Igor IGNATČENKO: AMERIČKE IGRE S VATROM

„Arapsko proleće“ je, zahvaljujući trudu Amerikanaca, odavno preraslo u „islamsku jesen“. Na parlamenarnim izborima u Tunisu pobedila je islamistička partija „Ennahda“ („Preporod“), a njen vođa Rašid Ganuši se iz londonske emigracije vratio u Tunis. Ganuši je jedan od uticajnih članova evropske mreže „Muslimanske braće“. Prema informaciji Džona Bredlija iz američkog žurnala Foreign Affairs partiju „Ennahda“ finansiraju – bar delimično – Saudijska Arabija i zemlje Persijskog zaliva. Odmah posle Tunisa „muslimanska braća“ su došla na vlast i u Egiptu. Za predsednika Egipta je prvi put izabran zakleti islamista, a na poslednjim parlamentarnim izborima opet su pobedu slavila „muslimanska braća“. U zatiljak im diše još radikalnija partija salafita „Salafija al-Nur“ koja je na parlamentarnim izborima zauzela drugo mesto. Kako piše Džon Bredli, „islamističke snage čitavog regiona rade potpomognute Er-Rijadom“, a „muslimanska braću“ i njihovo radikalnije krilo „Savez salafita“ takođe se finansiraju iz Saudijske Arabije“. To nije čudno ako se uzme u obzir da je Er-Rijad, podržavan od strane Sjedinjenih Država, više decenija sarađivao sa „muslimanskom braćom“ još od sredine 20.veka – od vremena zajedničke borbe protiv predsednika Gamal-Abdel Nasera.

 

Od samog početka protesta u Egiptu bilo je jasno da će na kraju krajeva na vlast u toj zemlji doći „muslimanska braća“, jer egipatski demokrati i liberali u društvu nisu imali široku podršku, a el-Baradeja su Egipćani shvatali kao međunarodnog funkcionera, ali ne i kao nacionalnog političara koji bi mogao da vodi državu. I Amerikanci su tako mislili. Zvanični predstavnik Stejt-departmenta SAD Mark Toner je izjavio da će „SAD nastaviti da unapređuju odnose sa organizacijom „muslimanska braća“ jer je ta partija, između ostalog, „miroljubiva“ i “privržena principima demokratije i odbacivanju nasilja“. Baš interesantna izjava! Za Markom Tonerom i rukovodilac nacionalnih obaveštajaca SAD Džejms Kleper ponavlja da egipatsko odeljenje „muslimanske braće“ sačinjava uglavnom „civilizovani deo stanovnika koji izbegava nasilje“, kao i da „muslimanska braća“ za cilj imaju samo „socijalna pitanja i žele da razvijaju politički sistem Egipta po demokratskom ključu“. Tako vrlo visoki američki zvaničnici karakterišu organizaciju koja u mnogim zemljama sveta zvanično važi za terorističku i uporno preti započinjanjem rata sa Izraelom.

 

U intervjuu američkom kanalu Fox News analitičar Stejt-departmenta SAD Laslo Tot je objasnio čime je izazvan tako nagli obrt u bliskoistočnoj politici SAD: „Ni Evropa, ni Izrael nisu zainteresovani za demokratske vlade. U stvari – oni su protiv njih. Zato smo mi zaključili: trebaju nam novi prijatelji i partneri na Bliskom Istoku. Našli smo ih. Nekada su „muslimanska braća“ predstavljala ekstremističku grupaciju, ali su oni odavno odbacili nasilje, i imaju vrlo široku mrežu kontakata, koja je pronikla na sve američke univerzitete. Uopšte nije bilo lako da osvojimo njihovo poverenje, ali su oni imali šta da nam ponude, posle čega smo, najzad, postali prijatelji“. Prema svedočenju L.Tota, oni saradnici obaveštajne zajednice SAD koji su odbijali da „shvate“ da savez sa „muslimanskom braćom“ predstavlja korist za nacionalnu bezbednost SAD su momentalno gubili posao. „Administracija Bele kuće je bila vrlo uporna u toj odluci, tako da su poslati u penziju svi oni, koji su odbili da racionalno priđu novim tendencijama“ – rekao je Laslo Tot u pomenutom intervjuu. Odnosno – ideja zbliženja sa „muslimanskom braćom“ je stigla direktno iz administracije Baraka Obame i Stejt-departmenta SAD.

 

Na čitavom Bliskom Istoku su do skora postojale samo dve zemlje u kojima islamisti nisu predstavljali realnu opasnost – u Libiji i Siriji. U tim su zemljama režimi koji su bili na vlasti, pošto su isključili islamiste iz političkog života, potpuno kontrolisali situaciju. Zna se da je Moamer Gadafi bio dosledni protivnik međunarodnog terorizma. On je odmah, prvog dana pošto su izvršene terorističke akcije 11.09.2001. osudio taj čin. Još pre toga, 15.04.1998.god. vlada Libije je izdala nalog za hapšenje Osame bin Ladena, ali zapadne države na to nisu htele da obrate pažnju. Libija se mogla destabilizovati samo pomoću oružane intervencije.

 

U svoje vreme, kako bi svrgli Gadafija, vlada SAD se povezala sa „Al-Kaidom“, odnosno sa sopstvenim „protivnikom“. 

Prema podacima Sintije Makkini, člana Kongresa SAD, snage koje su se suprotstavljale Gadafiju su predstavljale višenacionalnu smesu najamnika iz „Al-Kaide“, koji su prethodno pripremani u CIA. Poznato je da je CIA slala svoje agente radi pomaganja libijskim „ustanicima“ iz Bengazija. Još u martu 2011. Barak Obama je potpisao tajni dokument kojim je dozvolio da CIA trenira i naoružava „ustanike“, među njima i „Libijsku islamsku borbenu grupu“ Abdela Hakima Belhadža, koja je predstavljala severnoafričko krilo „Al-Kaide“. Organizacija, kojom je rukovodio Belhadž, bila je zabranjena i upisana u „teroristički spisak“ OUN. Prema informacijama hongkongških novina The Asia Times, „2007.godine je Zavahiri – čovek broj dva tog vremena u „Al-Kaidi“, zvanično objavio da je došlo do ujedinjenja „Libijske islamske borbene grupe“ i „Al-Kaide“ u islamskom Magrebu“. Tako da od tada te dve organizacije predstavljaju u stvari jednu. A Belhadž predstavlja „emira tog ujedinjenja“ čiju su tripolitansku brigadu dva meseca tajno obučavale američke jedinice specijalne namene. Sada se priča ponavlja sa Sirijom.

 

Abdel Hakim Belhadž, koji je u toku NATO agresije na Libiju postao vojni zapovednik Tripolija, 80-ih godina prošlog veka se borio u Avganistanu zajedno sa mudžahedinima protiv sovjetskih jedinica, a 90-ih godina je stao na čelo „Libijske islamske borbene grupe“, sastavljene od libijskih mudžahedina koji su se takođe u Avganistanu borili protiv sovjetskih jedinica. Mnogi su politički azil dobili u Velikoj Britaniji, često tek posle mnogobrojnih odbijanja u zemljama kontinentalne Evrope. Kao primer – Abu Anas al-Libi, jedan od najbližih saradnika bin Ladena, dobio je politički azil u Velikoj Britaniji i živeo je u Mančesteru do 2000. godine, odakle je zato što su ga pratili Amerikanci, pobegao u Avganistan. Tog čoveka je još ranije vlada SAD unela u spisak najtraženijih lica zbog organizacije terorističkih akcija u blizini američkih ambasada u Africi i njegovu glavu ucenila sa 25 miliona dolara.

 

Velika Britanija, za razliku od svog prekookeanskog saveznika, ne smatra da je „Libijska islamska borbena grupa“ teroristička organizacija, i zato mnoge njene vođe i aktivni učesnici, kako informišu zapadni masmediji, mirno žive u Londonu i Mančesteru. Libijski ekspert za radikalni islam Ašur Šamis je izjavio da se „od 1995. prati jačanje aktivnosti

Islamske borbene grupe, ali su mnogi u Libiji bili šokirani činjenicom da u svemu tome ima udela i MI-6“.“Libijska islamska borbena grupa“ je poznata i po tome, što je bezuspešno pokušavala da 1996.godine ubije Gadafija. Bar tako tvrdi britanski kontraobaveštajac Dejvid Šejler. On je izjavio da je baš Velika Britanija sredinom devedesetih „naručila“ libijskog pukovnika“ tako što je „Libijskoj islamskoj borbenoj grupi“ platila 100.000 funti sterlinga da izvede tu operaciju.

 

Izjavu Šejlera potvrđuju francuski novinari Gijom Daskije i Žan-Šarl Brizar, autori knjige „Zabranjena istina: tajna naftna diplomatija SAD, „Talibana“, Saudijske Arabije i neuspela potraga za bin Ladenom“. Prema informaciji tih autora, 1995.godine britanska obaveštajna služba MI-6 finansirala je atentat na Moamera Gadafija, koji je trebalo da izvede libijska ćelija „Al-Kaide“ – „Libijska islamska borbena grupa“. Atentat je planiran za prvu polovinu 1996.godine u Sirtu, ali je provaljen u martu iste godine. Strogo poverljiva dokumenta MI-6 koja su se na internetu pojavila 2000.godine potvrdila su da je 1995.godine britanska obaveštajna služba bila upoznata sa pripremom zavere, u kojoj je učestvovalo pet libijskih pukovnika, libijski studenti i „libijski veterani, koji su služili u Avganistanu“.

 

Drugi istaknuti poljski komandant novih libijskih vlasti je bio doskorašnji zatvorenik Gvantanama, Abdel Hakim al-Hasadi, koji je bio i učesnik rata u Iraku, a zatim ga je američka vojska zarobila – u Avganistanu. Zna se da je al-Hasadi prošao obuku u specijalnom logoru Khost u Avganistanu, gde se upoznao sa bin Ladenom. Organizacija „Al-Kaida u zemljama islamskog Magreba“ je u gradiću Derna koji leži između Bengazija i Tobruka na istoku Libije, proglasila postojanje islamskog emirata na čelu saAbdel Hakim al-Hasadijem , koji je tamo komandovao jedinicama antigadafista. Osim njega, jedinicama libijskih „ustanika“ je u Bengaziju komandovao uticajni član „Libijske islamske borbene grupe“ Ismael al-Salabi, a gazdovao je Abu-Ubajd al Džerah, još jedan „Al-Kaidin“ komandant. Drugi vojnik „Al-Kaide“ Ali Salabi je zauzimao najbitnije pozicije u Prelaznom nacionalnom savetu Libije. Američki obaveštajci nikako to nisu mogli da ne primete.

 

Da vlada SAD podržava islamiste nije uopšte ništa novo, zato što je savremeni islamizam i odgajen u Američkim Državama. Kada su sovjetske jedince ušle u Avganistan islamisti su postali udarna snaga SAD i Saudijske Arabije u borbi protiv SSSR-a. O tome je vrlo živopisno i ubedljivo pisao švajcarski istraživač i novinar Rišar Labevjer u knjizi: „Dolari terora. Sjedinjene Države i islamisti“ , koja je izašla 1999.godine u pariskoj izdavačkoj kući „Grase“. Rišar Labevjer kaže da islamisti, kao i američke transnacionalne korporacije imaju zajedničkog neprijatelja – nacionalnu državu, i u borbi protiv nje oni su prirodni saveznici. U muslimanskom svetu za borbu sa nacionalnim državama i radi stvaranja situacije haosa kojim se može upravljati od islamista se, jednostavno, ne mogu naći bolje snage.

 

Administracija Baraka Obame na Bliskom Istoku sprovodi apsolutno bezumnu politiku. Odgajajući radikale-islamiste SAD imaju nameru da pod svoju kontrolu postave čitav region, a oštricu islamskog noža da usmere prema Kini i Rusiji. Međutim, tu se krije i njihov sudbinski preračun. Pa ako je neko i pomislio da se 11. septembar koji je potresao Ameriku nikada više neće moći ponoviti – možda ipak greši!

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)

2 komentara

  1. …Ne bih se slozio sa pasusom gde se kaze da je Zna se da je Moamer Gadafi bio dosledni protivnik međunarodnog terorizma. Ta izjava jednostavno nije tacna, zna se sta je Gadafi organizovao u nemackim diskotekama…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *