Kako Srbi plaćaju sklonost ka priznanju da nisu anđeli

Piše Miloš Milojević

„Srebrenica  —  falsifikovanje  istorije”, Zbornik kritičkih eseja povodom masakra u Srebrenici profesora Edvarda Hermana, odgovorni urednik Stefan Karganović, Istorijski projekat Srebrenica, Naš Pečat doo, Beograd 2012.

Portretisati Srbe kao zlo a sve ostale kao dobro nije samo kontraproduktivno već i nepošteno. Sudeći po mom iskustvu, sve strane snose deo krivice ali samo su Srbi skloni da priznaju da oni nisu anđeli, dok druge strane insistiraju da jesu. – general Satiš Nambijar, komandant Unprofora, na početku sukoba u Sarajevu
Reči generala Nambijara na izvestan način su anticipirale percepciju ratnih dešavanja u Jugoslaviji kako u političkom establišmentu u regionu tako i u onom delu međunarodne zajednice koji je pod snažnim uticajem političkih struktura iz najmoćnijih država Zapada. Ta percepcija bi se šematski mogla prikazati relativno jednostavno: na jednoj strani stoje Srbi kao agresori koji u tami kuju velikosrpske zavere i snevaju o genocidu nad nedužnim narodima u okruženju dok su sa druge strane svi ostali koji se posledično brane od agresora i u plemenitoj misiji samoočuvanja očekuju podršku međunarodne zajednice. Postoji čitav niz brižljivo iskonstruisanih i medijski promovisanih stereotipa1 koji su u prethodne dve decenije učitavani u javni diskurs kako bi ova pojednostavljena (slobodno se može reći i banalizovana) slika bila prihvaćena i održavana. Moramo da konstatujemo činjenicu da je i u srpskom javnom prostoru ovakva slika agresivno nametana i da joj je pogodovalo pokajničko (ne i kritičko) držanje dela srpske političke elite.
Da bi se ovakva simplifikovana slika održala, takođe je neophodno opskrbiti je izvesnim simbolima, koji gotovo refleksno ukazuju na srpsku krivicu i nevino stradanje srpskih protivnika. U knjizi koja je povod ovog prikaza reč je baš o kritičkom preispitivanju jednog takvog simbola – masakra u Srebrenici iz jula 1995. godine. Kritičko preispitivanje nije poželjno kada se govori o događajima—simbolima, jer svaka analiza i proširivanje empirijskog materijala i njegova reinterpretacija nužno unose iznijansirana gledišta. Iznijansirana gledišta vode od simboličnih događaja snažnog afektivnog značenja ka skupu iskaza podložnih racionalnoj kritici, a racionalno sagledavanje istorijskih dešavanja onemogućava svaku šematizaciju događaja, svako ideološki podobno simplifikovanje. Za one koji zagovaraju ovakav pristup prošlosti baš ovakve kritičke analize su vrlo neugodne.2
Knjiga koja je pred čitaocima proistekla je najvećim delom iz izlaganja učesnika okruglog stola koji je održan u Ruskom domu u Beogradu 5. aprila 2012. godine. Tema skupa bio je Problem Srebrenice u svetlu studije Masakr u Srebrenici profesora Edvarda Hermana (SAD) i njegove istraživačke ekipe. Pored tekstova proisteklih iz izlaganja učesnika ovog skupa u knjigu su uvršćeni i neki drugi tekstovi: predavanje na Međunarodnom simpozijumu o Srebrenici i Haškom tribunalu održanom u Ruskoj akademiji nauka u Moskvi 22—23. aprila 2009. godine Žerminala Čivkova, tekst Stefana Karganovića o svedočenju Dražena Erdemovića u suđenju Radovanu Karadžiću objavljen ranije, 6. marta 2012, u Novoj srpskoj političkoj misli. Knjiga je objavljena kao koizdavački poduhvat Istorijskog projekta Srebrenica i nedeljnika Pečat a distribuirana je kao poklon uz 223. broj Pečata od 29. juna 2009. godine.3 Pored uvoda Stefana Karganovića i pogovora istog autora knjiga obuhvata deset kritičkih eseja raspoređenih u dve celine: Suočavanje sa činjenicama i Zloupotreba ljudske tragedije.
Uvodni tekst Stefana Karganovića Srebreničke perspektive: Postoji li šansa za istinu? (str. 11—24) je od velikog značaja jer predstavlja svojevrsnu paradigmu bavljenja Srebrenicom, koja u eksplicitnom ili implicitnom obliku, provejava kod svih autora ovog zbornika. Karganović, koji je osnivač i predsednik nevladine organizacije Istorijski projekat Srebrenica, navodi da je za pravilno sagledavanje dešavanja u Srebrenici nužna njihova kotekstualizacija, odnosno smeštanje u okvir ratnih dešavanja u Bosni i Hercegovini između 1992. i 1995. godine. Karganović napominje, ne sporeći ni jednom rečju da se u Srebrenici zaista desio zločin velikih razmera streljanjem više stotina ratnih zarobljenika,  da kanonska verzija ovih dešavanja bučno promovisana poslednjih petnaestak godina o 8.000 streljanih muškaraca i dečaka sa genocidnim intencijama srpske strane jednostavno ne može da izdrži kritičko preispitivanje. Zaključuje da zvanični narativ aludira na stvarna dešavanja ali da ih istovremeno falsifikuje i to sa višeslojno ideologizovanim pobudama. Verzija događaja koja bi bila zasnovana na nepobitnim forenzičkim nalazima takođe bi ukazivala na težak zločin, ali bi, kako Karganović primećuje, bila politički neprihvatljiva jer ne bi podržavala tezu o genocidu. Srebrenički narativ, kao ideološki kostrukt ima dva cilja: na unutrašnjem i regionalnom planu on treba da posluži, da se izrazimo rečima Mila Lompara stvaranju aktivne javne svesti o srpskoj krivici dok na svetskom nivou on treba da posluži kao pogodna retorička poštapalica kada je potrebno opravdati agresije zapadnih zemalja protiv nezavisnih država, sa tobožnjim ciljem sprečavanja nove Srebrenice. Ovaj deo izlaganja Karganović zaključuje upućivanjem na svojevrsno višestruko zloupotrebljavanje Srebrenice:
Iz ovoga implicitno proizilazi i sledeći važan uvid: balkanski korisnici Srebrenice u Sarajevu mogu biti terenski režiseri iluzije (mada i to uz svesrdnu tehničku pomoć i pod budnim okom stranih supervizora kao što je organizacija ICMP) ali da je samo do njih i do promocije isključivo njihove političke agende, od uzdizanja Srebrenice na pitanje od svetskoistorijskog značaja ne bi bilo ništa. Oni sami za to nemaju ni mogućnosti ni sposobnosti. U pitanju je preklapljnje interesa slabijih lokalnih i mnogo jačih i uticajnijih stranih partnera. Zato je teško zamisliti da će trenutno institucionalizovani narativ o Srebrenici nadživeti trajanje te simbioze političkih interesa. To je nešto o čemu bi muslimanska strana u Bosni i Hercegovini trebalo dobro da razmisli.
Narativ o Srebrenici, godinama nametan, prema Karganovićevom mišljenju mora  prvo biti dekonstruisan, za pozicija strogo ispitanih i ustanovljenih empirijskih činjenica,  a na činjenicama zasnovana verzija dešavanja doživeće svoju apoteozu onoga trenutka kada ideologizovana verzija dešavanja ne bude politički oportuna. Takođe, mora se naglasiti kako autori ovih eseja namaju nameru da izgrade koherentan, celovit pogled na masakr u Srebrenici. Mnogi njegovi sastavni delovi i dalje su nepoznati a empirijska građa i dalje je veoma ograničena da bi se moglo doći do temeljne, detaljne rekonstrukcije samih dešavanja i što je možda još važnije do rasvetljavanja njihove pozadine. Pretenzije autora su ograničene na to da se: 1. ukaže na problematične elemente zvaničnog narativa sa jasnim pozivanjem na dosupne podatke; 2. da se ispitaju putevi ideologizacije masakra u Srebrenici i njegova zloupotreba.
