Игор ИГНАТЧЕНКО: АМЕРИЧКЕ ИГРЕ С ВАТРОМ

„Арапско пролеће“ је, захваљујући труду Американаца, одавно прерасло у „исламску јесен“. На парламенарним изборима у Тунису победила је исламистичка партија „Еннахда“ („Препород“), а њен вођа Рашид Гануши се из лондонске емиграције вратио у Тунис. Гануши је један од утицајних чланова европске мреже „Муслиманске браће“. Према информацији Џона Бредлија из америчког журнала Foreign Affairs партију „Еннахда“ финансирају – бар делимично – Саудијска Арабија и земље Персијског залива. Одмах после Туниса „муслиманска браћа“ су дошла на власт и у Египту. За председника Египта је први пут изабран заклети исламиста, а на последњим парламентарним изборима опет су победу славила „муслиманска браћа“. У затиљак им дише још радикалнија партија салафита „Салафија ал-Нур“ која је на парламентарним изборима заузела друго место. Како пише Џон Бредли, „исламистичке снаге читавог региона раде потпомогнуте Ер-Ријадом“, а „муслиманска браћу“ и њихово радикалније крило „Савез салафита“ такође се финансирају из Саудијске Арабије“. То није чудно ако се узме у обзир да је Ер-Ријад, подржаван од стране Сједињених Држава, више деценија сарађивао са „муслиманском браћом“ још од средине 20.века – од времена заједничке борбе против председника Гамал-Абдел Насера.

 

Од самог почетка протеста у Египту било је јасно да ће на крају крајева на власт у тој земљи доћи „муслиманска браћа“, јер египатски демократи и либерали у друштву нису имали широку подршку, а ел-Барадеја су Египћани схватали као међународног функционера, али не и као националног политичара који би могао да води државу. И Американци су тако мислили. Званични представник Стејт-департмента САД Марк Тонер је изјавио да ће „САД наставити да унапређују односе са организацијом „муслиманска браћа“ јер је та партија, између осталог, „мирољубива“ и “привржена принципима демократије и одбацивању насиља“. Баш интересантна изјава! За Марком Тонером и руководилац националних обавештајаца САД Џејмс Клепер понавља да египатско одељење „муслиманске браће“ сачињава углавном „цивилизовани део становника који избегава насиље“, као и да „муслиманска браћа“ за циљ имају само „социјална питања и желе да развијају политички систем Египта по демократском кључу“. Тако врло високи амерички званичници карактеришу организацију која у многим земљама света званично важи за терористичку и упорно прети започињањем рата са Израелом.

 

У интервјуу америчком каналу Fox News аналитичар Стејт-департмента САД Ласло Тот је објаснио чиме је изазван тако нагли обрт у блискоисточној политици САД: „Ни Европа, ни Израел нису заинтересовани за демократске владе. У ствари – они су против њих. Зато смо ми закључили: требају нам нови пријатељи и партнери на Блиском Истоку. Нашли смо их. Некада су „муслиманска браћа“ представљала екстремистичку групацију, али су они одавно одбацили насиље, и имају врло широку мрежу контаката, која је проникла на све америчке универзитете. Уопште није било лако да освојимо њихово поверење, али су они имали шта да нам понуде, после чега смо, најзад, постали пријатељи“. Према сведочењу Л.Тота, они сарадници обавештајне заједнице САД који су одбијали да „схвате“ да савез са „муслиманском браћом“ представља корист за националну безбедност САД су моментално губили посао. „Администрација Беле куће је била врло упорна у тој одлуци, тако да су послати у пензију сви они, који су одбили да рационално приђу новим тенденцијама“ – рекао је Ласло Тот у поменутом интервјуу. Односно – идеја зближења са „муслиманском браћом“ је стигла директно из администрације Барака Обаме и Стејт-департмента САД.

 

На читавом Блиском Истоку су до скора постојале само две земље у којима исламисти нису представљали реалну опасност – у Либији и Сирији. У тим су земљама режими који су били на власти, пошто су искључили исламисте из политичког живота, потпуно контролисали ситуацију. Зна се да је Моамер Гадафи био доследни противник међународног тероризма. Он је одмах, првог дана пошто су извршене терористичке акције 11.09.2001. осудио тај чин. Још пре тога, 15.04.1998.год. влада Либије је издала налог за хапшење Осаме бин Ладена, али западне државе на то нису хтеле да обрате пажњу. Либија се могла дестабилизовати само помоћу оружане интервенције.

 

У своје време, како би свргли Гадафија, влада САД се повезала са „Ал-Каидом“, односно са сопственим „противником“. 

Према подацима Синтије Маккини, члана Конгреса САД, снаге које су се супротстављале Гадафију су представљале вишенационалну смесу најамника из „Ал-Каиде“, који су претходно припремани у CIA. Познато је да је CIA слала своје агенте ради помагања либијским „устаницима“ из Бенгазија. Још у марту 2011. Барак Обама је потписао тајни документ којим је дозволио да CIA тренира и наоружава „устанике“, међу њима и „Либијску исламску борбену групу“ Абдела Хакима Белхаџа, која је представљала северноафричко крило „Ал-Каиде“. Организација, којом је руководио Белхаџ, била је забрањена и уписана у „терористички списак“ ОУН. Према информацијама хонгконгшких новина The Asia Times, „2007.године је Завахири – човек број два тог времена у „Ал-Каиди“, званично објавио да је дошло до уједињења „Либијске исламске борбене групе“ и „Ал-Каиде“ у исламском Магребу“. Тако да од тада те две организације представљају у ствари једну. А Белхаџ представља „емира тог уједињења“ чију су триполитанску бригаду два месеца тајно обучавале америчке јединице специјалне намене. Сада се прича понавља са Сиријом.

