Још више истога

Пише Момир Булатовић

Процес формирања нове владе обележен је и неким новим економским идејама, око којих су се, између осталих, сукобили и нови мандатар и стари гувернер. Какав ће бити сценарио започетог сукоба?

 

Постаје све интересантније. У процесу формирања нове Владе Србије појавиле су се неке нове економске идеје око којих су се, иако су још у фази новорођенчета, већ укрстиле највеће локалне силе. Сукоб би се могао назвати по главним актерима: нови мандатар – стари гувернер.
Идеје, разумије се нису нове, осим у односу на погубну економску праксу досадашњег Цветковићевог (Тадићевог) Кабинета. Суочена са парализом у коју је доведена цјелокупна држава, а не само њена економска сфера, нова влада је просто приморана да предлаже рјешења радикално супротна пракси своје претходнице. У овој чињеници се, истовремено, садржи неопходност политичких промјена којих се свака постојећа власт искрено ужасава, а које су суштина демократије.

[restrictedarea]

МОНЕТАРИСТИ СПАВАЧИ
Политичари који ће стварати нову владу, све гласније указују да се она мора бавити проблемима реалне економије. Са правом указују да је (страни) банкарски сектор предуго оргијао над становништвом и привредом Србије. Да су њихови профити незаслужено велики, порези које плаћају симболични, те да су лишени обавезе репатријације профита (улагања у земљу у којој је створен). Одлучни су да задрже већинско државно власништво над једином преосталом крупном домаћом банком, иако је ММФ одавно објавио неприхватљивост ове идеје. Неко се чак „усуђује“ да постави питање девизних резерви, мјеста на којима се оне чувају (иако је то стално у зони највеће државне тајне) или да предложи да се један њихов дио усмјери ка подршци извозно орјентисаној привреди. Све то, логично, води према гувернеру „Народне банке Србије“, који спремно и јавно узвраћа на све директније нападе.
Ипак, окосницу јавне дискусије представљају неки нови „аналитичари“. Досад недовољно познати широј јавности, управо сада су преплавили  медијски простор објашњавајући због чега није могуће провести ниједну од најављених економских мјера. Недостатак стварних аргумената, они надокнађују учесталошћу наступа, видљивом ароганцијом и нападним понављањем да су ствари много компликованије него што смртници могу да схвате. Посебно су интересантни када говоре о демагогији и популистичким карактеристикама најављених рјешења. Са висина непокретних сфера њихових кабинета и принадлежности, они не скривају гађење према сваком напору да економија и њено вођење од стране државе имају и најмањи смисао уколико, на било који начин, ометају „невидљиву руку тржишта“ да прелива новац. Разумије се, од сиромашних ка богатима, са чије ће трпезе и за њих нешто преостати. Посебну мирођију представљају новинари економских рубрика који, већ традиционално, немају појма о чему се ради, али обожавају да понављају мантре неолибералне економије. Незнавени у било којем озбиљнијем разговору, ипак нападно држе страну активираних монетариста „спавача“.
На основу свега расправа, иако је у самом зачетку, поприма шизофрене тонове. Предлагачи имају тек идејно рјешење. Против неких од њих се, са великим разлозима, користи аргумент ad hominem. Један исти лик је некада упао у „Народну банку“ са калашњиковим који му је обезбиједио функцију гувернера. Тај исти је касније (у удруженом злочиначком подухвату) ликвидирао четири домаће банке и препустио тржиште странцима, који су касније названи пљачкашима, да би сада био носилац пројекта стварања Развојне банке и поновне индустријализације државе. Неки други су годинама дијелили партијске колаче у јавним предузећима која су, и због тога, увучена у дубоке губитке, да би сада тражили њихову департизацију. Списак би, нажалост, могао бити много дужи, али…
На другој страни, они који нападају нова рјешења не кажу да је ово досад било добро. То чак не могу ни они за толики новац који добијају. Али, зато тврде да предложено ново није ни добро, нити могуће. Како не предлажу ништа треће, може  се закључити да су они ипак за оно прво. Оно како је било током приватизације и банкарских баханалија које су произвеле дужничко ропство и рекордну незапосленост. Американци такву позицију називају – још више истога. По њој се проблем презадужености рјешава новим задуживањима. Високих камата (њиховим растом), буџетског дефицита (повећањем пореза и стезањем каиша), запослености (растом незапослености), раста производње (наставком приватизације)…
Србија се налази пред одлукама које ће битно и за дуже вријеме одредити њен укупан државни живот. Њихов саставни дио је и ова, прилично траљаво започета расправа о економским потезима нове владе. Најгласнији су они који имају мало да кажу, а они други за сада не проговарају. Да би ствари биле још горе, исказује се и својеврсни аутизам, јер изгледа да су у питању дилеме само ове државе и само овог тренутка. И даље се Европска унија поставља као примарни циљ, а прећуткује се њена горућа конструкциона криза. Не расправља се о искуствима земаља које су, суочене са сличним дилемама, одабрале пут који је једне одвео до сигурне, полагане и болне пропасти или до пута нове развојне наде. И даље се на капитал Русије и Кине гледа са идеолошким гађењем, чак и када је многоструко повољније нуђен од оног са Запада.

БОЛНЕ РЕФОРМЕ
Када се говори о „тешким и болним реформама“ ваља размислити о дужем боравку код свог рођака на селу. А, када то, у исто вријеме, најављују и стара и долазећа власт, требало би се спаковати и благовремено му се најавити.
Припреме за битку су у пуном јеку. Посматрано са озбиљне стране, има много сличности са сељачким бунама из давне прошлости. Захтјеви масе су оправдани, будући да су њени животни услови неподношљиви. Једнакост, правда, морал… су најснажнији социјални покретачи. У том смислу, све симпатије унапријед иду на њихову адресу. Чак и онда када су у њеном језгру личности којима је лакше изгласати неповјерење, него дати другу прилику. Чак и када се унапријед зна да ће међу главарима наступити неслога, сујета и користољубље.
На другој страни је малобројна, али тешко оклопљена коњица. На први поглед она изгледа нерањиво, али историјско искуство учи да ће на крају она бити поражена. Да, на крају сигурно, али гдје је крај, то нико са сигурношћу не зна. У међувремену ће бити „тешке и болне реформе“. То знају Шпанци, Италијани, Грци… па зашто не бисмо и ми?

СЦЕНАРИО
Какав ће бити сценарио започетог сукоба? Прво, „бунџије“ ће себи поставити високе и бројне циљеве. Неки од њих ће бити међусобно супротстављени, али ће бити потребно вријеме да се то схвати и од неких одустане. Одустајање ће се правдати реалностима, а то је увијек први корак ка напуштању свих циљева и враћању у (пређашњу) реалност. Не може се, на примјер инсистирати на наставку европских интеграција као на приоритету највишег реда, а укидати агенције, институције и канцеларије које су (ма колико стварно бесмислене биле) саставни дио тог пута. Када их бриселске бирократе подсјете на ту елементарију коју су, у жару прикупљања гласова сметнули са ума, рационално ће изабрати наставак реформи на путу ка ЕУ.
Одлучујуће ће бити када нова влада, наоружана писмено потврђеном сагласношћу да не прихвати претходне услове ММФ-а, коначно стане пред ту страшну (вишеструко оклопљену) алу. Коме ли ће ту штрецнути јуначко кољено?

СВЕТИ ГУВЕРНЕР
Дејан Шошкић, гувернер „Народне банке Србије“, недавно је изјавио да сматра да би нова влада требало што прије да направи споразум са ММФ-ом. На питање да ли очекује своју смјену, спремно је одговорио да за то нема ниједног ваљаног разлога, али и да би то било веома лоше по Србију. То да неко оцјењује сам себе никада није било укусно, иако је одавно манир овдашњих јавних функционера. Други дио изјаве је, међутим, његова најзначајнија порука. Смјена гувернера би била лош сигнал за иностране инвеститоре. Они би могли да напусте своје динарске пласмане и притиском на евро муњевито срозају курс динара. Србија би била проглашена за зону високог ризика, што би увећало ионако превисоке камате. Лош глас из финансијске, пронио би се свим осталим сферама. Пропаст би били свеопшта и неминовна. Закључак, не дирајте гувернера, ако бога знате.
Гувернер Шошкић оставља утисак образованог и елоквентног човјека. Његови манири дјелују беспрекорно, тако да не може бити личног разлога за анимозитет. Али, то се не односи на његову професионалну позицију. Нажалост, све је тачно у вези упозорења како финансијски шпекуланти могу да униште новчани систем Србије, уколико би он био смијењен. Али, они то могу да ураде и било којим другим поводом. Или без икаквог повода, него из једноставне одлуке да максимизирају своје профите. Тачније, они то годинама успјешно раде на штету привреде и грађана Србије. Задатак сваког гувернера би био да се томе супротстави, а када не успије, да макар о свему не ћути. Јер, да будемо милосрдни, крупни шпекуланти новцем држе у својим канџама владе богатијих и моћнијих држава од Србије.

УСЛОВ НЕЗАВИСНОСТИ
Услов признања демократског уређења једне државе (наравно и предуслов европских интеграција), јесте независна улога „Централне банке“. О томе да ли је она независна одлучује ММФ и сродне групације уз коришћење принципа самооцјењивања. Дакле, једну од потврда да градите демократско друштво, издаје установа која је на најудаљенијем полу од њене суштине. Противурјечност је толика да боде очи, али се због близине провлачи непримијећено.
„Централна банка“, очигледно, мора да буде независна – али у односу на шта? На политику која бира гувернера, именује њене функционере и законима уређује њен рад? Или би требало да је независна од сваког вида демократске контроле јавности која у крајњем плаћа све доспјеле цехове? Оба су одговора погрешна. Ма колико блесаво звучало, гувернер мора бити независтан зато што је он експерт. Он не спроводи монетарну политику, већ тумачи „природне законе“. Он је нека врста монетарног божјег изасланика на Земљи, па је, као такав, несмјењив и неподложан било којој врсти политичке контроле.
Милтон Фридман, духовни отац неолиберализма у економији, његови „чикашки момци“ и крупни капитал који је све то, из сјенке, створио и одржавао ослободили су економију било каквог социјалног садржаја. Све посебности, националне, историјске, демографске, културолошке – избрисане су из живота. Закони економије тумачени су као природни, вјечни и непромјенљиви. Каматна стопа дјелује попут закона гравитације. Увијек и свуда, независно од околности, монетарна политика ће дати непромијењене резултате. У овакву небулозу је могуће повјеровати једино ако вам обилато плате или је сами наплатите. Већина од напредних Фридманових ученика, бораца за слободну економију, приграбила се функција гувернера или министара финансија у својим државама, одакле су  убрзо листом отјерани због нечасних намјера и лоповских поступака. Али, ова догма и даље снажно дјелује. У ММФ-у нарочито.
Сада је мало јасније зашто су гувернери националних банака важне особе. Њихове плате су вишеструко веће од примања шефа државе. Они то и не покушавају да објасне или оправдају. На директно питање – да ли то значи да је њихов посао толико тежи и значајнији него ли предсједника државе, редом ће одговорити да су њихова примања вишеструко мања од колега из богатијих држава. Очигледно, у питању је друга шума. У њој није важно да ли сте зец или вјеверица. Важно је да сте под заштитом газда Меде и да поштујете његова правила.
Враћајући се на почетак ове приче, могло би се десити да наше бунџије појуре зеца, а истјерају медвједа. Постаје све интересантније у земљи Србији.

____________

Милијарда које нема

Влада у формирању је усагласила став да се формира Развојна банка на начин да се милијарда (или више) евра из девизних резерви, њеним посредством, пласира у привреду Србије. Коментаришући ову идеју, гувернер Шошкић није могао да сакрије осмијех говорећи да њени креатори, извјесно, не познају банкарство и смисао девизних резерви. Додао је да та средства никако не могу бити употребљена за ту намјену, већ једино као гаранција за даље задуживање и одбрану курса динара од превеликих дневних осцилација на девизном тржишту.
Нажалост, био је потпуно у праву. У свему, осим што је прећутао да тај новац, у ствари, уопште не постоји. У питању је само обрачунска ставка која се води под окриљем ММФ-а. Средства су блокирана, јер представљају гаранцију коју, на име Србије, ММФ пружа страним кредиторима који дају новац Србији. Још је прије деценије, Јозеф Штиглиц, амерички нобеловац из области економије, доказао како овим путем ММФ пљачка мале и сиромашне државе. Средства која се воде под именом девизних резерви Србије, ММФ пласира у амерички банкарски систем. Најчешће у куповину хартија америчких федералних резерви. Ови су пласмани сигурни, али одбацују минималне приносе (камате). Србија позајмљује новац на тржишту капитала по значајно већим каматама, јер су њени папири ризичнији од америчких. Будући да је камата која јој иде у прилог многоструко мања од оне која се од ње наплаћује, негативна разлика се уписује у дуг Србије, усљед чега њена задуженост расте по аутоматизму, чак и када не узима нове кредите.
Колико год било тешко да се схвати – мора се. Средства девизних резерви Србије су непостојећи новац. Тај новац не може у Развојну банку. Али, идеја није лоша. Требало би питати Русе и Кинезе шта мисле о њој. Има свијета и изван ММФ-а. И то великог, лијепог и богатог живота, што би рекли Јужноамериканци када су се коначно ратосиљали погубне сарадње са ММФ-ом.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Pisuci o Vladi Srbije – M.Bulatovic je slikovito prikazuje ruskom izrekom:”Jos vise istoga”. Sam sastav Vlade – Dacic, Vucic, Dinkic, upucuje na “isto”, s obzirom na sluganstvo Dacica i Dinkica u prethodnom periodu. Medjutim, neposredna svest Dacica i SPS-a da su u prethodnoj Vladi odigrali antisrpsku politicko – trgovacku ulogu, mozda moze da se koriguje novom politickom akcijom koja bi se koliko toliko priblizila nekadasnjem socijalistickom programu. Ako bi se SPS integrisao u ideje moguceg kontrolisanja ekonomskih kretanja u Srbiji, Dinkicev predpostavljeni otpor bi bio znatno otezan. Na primer, ako nova Vlada zauzme stav da nije sve na prodaju, ako se opredeli da kontrolu finansijskog prometa vrati u nadleznost Srbije, ako se Vlada opredeli za kredite sa znatno nizom kamatom – (Rusija, Kina), ako se buduci izvoz usmeri ka bescarinskom podrucju, ako se Vlada opredeli protiv donacija kapitalistima iz budzeta Srbije, ako se Vlada bude striktno pridrzavala prava na odbranu svoje teritorije (itd), stepen zavisnosti Srbije od zapadnog kapitalizma bi sigurno bio sve manji i manji.
    Uvazavajuci sve cinjenice koje M. Bulatovic navodi i koje su velika brana borbe za elementarnu covekovu slpbodu, ta borba ipak postoji. Ona ce biti sve uspesnija i zbog toga sto je sam tzv. liberalni kapitalizam dovoljno protivrecan u samom sebi da mu je perspektiva krajnje problematicna.

  2. Teško da se u Srbiji ekonomija više može voditi na dosadašnje načine a i da se dalje može ići na bilo koji od dosadašnjih načina. Stanje je toliko alarmantno da se ne može računati na neku Dinkićevu ili Dačićevu ili već bilo koju ekonomsku politiku. Krajnje je vreme da se na jednom mestu okupi sve što je najbolje među ekonomistima i da se odluči na jednom mestu o daljem putu. Da se napravi strategija i pojedinačne taktike za sva područja života i rada. Ovde računam na širinu i neopterećenost naprednjaka koji bi mogli da iniciraju,ostvare a kasnije i operacionalizuju novu ekonomsku politiku koja bi bila čvrst dogovor najboljih stručnjaka. Dolazak do nove ekonomije bi trebao biti rezultat ukupne ekonomske pameti ove zemlje.

  3. УГО ЧАВЕЗ – РОДОЉУБ

    “KAKO SE REŠAVAJU PROBLEMI U DRŽAVI
    … I Ugo Čavez je napravio večeru.Ali samo za izabrane goste.Pozvao je direktore pet najvećih svetskih multinacionalnih kompanija,koji su decenijam izvlačili sirovu naftu iz doline Orinoka,ugostio ih kako to oni i zaslužuju, a onda im, pri kraju večere, rekao:
    „Gospodo, hvala vam što ste se odazvali mom pozivu i što ste me udostojili vašim prisustvom.Vi znate da se Venecula nalazi pred bankrotom, jer je državna kasa prazna, mada smo prebogati naftom,koju vi vadite i izvozite,da većina građana živi siromašno i da nam preti socijalna revolucija sa nesagledivim posledicama. Ta socijalna revolucija će biti krvava i mnogo ljudi će izginuti.Zato ja, kao izabrani predsednik države, hoću da sprečim najgore.Kako? Razmišljao sam dugo i odlučio sam se da se posavetujem sa vama.Naime, voleo bih da mi pomognete u donošenju prave odluke. Imamo dva moguća rešenja za punjenje praznog i opljačkanog budžeta. Prvi, da posle večere izađem iz ove prostorije i da uđu moji vojnici sa mašinkama, da vas pobiju i da sutra donesemo zakon o kompletnoj konfiskaciji imovine vaših kompanija,radi punjenja državnog budžeta.Drugo rešenje, da se vaše kompanije dobrovoljno odreknu 50% vlasništva u korist države Venecuele i da tako napunimo budžet i izbegnemo socijalnu revoluciju i građanski rat u zemlji.Gospodo, molim vas da mi pomognete u izboru najboljeg rešenja“.
    Nastade muk.
    Prvi se javi Englez i diplomatski mudro reče „Predsedniče, ne vidim razloga za nedoumice i za gubljenje vremena.Mislim da će se i moje kolege složiti da je drugo rešenje najbolje za sve.“
    Svi klimnuše glavom.
    I nastaviše sa večerom.”

    Драган Славнић

  4. Ne razumem se u ekonomiju, ali znam da je za vreme Šoškića eu čas skakao, čak slabio, kao i za vreme Jorgovanke.Jorgovankin eu stoji dva dana, ali meso ode za pet puta skuplje, pa mi nije jasno zašto traži Jelašića, koji je drpio vilu na Dedinju da se vrati i Drgutinovićku iz DS, a oni neće.Šta je sa Jorgovankom, zar je moguće da traži pomoć od onih koje smo najurili, šta se ovo dešava sa ovom vlašću.Pitanje, da li dolaze gori od gorih….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *