Грађани без здравствене заштите

Пише Угљеша Мрдић

Политика здравствене заштите утврђена од стране Владе Србије 2002. године је доживела крах, с обзиром на то да за 10 година готово ниједан од тада постављених циљева није остварен

 

Једно од сегмената нашег друштва које је систематски уништавано протеклих десетак година је здравство. Последњи податак о броју грађана Србије који немају ни оверену здравствену књижицу, а камоли адекватну лекарску заштиту запрепастио је јавност. Наиме, тачно 961.025 грађана у овом тренутку нема оверену здравствену књижицу. То значи да је сваки седми од око 6,9 милиона осигураника остао без маркице у здравственој исправи. Разни су разлози. Или због неплаћеног доприноса или због неизабраног лекара.
Они који немају оверену здравствену књижицу углавном су запослени или чланови породица који су преко њих осигурани.

[restrictedarea]

ИЗБОР ЗДРАВОГ НАЧИНА ЖИВОТА
У Републичком фонду здравственог осигурања рекли су да од „укупно 2,9 милиона осигураника по овом основу, од којих је 1,6 милиона запослених, а 1,3 милиона чланова породица, књижицу није оверило њих 292.689 или сваки десети“.
Саопштено је у медијима и да постоји 55.000 привредних субјеката који дугују допринос за здравство.
Према подацима РФЗО највише се осигураника досад определило за лекара опште медицине, затим за гинеколога и педијатра, а најмање за стоматолога, на којег у садашњем пакету који покрива здравствено осигурање најмање становника и има право. За бар једног изабраног лекара, што је сад први пут услов за оверу здравствене књижице, досад се определило 85 одсто осигураника.
Може се закључити да око милион становника не може да овери здравствену књижицу. У овом случају зна се да је разлог тај што нису изабрали свог лекара, али се не зна колико њих не испуњава други услов, а то је да се до средине ове године једини услов за оверу тицао уплате доприноса.
Систем здравствене заштите није облик потрошње, већ врста инвестиције у остваривању свеукупног развоја друштва. На здравље би требало гледати као на највећи национални ресурс, који заслужује континуирано старање и стратешки заснован развој.
Право на здравље и здравствену заштиту јесте једно од основних људских права и сви би требало да уживају у најбољем здрављу и квалитету живота – свако у напредној, будућој Србији мора да има прилику на избор здравих начина живота и живот у окружењу које даје подршку здрављу.

СТАЊЕ У ЗДРАВСТВУ
Иначе, политика здравствене заштите утврђена од стране Владе Републике Србије 2002. године је доживела крах, с обзиром на то да за 10 година готово ниједан од тада постављених циљева није остварен. Крах је резултат неиспуњених обећања, непланског импровизаторског развоја, намерних обмана и међустраначких кадровских комбинаторика, као и тешке корупције, која је усађена у систем здравствене заштите и, нажалост, постала водећи погубни фактор уређивања односа у истом. Та погубна политика створила је дубок јаз између здравствених радника и грађана, а лекаре безразложно извела на стуб срама, као најкорумпираније службенике, иако 99 одсто њих живи скромно и од своје зараде, и не учествује ни у каквој корупцији.
На здравствено стање становништва утичу, поред старења популације, и негативна социјално-економска кретања. Хроничне незаразне болести водећи су узроци обољевања, инвалидности и превременог (пре 65. године) умирања становника Републике Србије.
Исхемијске болести срца, цереброваскуларне болести, рак плућа, афективни поремећаји – депресија и шећерна болест, представљају хроничне незаразне болести које су одговорне за скоро две трећине укупног оптерећења болешћу.
Хроничне незаразне болести чине преко 85 одсто свих узрока смрти. У структури смртности, болести срца и крвних судова чиниле су више од половине узрока свих смртних исхода (55,8 одсто), а свака пета умрла особа (20 одсто) била је жртва малигног тумора. Од укупног броја умрлих, за 3,6 одсто разлог умирања биле су повреде и тровања, за три одсто хронична опструктивна болест плућа или астма, а за 2,6 одсто компликације дијабетеса.

ЗАШТИТА ОД ПОЛИТИЧКИХ СТРАНАКА
Готово ништа није урађено на превенцији болести, изузев иначе скромних резултата у борби против пушења. Недовољно је урађено на раном откривању болести, а маркетиншке агенције су наплатиле баснословне износе буџетског новца за кампање против рака, против грипа, против других хроничних болести, без стварних утицаја на промене здравствених схватања и навика и разумевања становништва о њима, као и могућностима превенције болести. Ниво здравствене културе и писмености је нажалост веома низак, нема популарних публикација о здрављу и његовој заштити, а у медијима се третирају само неке болести и неке медицинске методе, које осим лукративних разлога њихових извођача не доносе ништа добро народу и здравственом систему. Отворено се пропагира и упражњава надрилекарство и некажњено обмањивање грађана, и што је најгоре, тешких болесника.
Многа системска решења Закона о здравственој заштити из 2005. године допринела су краху система, на пример допунског рада који је потпуно неадекватно уређен. Коморе, попут лекарске, ни у чему нису испуниле очекивања, осим у харачу наметнутом лекарима за чланарину, лиценце, наводна стручна усавршавања, која се огледају у присуству скуповима, а за које нема ни интереса, ни стварне потребе. Милиони евра су у тој комори утрошени без знања и мимо интереса чланства.
Директори здравствених установа су постављени и заштићени од странака кроз коалиционе нагодбе, а да многи од њих нису имали никакав концепт развоја, ни елементарно познавање установе којом би требало да руководе. Многи су се упустили у бројне незаконите радње и криминал, који мора бити истражен и процесуиран исто онако ревносно и брзо као што је истражено узимање мита од 300 евра од стране једног доктора, коме је потом одузета и лиценца за рад.
Подигнути су бројни кредити за реконструкције објеката, које су урађене стихијски и на брзину, тако да на неким местима већ сада може да почне реконструкција из почетка. Дугови су велики, а нико тачно не зна укупан износ. Карактеристичан је пример задужења на име развоја информационог система у висини од 60 милиона евра. Клинички центри на основу кредитног задужења од 250 милиона евра још нису почели да се граде, а не зна се када ће, иако је то било једно од низа неиспуњених изборних обећања коалиције на власти.
Републички Завод за здравствено осигурање волшебно је променио зграду изградњом нове на Дедињу, као и назив, али не и навике у раду. Њиме не управљају осигураници, како је у предизборном периоду обећано, већ Управни одбор који од 2000. године није мењан, а хапшење бивше директорке у вези набавке вакцина само је индикатор стања и бројних проблема у функционисању.
Није промењен систем финансирања здравствених установа, чак још увек нису извршене адекватне припреме за његову промену. Транспарентност трошења буџетских и осигураничких средстава је скоро никаква, а многе установе отворено скривају са својих сајтова дневна плаћања, иако су у обавези да их учине доступним сваком потенцијалном интересенту.
Међу погрешним системским решењима јесте и функционисање Института заштитника права пацијената – нажалост, запослен у овој установи директно је одговоран онима против којих мора да предузима мере због кршења права пацијената. Пацијенту су уместо стварних права понуђени флајери под мотом „Имате право“ и таблете попут „правадола“, али им то ни за трен није осигурало бољу здравствену заштиту.
Као предуслов одрживости система, Србији је неопходна суштинска децентрализација и научно утемељена нова регионална организација здравства, са планирањем на регионалном и институционалном нивоу. Последњих 10 година карактерише хаотичан, неплански развој и антипланска кампања, чији је резултат стварање хаотичног и неодрживог система.
Сада у многим местима имамо скенере и магнетне резонанце, као и друге високо софистициране технологије, али нема радиолога који би могли да интерпретирају налазе, тако да је искоришћеност технологија недозвољиво ниска. Конкретним економско-финансијским инструментима требало би мобилисати увођење приватног капитала у инвестиције у здравствену делатност, што значи и стимулације отварања капацитета примарне, секундарне, и чак терцијерне заштите у складу са планом мреже. Оне ће се директно финансирати кроз откуп спектра и обима услуга од стране националног система обавезног здравственог осигурања, као и осигуравајућих компанија које ће се формирати у систему допунског здравственог осигурања. Закони којима се уређује јавно-приватно партнерство неопходан су предуслов оваквом развоју.
Правдање светском економском кризом за проблеме и крах здравственог система
Србије немају основа, јер то указује на неодрживост система у економском погледу и потрошњу која превазилази економски дозвољене границе.
Фактори ризика бројних хроничних незаразних болести као што су: пушење, хипертензија, хиперхолестеролемија, гојазност, неправилна исхрана, физичка неактивност, ризици присутни у животној средини, злоупотреба алкохола и психоактивних супстанци, имају све већу улогу.
У Србији је 2005. године пушило 33,6 одсто одраслог становништва и 15,5 одсто младих узраста 15 до 19 година, а 46,5 одсто одраслог становништва имало је хипертензију или је потенцијално могло да оболи од повишеног крвног притиска; 18,3 одсто одраслих и 6,4 одсто деце и омладине узраста 7 до 19 година било је гојазно, 74,3 одсто одраслих становника било је физички неактивно, док је 40,3 одсто одраслих свакодневно или повремено конзумирало алкохол.
Забрињавају и подаци о употреби алкохола међу младима, јер је навику опијања  бар једном месечно имало 5,5 одсто младих у Србији, док се свако четврто дете, односно адолесцент узраста 12 до 19 година (25,5 одсто) напило бар једном у животу. То је сваки трећи дечак и свака пета девојчица. Превентивни програми морају се оријентисати на смањење учесталости фактора ризика и усвајање адекватних животних навика и понашања.
План мреже здравствених установа Србије обухвата 375 здравствених установа у државној својини и то: 167 домова здравља, 41 апотеку, 16 завода на примарном нивоу, пет здравствених центара, 40 општих болница, 40 специјалних болница за акутна и хронична стања и рехабилитацију, пет клиничко-болничких центара, шест клиника, 13 института, „Војно-медицинска академија“, четири клиничка центра, 37 института и завода који обављају делатност на више нивоа. Укупан број постеља утврђен Планом мреже износи 38.590, чиме је постигнута обезбеђеност од 525 постеља на 100.000 становника, што је нешто мање од просека ЕУ (570 на 100.000 становника), а значајно мање од просека европског региона СЗО који износи 668 постеља на 100.000 становника. У здравственим установама из Плана мреже 2010. године било је укупно 114.317 запослених. У Србији је, у односу на број запослених у здравственим установама из Плана мреже, постигнута обезбеђеност од 281 лекара на 100.000 становника, док је у ЕУ тај број нешто већи – 321 лекар на 100.000 становника. У примарној здравственој заштити постигнута је обезбеђеност од 81 лекара на 100.000 становника, односно једног лекара на 1.228 становника. Здравствена заштита која се пружа у установама стационарног типа и даље ангажује највећи број лекара, око половине од укупног броја.

ДУГЕ ЛИСТЕ ЧЕКАЊА
Ако се посматра обезбеђеност становништва лекарима у односу на укупан број лиценцираних лекара у Републици Србији (28.413 према подацима Лекарске коморе Србије), она износи 387 лекара на 100.000 становника. Број медицинских сестара техничара у Србији је 572, док је у ЕУ тај број већи за једну трећину и износи 745 на 100.000 становника.
Међутим, ако узмемо у обзир укупан број лиценцираних медицинских сестара и здравствених техничара (50.801 према подацима Коморе медицинских сестара и здравствених техничара Србије), онда је обезбеђеност становништва медицинским сестрама ближа просеку ЕУ и износи 721 медицинска сестра на 100.000 становника. Удео административно-техничких радника у укупном броју запослених, мада континуирано смањиван, и даље је висок и у 2008. години износио је 25,5 одсто.
Број незапослених лекара, стоматолога и фармацеута од 2000. године показује тренд раста, са највећим вредностима забележеним 2005. и 2006. године, да би у 2010. години износио укупно 3.500. Пораст незапослених здравствених високообразованих кадрова највећим делом је последица недостатка националне политике планирања уписа и школовања, запошљавања и сталног усавршавања здравствених радника и сарадника. Школовање једног лекара траје најмање шест година, а цена износи бар 100.000 евра. У Србији се улаже у обнављање и набавку медицинске опреме, посебно опреме високе технолошке вредности, тако здравствене установе располажу са: два апарата за позитрон емисиону томографију, 38 апарата за магнетну резонанцу, 90 апарата за компјутеризовану томографију, 14 линеарних акцелератора и 75 мамографа, од којих су два покретни дигитални мамографи. Коришћење ових уређаја је неадекватно у државном сектору здравства. И док пацијенти чекају на дугим листама, неки уређаји раде само неколико сати, што се објашњава недостатком лекара радиолога.
Србија је последња на листи 34 европске земље по квалитету здравствене заштите, показује Европски здравствени потрошачки индекс за 2012. годину.
Према индексу ЕХЦИ, којим се мери стандард европске здравствене заштите на основу 42 индикатора, Србија је добила 451 поен од максималних 1.000, а Холандија која је прва на листи има 872 поена. Од земаља Европске уније најнижа на листи је Бугарска са 458 поена, а иза ње је само Србија.
Синдикати здравства оценили су да је Србија лоше оцењена по квалитету здравствене заштите због недостатка средстава, спорих реформи и лоше опремљености.
Све у свему, оне који ће у будућем периоду водити здравство у Србији чека много посла. Народ је на издисају…

 

_______________

У Србији је, закључно са 31. 12. 2011. године, било обавезно здравствено осигурано 6.852.820 грађана. По основу запослености осигурано је 2.850.962 лица, што чини 41.60 одсто од укупног броја обавезно осигураних лица. На другом месту по броју осигураника у односу на основ осигурања су пензионери, којих је 1.893.339, односно 27.63 одсто , а на трећем лица чије се осигурање финансира из буџета Републике Србије, а којих је 1.268.995, тј. 18.52 одсто. Графикон приказује укупан број осигураника по основима осигурања.

[/restrictedarea]