U lepršavo pisanom eseju Edvarda S. Hermana, sumiraju se neka ključna pitanja u vezi sa dešavanjima u Srebrenici koja su ga podstakla da se pozabavi ovim problemom. Herman ova ključna pitanja za pravilno shvatanje masakra u Srebrenici naziva gotovo neverovatnim okolnostima: vrlo problematične izjave Alije Izetbegovića o oportunom žrtvovanju Srebrenice o kojima svedoči Hakija Meholjić, povlačenje 28. divizije Armije BiH iz Srebrenice koja nije pružila nikakav otpor srpskim snagama iako su joj pogodovale brojčana nadmoć4 i karakteristike terena, zanemarivanje i potiskivanje srpskih žrtava u Srebrenici i okolini od 1992. do 1995. godine, broj žrtava u Srebrenici koji se prema Hermanu čudnovato održava na 8.000 mrtvih iako za takvo tvrđenje ne postoji nikakvo uporište u dostupnom forenzičkom materijalu, zanemarivanje gubitaka kolone 28. divizije koja se u julu 1995. godine povlačila pod teškim borbama iz Srebrenice ka teritoriji pod muslimanskom kontrolom i na kraju vrlo problematično svedočenje krunskog svedoka Haškog tribunala Dražena Erdemovića. Herman svoj esej zaključuje tezom da je masakr u Srebrenici politički trijumf i manifestacija različitih interesa ali da bi razumni ljudi trebalo da pokažu volju, uz čak nestrpljenje, da prouče sve dokaze.
Esej Ljubiše Simića je od posebnog značaja jer kritički preispituje ključnu grupu dokaza za rekonstrukciju masakra u Srebrenici: forenzičke nalaze. Simić prvo ispituje forenzičke nalaze i zaključuje da postoji izuzetna heterogenost u smrtonosnim povredama, tamo gde se uzrok smrti mogao utvrditi, što je potpuno neočekivano ako se pođe od toga da se kod masovnog streljanja očekuje jednoobrazna šema ranjavanja. Simić navodi da je do 2002. godine tužilaštvo imalo forenzičke izveštaje o 1.923 ekshumirana tela i da je za samo deo smrti moguće tvrditi da su nesumnjivo posledica streljanja (442), da je za jedan deo smrti nemoguće zaključiti da su posledica borbenih dejstava ili streljanja dok značajan deo izveštaja (1.583 od 3.568 slučajeva)  sadrži samo manje delove tela, često i samo jednu kost i da je tu u velikom broju slučajeva nemoguće utvrditi uzrok smrti (preko 90% slučajeva iz ove grupe). Simić se takođe osvrće i na (zlo)upotrebu DNK tehnologije u konstruisanju narativa o Srebrenici – naime, tužilaštvo je sklono da DNK identifikacije proglašava za dokaze da su identifikovana tela žrtve streljanja što DNK tehnologija jednostavno ne može  da izvede.5
Dva eseja u knjizi, Slučaj D. Erdemovića i neotkrivena istina o Srebrenici Žerminala Čivkova (str. 47—55) i Krunski svedok u predmetu Karadžić Stefana Karganovića (str. 57—63) posvećena su krunskom svedočenju Dražena Erdemovića. Čivkov je sumirao svoja zapažanja iz knjige Krunski svedok sa upečatljivom ilustracijom koliko Haškom tribunalu nije stalo do zadovoljenja pravde: naime, on navodi kako pred ovim sudom nisu procesuirani Erdemovićevi saučesnici koje je Anton Nikiforov, savetnik Karle del Ponte, označio kao sitne ribe i pita se kako bi javnost u Holandiji reagovala kada bi osmorica huligana na smrt nekoga pretukla a potom se jedan od njih pokajnički ispovedio sudu uz navođenje saučesnika:  da li bi moglo da se desi da bude osuđen na nekoliko godina zatvora uz to da sud uopšte ne pokaže interesovanje za ostale?6 U eseju Stefana Karganovića pažnja je usmerena na svedočenje Dražena Erdemovića u predmetu Karadžić.7 Karganović navodi kako je Karadžićeva odbrana tek posle jedne pravne bitke uspela da izdejstvuje da Erdemović bude unakrsno ispitan. Naime, i Haški tribunal i Sud BiH, izbegavaju da Erdemović svedoči uživo i nude samo transkript njegovog svedočenja.8 Na samom ispitivanju je, prema Karganovićevom mišljenju, isplivalo nekoliko vrlo bitnih podataka: Erdemović nije mogao da potvrdi broj pogubljena iako je u više svedočenja decidno i samouvereno navodio broj od 1.200 (na pitanje o broju streljanih Erdemović je odgovorio: Gospodine Karadžiću, ja nisam brojao koliko ih je bilo streljano. Ja ne mogu dati odgovor na to pitanje… Ja nikada nisam rekao da je ta cifra egzaktna. Uvek sam govorio da je to procena. Možda sam rekao – u redu, možda sam povećao broj, ali to je bio moj utisak tada zato što je meni to isuviše dugo trajalo. To je meni trajalo večnost, sve što se dogodilo tog dana.) a zatim je negirao postojanje genocidne intencije (na Karadžićevo direktno pitanje Da li ste u njih pucali sa namerom da uništite Muslimane u Bosni kao etničku grupu, da ih istrebite kao narod Erdemović je odgovorio: Ne gospodine Karadžiću a na pitanje da li su tu nameru imali drugi pripadnici njegove grupe odgovorio je: Gospodine Karadžiću, ja se ne sećam, ali ne verujem da smo toga dana raspravljali o namerama da se istrebe Muslimani. Nismo o tome razgovarali. Ne sećam se da sam o tome pričao sa bilo kime iz moje jedinice). Sve u svemu, iako po Karganovićevoj proceni nije u onoj meri dekonstruisao Erdemovićevo svedočenje u kojoj je to bilo moguće, Karadžić je uspeo da iz njega izvuče neke vrlo važne izjave i da jasno pokaže kako Erdemović nije siguran ni kada su u pitanju ključni elementi njegovih ranijih svedočenja. Poslednji esej u ovom delu knjige bavi se strategijom odbrane u suđenju generalu Ratku Mladiću a utoliko je relevantniji i zanimljiviji ukoliko potiče iz pera jednog od advokata iz njegovog tima Miodraga Stojanovića. Stojanović pokušava da ukratko ispita da li se dešavanja u Srebrenici mogu uklopiti u uobičajne pravne definicije genocida. Sažimajući saznanja o broju stradalih i znatnom udelu borbenih gubitaka u konačnom bilansu stradalih Stojanović daje odrečan odgovor na ovo pitanje.
Drugi deo knjige je po svojoj strukturi i stilu pisanja unekoliko drugačiji. Dok eseje u prvom delu karakteriše pravnički pristup, stroga argumentacija i često pozivanje na fakte drugi deo se bavi onime što bismo mogli nazvati ideologijom masakra u Srebrenici. Naime, Srebrenički masakr, kao što je napomenuto, služi kao svojevrsni simbol koji ima izraženu političku ulogu i na prostorima BiH ali i na širem prostoru, u areni međunarodne politike. Aleksandar Pavić u radu Srebrenička istina na čekanju (str. str. 73—85) sumira ključna probleme koji iskrsavaju pred zvanični srebrenički narativ navodeći 15 osnovnih činjenica i pitanja o Srebrenici  (str. 80—85). Posebno je interesantan esej profesora Mila Lompara Ideologizovana krivica (str. 87—95). Da bi se Lomparov tekst bez teškoća pratio čitalac bi trebalo da bude upoznat i sa njegovim ranijim radovima, posebno knjigama Moralistički fragmenti i Duh samoporicanja. Lompar ističe da je pojam krivice nužno izdiferencirati kako bi se ispravno shvatio ali da se ovakvoj diferencijaciji, a zapravo iskrenom sučeljavanju sa dešavanjima i krivicom koja vodi zbližavanju i prevazilaženju mržnje, suprostavlja sekularnno sveštenstvo. Kroz reči samog Lompara najlakše možemo sagledati na koji način i sa kojim ciljem se krivica instrumentalizuje:
Ona (ideologizovana krivica), dakle, predstavlja samorazmetljivo iskazivanje krivice, njeno potpuno instrumentalizovanje za praktične i nedostojne svrhe. Jer ideologija sekularnog sveštenstva nastoji da tom razmetljivošću pretvori pobijene u Srebrenici u instrument upravljanja srpskim narodom, u instrument zatiranja osnovnih i neotuđivih ljudskih prava koja pripadaju srpskom narodu. Samo pominjanje pobijenih u Srebrenici treba da stvori imperativ zbog kojeg bezuslovno treba prihvatiti sve zahteve koje pred našu javnu svest iznosi sekularno sveštenstvo.
Ideologizovana krivica, upozorava Lompar, nikako ne može dovesti do čovekovog slobodnog svedočenja o krivici, do istinskog osećanja krivice i saosećanja sa patnjom drugog. Nasuprot tome ideologizovana krivica se pretvara u sredstvo političkog oportuniteta, bez ikakve humane dimenzije.
Nikola Živković se u eseju Srebrenica – ili fenomen žrtava drugog reda osvrnuo na širu pojavu da se iz političkih razloga žrtve različitih dešavanja nejednako tretiraju u javnom diskursu. Naime, autor  se osvrće na pisanje relevantnih svetskih enciklopedija i medija o tragičnim dešavanjima iz Drugog svetskog rata i naglašava da se neka dešavanja (bombardovanja Koventrija, Roterdama, masakri u Lidicama i Oraduru) pošteno i srazmerno tretiraju dok o drugima (bombardovanje Beograda, masakri u Hatinu i Krasuhiju) gotovo da nema spomena. Dajana Džonston je u eseju The Uses of Srebrenica (Korišćenje Srebrenice, str. 105—109) navela kako bošnjački politički establišment nastoji da konstituiše Srebrenicu kao mali Holokaust kako bi iz toga izvukao političku korist. Takođe napominje, da se prava opasnost ovakve politizacije krije u prevazilaženju balkanskih okvira i korišćenju Srebrenice kao izgovora za agresivno mešanje u poslove drugih država kako bi se sprečila nova Srebrenica. O sličnom problemu pisao je i Manuel Oksenrajter u radu naslovljenom Toljaga koja se zove Srebrenica. On navodi kako poređenje sa Srebrenicom znači kako Zapad mora intervenisati jer snosi breme teške odgovornosti što nije intervenisao u leto 1995.godine.9
Eseje iz ovog dela knjige karakteriše pokušaj da se idelogija Srebrenice ispita kao jedan široki problem naučnog promišljanja. Ovi eseji stoga više postavljaju pitanja nego što daju čvrste odluke, ukazujući na nove istraživačke probleme u vezi sa Srebreničkim masakrom.
U završnom razmatranju Karganović je naveo kako je Srebrenica baš u vreme pripremanja knjige, posve neočekivano, ponovo dospela u centar pažnje zbog jedne izjave predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića. Njegova izjava da se u Srebrenici desio težak zločin ali ne i genocid, poslužila je kao povod široke hajke na regionalnom, evropskom i evroatlantskom nivou. Karganović zapaža da se Srebrenica koristi kao svojevrstan lakmus test podobnosti srpskih političkih aktera. Ipak, kako ukazuje ova knjiga preispitivanje događaja na osnovu dostupne evidencije je jedini način dolaženja do istine, koja je opet nužan preduslov razumevanja i pomirenja. Ipak koliko je pritsak da se Srebrenica ne istražuje snažan vidi se i po tome što je distribucija knjige Srebrenica: Falsifikovanje istorije onemogućena u BiH. Knjiga koja je tema ovog prikaza ne sme biti shvaćena kao poslednja reč o Srebrenici, naprotiv to je samo jedan od bezbroj koraka neophodnih da se dešavanja rasvetle. Mogu da zaključim da će ova knjiga ispuniti svoju funkciju ako ukaže na puteve gde tragati (što mislim da je u velikoj meri i ispunjeno, ali to zavisi i od recepcije i budućeg rada na problemima koje su teze u ovom knjizi postavile) i ako pokrene neostrašćenu i poštenu raspravu o Srebrenici, od čega smo, sudeći po rekacijama u delu bosaskohercegovačke javnnosti još uvek veoma udaljeni.

Napomene
1
Za vrlo detaljnu sociološku analizu stereotipa o Srbima u medijima Zapada tokom krize u Jugoslaviji možete pogledati knjigu Slobodana Vukovića, Etika zapadnih medija: antisrpska propaganda devedesetih godina XX veka, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića—Institut društvenih nauka, Beograd—Novi Sad 2009.
2
U kojoj meri neugodne teško bi se moglo i pretpostaviti pre pokušaja distribucije ove knjige koja je, u duhu totalitarnog jednoumlja, zabranjena u Bosni i Hercegovini!
3
Povodom knjige, pre njenog objavljivanja, upriličeno je predavanje Stefana Karganovića u organizaciji Beogradskog kulturnog kluba i Istorijskog projekta Srebrenica 25. juna 2012. u prostorijama Zadužbine Zdravka V. Gojkovića u Beogradu; Više detalja o ovom predavanju: Miloš Milojević, Izveštaj sa predavanja o masakru u Srebrenici, Beogradski kulturni klub, http://beogradskiklub.com/sr/delatnost/57-izvestaj-sa-predavanja-o-masakru-u-srebrenici.html, pristupljeno 2. jula 2012. godine.
4
Dosupni podaci ukazuju da je u Srebrenici bilo oko 5.500 naoružanih ljudi, dok je sa srpske strane u operaciji Krivaja ’95. učestvovalo svega oko 1.200 vojnika i nekoliko tenkova, a  samu napadnu kolonu činilo je oko 400 vojnika. Zapravo, glavni cilj srpske operacije nije bilo zauzeće Srebrenice nego razdvajanje muslimanskih snaga u srebrenici Žepi kako bi se osigurala pozadina glavnog fronta ka Sarajevu.
5
Naime, u kriminološkoj praksi i kod analize sadržaja masovnih grobnica DNK tehnologija ima dve namene: da identifikuje ostatke i da omogući povezivanje rasutih ostataka. Ostali kriminološki relevantni parametri, a pre svega način i vreme smrti, mogu se utvrditi samo putem autopsijskih izveštaja. Praksa nonšalantnog pozivanja na rezultate DNK analiza u Haškom tribunalu prisutna je u vezi sa Srebreničkim masakrom počev od predmeta Popović i drugi. Na suđenju Radovanu Karadžiću 22. marta 2012. unakrsno je ispitan doktor Tomas Parsons, direktor Forenzičkih studija u Međunarodnoj komisiji za nestala lica u Sarajevu. Na pitanje Karadžića: Dakle, da li tvrdite da su ti ljudi čije ste DNK profile ustanovili bili ubijeni na protivpravan način i da li ste ta lica razdvajali od osoba koje su poginule u borbi? Parsons je odgovorio: Međunarodni komitet za nestale osobe se ne bavi pitanjem kako su te osobe ubijene, niti da li je njihova smrt bila zakonita ili ne. Ja pružam izveštaj o identifikacijama koje su bile obavljene u vezi sa posmrtnim ostacima koji su bili ekshumirani iz masovnih grobnica.
6
Erdemović je naime 2. marta 1996. uhapšen zajedno sa Radoslavom Kremenovićem u Novom Sadu od jugoslovenskih vlasti. Glavni tužilac Haškog tribunala Ričard Goldstoun je zatražio 7. marta da bude isporučen Tribunalu što je i učinjeno 30. marta. Erdemović se pokazao kao vrlo izdašan svedok tribunala. Detaljno je svedočio o streljanju 1.200 zarobljenika kod sela Pilice u julu 1995. godine i ovo svedočanstvo je korišćeno u nizu potonjih procesa. Temeljnu kritiku ovog svedočenja dao je Žerminal Čivkog u knjizi Srebrenica. Krunski svedok, sa nemačkog preveo Života Ivanović, Albatros plus, Beograd 2009. Nakon prevoda Čivikovljeve knjige na niz svetskih jezika i njenog popriličnog uticaja, vlasti su se prisetile ostalih učesnika u ubistvima kod sela Pilica pa je počelo i njihovo hapšenje. Franc Kos, Vlastimir Golijan, Stanko Savanović, Zoran Goronja, Marko Boškić pohapšeni su tokom prvih meseci 2010. godine. Boškić je iskreno priznao krivicu poput Erdemovića i osuđen je na desetogodišnju zatvorsku kaznu dok je Kosu, Golijanu, Savanoviću i Goronji Sud BiH u Sarajevu izrekao dugogodišnje zatvorske kazne ali bez ozbiljnijeg preispitivanja same sadržine predmeta. Kako je Čivikovljeno izlaganje u Moskvi održano pre ovih hapšenja (april 2009) ono noje dopunjeno ovim podacima, mada suština njegove argumentacije o Erdemovićevom svedočenju nije ni najmanje okrnjena.
7
Ovaj rad ranije je objavljen na sajtu Nova srpska politička misao: Stefan Karganović, Karadžić je iz Erdemovića izvukao premalo, NSPM, pristupljeno 3. jula 2012, http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/karadzic-je-iz-erdemovica-izvukao-premalo.html
8
Erdemović je odbio da svedoči pred Sudom BiH u predmetu Protiv Kosa i drugih. Iako sud ima sve ingerencije da mu naredi da pristupi prvostepeno veće kojim je predsedavala sudija Mira Smajlović je rešenjem 7. septembra 2011. pozvala branioce optuženih da se pismeno izjasne koja pitanja žele da postave Erdemoviću; ta pitanja bi veće prosledilo Erdemoviću poštom. Unakrsno ispitivanje svedoka ne lično nego preko pošte je tekovina koju pravosudna praksa duguje Sudu BiH u Sarajevu. Rešenje sarajevskog veća u predmetu Kos nalazi se u srpskom delu internet prezentacije Istorijskog projekta Srebrenica, pod datumom 25. maj 2012. (http://www.srebrenica-project.com/sr/) O uvođenju Erdemovićevog izuzetka više možete pročitati u članku Stefan Karganović, Kada je kopija gora od originala, Beogradski kulturni klub, pristupljeno 2. jula 2012, http://beogradskiklub.com/sr/tekstovi/politika/52-kada-je-kopija-gora-od-orginala.html
9
Švedski diplomata i zamenik generalnog sekretara UN, Jan Eliason u intervjuu za nemački list Die Zeit govorio je o srebreničkom trenutku tokom Libijskog građanskog rata. Isti list je sličnu kvalifikaciju upotrebio kada je pisao o borbama između vladinih i pobunjeničkih snaga u sirijskom gradu Homs: Tada Srebrenica, a sada Homs. Svet više ne može gledati kako se ljudi masakriraju.