 

Абдел Хаким Белхаџ, који је у току НАТО агресије на Либију постао војни заповедник Триполија, 80-их година прошлог века се борио у Авганистану заједно са муџахединима против совјетских јединица, а 90-их година је стао на чело „Либијске исламске борбене групе“, састављене од либијских муџахедина који су се такође у Авганистану борили против совјетских јединица. Многи су политички азил добили у Великој Британији, често тек после многобројних одбијања у земљама континенталне Европе. Као пример – Абу Анас ал-Либи, један од најближих сарадника бин Ладена, добио је политички азил у Великој Британији и живео је у Манчестеру до 2000. године, одакле је зато што су га пратили Американци, побегао у Авганистан. Тог човека је још раније влада САД унела у списак најтраженијих лица због организације терористичких акција у близини америчких амбасада у Африци и његову главу уценила са 25 милиона долара.

 

Велика Британија, за разлику од свог прекоокеанског савезника, не сматра да је „Либијска исламска борбена група“ терористичка организација, и зато многе њене вође и активни учесници, како информишу западни масмедији, мирно живе у Лондону и Манчестеру. Либијски експерт за радикални ислам Ашур Шамис је изјавио да се „од 1995. прати јачање активности

Исламске борбене групе, али су многи у Либији били шокирани чињеницом да у свему томе има удела и МИ-6“.“Либијска исламска борбена група“ је позната и по томе, што је безуспешно покушавала да 1996.године убије Гадафија. Бар тако тврди британски контраобавештајац Дејвид Шејлер. Он је изјавио да је баш Велика Британија средином деведесетих „наручила“ либијског пуковника“ тако што је „Либијској исламској борбеној групи“ платила 100.000 фунти стерлинга да изведе ту операцију.

 

Изјаву Шејлера потврђују француски новинари Гијом Даскије и Жан-Шарл Бризар, аутори књиге „Забрањена истина: тајна нафтна дипломатија САД, „Талибана“, Саудијске Арабије и неуспела потрага за бин Ладеном“. Према информацији тих аутора, 1995.године британска обавештајна служба МИ-6 финансирала је атентат на Моамера Гадафија, који је требало да изведе либијска ћелија „Ал-Каиде“ – „Либијска исламска борбена група“. Атентат је планиран за прву половину 1996.године у Сирту, али је проваљен у марту исте године. Строго поверљива документа МИ-6 која су се на интернету појавила 2000.године потврдила су да је 1995.године британска обавештајна служба била упозната са припремом завере, у којој је учествовало пет либијских пуковника, либијски студенти и „либијски ветерани, који су служили у Авганистану“.

 

Други истакнути пољски командант нових либијских власти је био доскорашњи затвореник Гвантанама, Абдел Хаким ал-Хасади, који је био и учесник рата у Ираку, а затим га је америчка војска заробила – у Авганистану. Зна се да је ал-Хасади прошао обуку у специјалном логору Кхост у Авганистану, где се упознао са бин Ладеном. Организација „Ал-Каида у земљама исламског Магреба“ је у градићу Дерна који лежи између Бенгазија и Тобрука на истоку Либије, прогласила постојање исламског емирата на челу саАбдел Хаким ал-Хасадијем , који је тамо командовао јединицама антигадафиста. Осим њега, јединицама либијских „устаника“ је у Бенгазију командовао утицајни члан „Либијске исламске борбене групе“ Исмаел ал-Салаби, а газдовао је Абу-Убајд ал Џерах, још један „Ал-Каидин“ командант. Други војник „Ал-Каиде“ Али Салаби је заузимао најбитније позиције у Прелазном националном савету Либије. Амерички обавештајци никако то нису могли да не примете.

 

Да влада САД подржава исламисте није уопште ништа ново, зато што је савремени исламизам и одгајен у Америчким Државама. Када су совјетске јединце ушле у Авганистан исламисти су постали ударна снага САД и Саудијске Арабије у борби против СССР-а. О томе је врло живописно и убедљиво писао швајцарски истраживач и новинар Ришар Лабевјер у књизи: „Долари терора. Сједињене Државе и исламисти“ , која је изашла 1999.године у париској издавачкој кући „Грасе“. Ришар Лабевјер каже да исламисти, као и америчке транснационалне корпорације имају заједничког непријатеља – националну државу, и у борби против ње они су природни савезници. У муслиманском свету за борбу са националним државама и ради стварања ситуације хаоса којим се може управљати од исламиста се, једноставно, не могу наћи боље снаге.

 

Администрација Барака Обаме на Блиском Истоку спроводи апсолутно безумну политику. Одгајајући радикале-исламисте САД имају намеру да под своју контролу поставе читав регион, а оштрицу исламског ножа да усмере према Кини и Русији. Међутим, ту се крије и њихов судбински прерачун. Па ако је неко и помислио да се 11. септембар који је потресао Америку никада више неће моћи поновити – можда ипак греши!

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)