Европски шамар Словенији

Пише Светлана Васовић Мекина

Влада у Љубљани је 1992. године масовно „брисала“ грађане других република некадашње СФРЈ из регистра сталног становништва Словеније. Суд у Стразбуру је после 20 година отворио врата за обештећење свих осталих „избрисаних“, којих има готово 30 хиљада, а од тога је 60 одсто српског порекла

Одлуком Европског суда за људска права у Стразбуру службено је потврђено да је Словенија прекршила три члана Европске конвенције о људским правима, када је пре 20 година тајним актом спровела административно етничко чишћење на свом тлу. Влада у Љубљани је 1992. године масовно „брисала“ грађане других република некадашње СФРЈ из регистра сталног становништва Словеније. Део „избрисаних“ је после година јалове борбе за правду по словеначким судовима, пресавио табак и државу тужио суду у Стразбуру. Суд је крајем јуна одлучио да Словенија мора да плати 30.000 евра на име судских трошкова и по 20.000 евра одштете сваком од шест тужилаца, којима је признато право на одштету.
Случај је хтео да број тужилаца, као и њихова данашња држављанства, чине „Југославију у малом“. То су Мустафа Курић, Ана Мезга, Трипун Ристановић, Али Бериша, Илфан Садик Адеми и Зоран Минић. Мустафа Курић, обућар, родом из Сарајева, преселио се 1965. године трбухом за крухом у Словенију, у Копар; и дан-данас је лице без држављанства, апатрид. Исти „статус“ су имали и остали његови сапатници, који су временом, захваљујући држављанству једног од својих родитеља, успели да добију држављанство неке друге екс-ју државе, и то: Ана Мезга – хрватско држављанство, Трипун Ристановић – држављанство БиХ, Али Берисха и Зоран Минић воде се као грађани Србије, док је Илфан Садик Адеми држављанин Македоније. У тражењу правде за „избрисане“ је као заинтересована страна учествовала и Република Србија, која је једина од република некадашње СФРЈ и званично стала на страну ове огромне групе обесправљених и унесрећених људи, међу којима су заступљени представници свих народа, па чак и Словенци, чији је једини грех био што су рођени – ван територије матице.
Суд у Стразбуру је отворио врата за обештећење и свих осталих „избрисаних“, којих, према службеним подацима које је Словенија објавила пре четири године, има готово 30 хиљада, а од тога је 60 одсто српског порекла. Зато ће службена Љубљана, изузев одштете шесторки поменутих тужилаца, морати да припреми „одштетну шему“ и за све остале „избрисане“. Није тешко израчунати да за преко 25 хиљада „избрисаних“ држава мора да издвоји око 500 милиона евра.
Казна за злочин почињен пре две деценије над становницима Словеније „нечисте крви“, тешка пола милијарде евра, изазвала је словеначке званичнике на излив нове ерупције беса. Премијер Јанез Јанша је на челу своје странке СДС годинама негирао сваку могућност исправљања неправди нанетих „избрисанима“, па је већ изјавио како у државној каси „нема новца“ ни за властите потребе. А камоли за колективно обештећење „избрисаних“. Исто је саопштио и министар полиције Винко Горенак, апаратчик Јаншине СДС и љут противник „избрисаних“, речима да Словенија прво мора да нахрани своју гладну рају. Јуришници из Јаншине странке плаше народ да ће исплата одштета „избрисанима“ довести државу не само до просјачког штапа већ и до банкрота, али локални заштитници људских права упозоравају на неприхватљивост поновног хушкања општенародног беса према „избрисанима“, као и да је држава дужна да плати одштете, с обзиром на то да је суд у Стразбуру усвојио посебну процедуру праћења понашања власти у Љубљани у конкретном случају.

[restrictedarea]

АДМИНИСТРАТИВНО ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ
Брисање људи екс-ју порекла био је тајни чин нетом створене словеначке државе. Одобрило га је највише државно руководство тек осамостаљене Словеније, на чијем челу су тада били: Алојз Петерле, премијер (данас посланик у Европском парламенту), Игор Бавчар, министар полиције (потом тајкун, који је сахранио „Истрабенц“, чека суђење), Јанез Јанша, министaр одбране (данас словеначки премијер), Димитриј Рупел, министар спољни (данас генерални конзул у Трсту), Јелко Кацин – министар информисања (данас посланик у Европском парламенту, задужен за Србију)… Председник Словеније је био Милан Кучан, данас пензионер.
Тек деценију касније, пошто је брисање људи увелико завршено, откривено је да је анулирање непожељног становништва обављено у ноћи 26. фебруара 1992. године. Тада је притиском „на дугме“ из државних регистара избрисано неколико десетина хиљада људи, помињана је и цифра од чак 60 до 80 хиљада, углавном „јужњака“ (што је у Словенији одомаћен пежоративан израз за људе пореклом из других република некадашње СФРЈ, рођене јужно од реке Купе). Тек крајем прве деценије 21. века, унутар Словеније је постигнут консензус да се ради о 25.671 грађана. Коначан скор гласи: избрисано је 14.775 мушкараца, 10.896 жена и 5.360 деце, међу којима је било и новорођенчади. Све то је спроведено без икаквог правног поступка. Жртве нису добиле никакво обавештење, па последично ни могућност жалбе. Одрасли, али и малолетна деца, без разлике – сви који се нису „одлучили“ за „понуду која није смела да се одбије“, дакле они који из било којег разлога нису замолили за словеначко држављанство – били су осуђени на правни „нестанак“, тачније на пад у правни амбис новоуспостављене словеначке државе.
„Од тренутка ‘брисања’ ми смо цивилно мртви, без икаквих људских и грађанских права, без икаквих докумената, без могућности да радимо и осигурамо егзистенцију, очувамо и заштитимо породицу, преживимо, чак без могућности да напустимо Словенију“, упозоравао је, годинама, Александар Тодоровић у име Цивилне иницијативе избрисаних активиста (ЦИИА), једне од две организације које се у Словенији боре за исправљање нанетих неправди. Губитком сталног боравка, „избрисани“ људи изгубили су право на социјално и здравствено осигурање, право на школовање, право да примају пензије или зараде, право на рад или социјалну помоћ, речју – престала су да им важе сва стечена права, као и у Словенији издата документа (личне карте, пасоши, возачке дозволе, ђачке књижице). Иако формално још увек важећи, документи су им уништени, а то је онемогућавало чак и располагање банковним рачуном (и сопственом уштеђевином), као и сваком другом имовином, која им је узапћена. У време најжешћих ратних сукоба, словеначке власти су неке од избрисаних, нарочито српског порекла, депортовале на границу и изручиле Хрватској. Уставни суд Словеније је тек 1999. године, пошто је „случај“ годинама лежао у фиоци, смогао снаге за оцену да је поступање словеначких државних органа према „избрисанима“ било – противно уставу. Међутим, за садашњу словеначку владу, коју води Јанез Јанша и у којој седе политичари, који у словеначком „етничком чишћењу“ не виде ништа спорно, проблем „избрисаних“ је, уочи одлуке суда у Стразбуру, био – решен.
Многи избрисани су протеклих деценија потезали тужбе против државе, али узалуд. Од око 75 оних који су тужили државу нико није добио одштету, штавише морали су да плате цех и високих судских трошкова јер се државно правобранилаштво позивало на – застарелост. И све то упркос чињеници да „застарелост“ није релевантан правни аргумент у случајевима тешких кршења људских права, на шта је упозорио и Европски суд за људска права у Стразбуру у својој првој пресуди још 13. октобра 2010. године.
Комисија за отклањање расне дискриминације препоручила је августа 2011. године властима у Љубљани да обезбеде „пуну одштету, сатисфакцију, компензацију и гарантују непонављање кршења свима онима које је погодило одузимање статуса сталног боравка“. „Амнести интернешенал“ је затражио и репарације за оштећене, као и да се „брисање“ људи из државних регистара званично означи као акт дискриминације, а приде је захтевао и (државно) извињење, те „непристрасну истрагу ‘брисања’ и његових последица“. Словенија је арогантно одбила све те препоруке и захтеве, уверена да ће однети победу у суду у Стразбуру, што јој је до сада и успевало, захваљујући лоше написаним тужбама од стране словеначких правника који су у прошлости наводно заступали интересе „избрисаних“.
Сада је дошло до преокрета, јер су „избрисанима“ у помоћ прискочили италијански адвокати захваљујући једној од хуманитарних организација за заштиту људских права. Правници из Рима били су све време уз „избрисане“, које су заступали „pro bono“, дакле без хонорара. И, успели су!

ШОК У ЉУБЉАНИ
Словеначка влада се у одговору на тужбу „избрисаних“ позивала на аргумент да Европска конвенција о људским правима „не штити право на држављанство или стални боравак“, те да се „брисање“ десило пре него што је Словенија потписала речену конвенцију. Словенија је сматрала да су тужиоци, од тренутка када су поново добили стални боравак, престали да буду жртве. Коначно, латила се и последње сламке, тврдњом да тужиоци нису исцрпли сва правна средства у Словенији, јер се нису жалили словеначком Уставном суду. Одговор суда у Стразбуру је био недвосмислен (и шокантан по власти у Љубљани) – брисање је за „избрисане“ представљало „трајну ситуацију“ која је била недопустива, док пуко враћање статуса (које је почела либерална влада 2008. године, али без одштета) не представља примерено и задовољавајуће решење. Ни маневар са словеначким Уставним судом није упалио, јер је исти суд о „избрисанима“ одлучио у два наврата, али државни органи нису поступили у складу са одлукама властитог Уставног суда, већ су их игнорисали.
Оно што је сигурно, јесте да је Словенија заувек изгубила правну битку против „избрисаних“, захваљујући суду у Стразбуру. Парадоксално, тај правни спор је испрва вођен под називом „Макуц против Словеније“, јер је првопотписани испод поднете тужбе био Милан Макуц. Спор је окончан под другим именом („Курић против Словеније“), на основу презимена Мустафе Курића. Разлог за то је трагичан – Макуц је чекајући на правду умро. Није дочекао крај процеса, а правда је испала не само слепа, него је и закаснила. „Избрисаном“ Макуцу је била недоступна здравствена заштита, па га је иначе излечиви малигни тумор – коштао живота.
Макуц је био живи доказ да „брисање“ није покосило само грађане са коренима из других република некадашње СФРЈ који су живели у Словенији, већ и Словенце. Миланови родитељи су били Словенци, он је похађао словеначке школе, био запослен у Словенији. Није помогло. Због „наопаког“ места рођења избрисан је 1992. године, попут десетина хиљада других, из словеначког држављанства. Аутоматски губи посао. Онда је 1994. деложиран и из стана. „Клошарио“ је, по сопственим речима, мало код једног, па код другог пријатеља, све док није открио шупу коју је поносно назвао „мини-контејнер“. Ту је себи створио нови „дом“.
У међувремену, болест је напредовала; на предлог социјалне раднице у Луцији (Општина Пиран) отишао је у локални здравствени дом, али лекари су одбили да га лече јер није имао здравствено осигурање. Социјална радница није могла да се помири са таквом бездушношћу – повезала се са словеначко-италијанском организацијом „Караула МИР“. Активисти су Милана одвезли у бесплатну амбуланту (за бескућнике) у Љубљани, а доктор ургентно послао у љубљански „Клинички центар“, тамо где се и Броз лечио. Макуц, 1. марта 2006, подноси молбу словеначком Министарству унутрашњих послова да му изда дозволу сталног пребивалишта. Упркос чињеници да у Пирану постоји документација која доказује да је непрекидно живео у Словенији од 1954. до 1992. године, морао је да доведе три сведока да потврде да је стопроцентни Словенац Милан Макуц приликом осамостаљења Словеније – стварно живео у Словенији.

ИЗБРИСАН И ПОСЛЕ СМРТИ
У време када је хоспитализован, у поодмаклом стадијуму болести, држава му напрасно „враћа име“ – удовољивши Макуцовој молби за признање пребивалишта. Невладине организације су две године касније објавиле вест да је услед здравствених компликација, које су биле директна последица тешке животне ситуације у коју га је гурнуло „брисање“, умро човек према коме је суд у Стразбуру водио предмет „Макуц и други против Словеније“. Да иронија буде већа, Словенија је Макуца избрисала и после смрти, чиме је демонстрирала однос према онима „којих званично нема“. Милана су кремирали, а да ни о смрти, нити о кремацији – нису обавестили његове најближе.
У  „Предлогу репарација за избрисане“, који су саставиле неке словеначке невладине организације, тражи се да се држава свим „избрисанима“ извини за незаконит и неправедан чин и за кршење људских права, а уз то захтевају укидање и отклањање неправди, укључујући одштете.
Упркос свему томе, до данас у Словенији нико од некадашњих високих државних функционера, који су били архитекте „брисања људи пореклом из других република некадашње СФРЈ“, није позван на одговорност, а Јаншина влада је марта ове године оценила „непотребним“ и одбацила оснивање комисије која би утврдила како је извршено масовно гажење људских права у Словенији.

______________  

Шта је одлучио Суд у Стразбуру?

Велико веће суда за људска права у Стразбуру је 26. 06. 2012. пресудило да су словеначке власти пропустиле прилику да законито исправе голготу „избрисаних“, као и да су прекршиле члан 8 (право на лични и породични живот), члан 9 (право на ефикасну правну заштиту), као и члан 14 (забрану дискриминације) Европске конвенције о људским правима. Занимљиво је да Мало веће истог суда претходно није детектовало дискриминацију (у својој пресуди), али је зато Велико веће после жалбе словеначке државе додатно открило и ово, веома тешко кршење људских права и то управо захваљујући чињеници да су после осамостаљења Словеније „избрисани, као некадашњи држављани СФРЈ, били третирани горе него особе које су тада имале статус странца“. То је прва непобитна, судски утврђена чињеница која доказује да Словенија приликом „осамостаљења“ није поступала у складу са „Изјавом о добрим намерама“, коју је дала уочи проглашења независности. Словеначке власти су, на челу са Миланом Кучаном, уочи словеначког референдума о одвајању од СФРЈ, обећале свим грађанима пореклом из других република СФРЈ, који су живели на тлу Словеније, да ће поштовати њихова стечена права.
Суд у Стразбуру је утврдио да је 26.671 „избрисаних“ после проглашења независности Словеније „веома патило“, да је брисање довело до „тешких последица“, и да су били у неравноправном положају у односу на друге странце са сталним пребивалиштем у Словенији. Зато је суд одлучио да употреби „пилотску процедуру“ и наредио Словенији да у року од годину дана мора да припреми „компензацијску шему“ – за СВЕ словеначке „избрисане“. У Већу, којем је председавао судија Николас Брац (Nicholas Bratz), биле су судије из Француске, Белгије, Хрватске, Луксембурга, Словеније, Русије, Аустрије, Монака, Финске, Кипра, Шпаније, Бугарске, Црне Горе, Италије, Украјине и Немачке.

______________

Парада шовинизма

Словеначки политичари, а нарочито десничарска влада и њен премијер – нашли су се затечени одлуком суда у Стразбуру. Јанша је изјавио да домаћи стручњаци „још проучавају“ пресуду, али је Јелко Кацин упозорио да се „одлуке суда не коментаришу“ већ их је потребно извршити. Политичари из десничарских партија јавност мобилишу говором мржње и подгревањем прича о „агресорима“ на словеначку државу, који се наводно крију међу „избрисанима“, а уз то истичу да су одштете – атак на празну државну касу.
Шта мисли о „избрисанима“ већина у Словенији, најбоље се видело 4. априла 2004. године, када је спроведено најконтроверзније испитивање воље грађана од настанка самосталне Словеније. Тог дана је око милион и по грађана имало право да гласа о посебном закону којим би се грађанима других република некадашње СФРЈ, незаконито избрисаним 26. 2. 1992. из регистра сталног становништва Словеније, по аутоматизму и колективно вратило право на стални боравак. Не само Јанша, већ и многи глумци (од који многи данас гостују по Београду), литерате и професори, засипали су народ покличима и позивима да не врате права „агресорима“ и „српским југо-официрима“, иако је међу избрисанима свега 350 пензионисаних официра и службеника бивше ЈНА. Сви који су симпатисали „избрисане“ жигосани су као издајници и они који су „за (Милошевићев) Београд“. Врхунац кампање били су плаћени пропагандни спотови са „антијужњачким“ порукама, емитовани у топ-терминима Словеначке телевизије, тик уочи референдумске тишине.
Резултат референдума је био поражавајући – од 31,45 одсто оних који су изашли да гласају, чак њих 94,68 одсто изјаснило се против враћања права „избрисанима“. Тако је уз намерну апстиненцију огромног дела гласачког тела, практично трећина словеначких бирача одлучила да неправду, нанету избрисанима – не би требало  исправити. Коментатори су се сложили да је то био пример националистичке ерупције против свега што је „с југа“, али и против идеје једнакости пред законом, која је на крају ипак однела победу – пресудом у Стразбуру.

[/restrictedarea] срочный займ на карту займ онлайн на карту круглосуточнозайм под залог квартиры срочнозайм на карту с просрочками

3 коментара

  1. E eto kakvi su kriteriji EU, kada i pored flagartnih krsenja ljudskih prava doticnu zemlju primaju u EU. Paradoks je da i pored presude suda u Strazburu, niko nece odgovarati, a neki su cak i na funkcijama u EU. Toliko o pravednoj Evropi. Zamislite samo sta bi Srbiji sve radili, trazili i ucenjivali, da smo mi uradili tako nesto. E zato i ne samo zato,JA necu u takvu Evropu.

    Goran Kopenhagen

  2. Djubrad fasisticka, sve su znali i davno prije.

  3. Cemu se toliko cudite? Ispadamo smesni. Pa naravno da se sve zna i da se sve znalo. Bolje ih je maksimalno ignorisati. Narocito janeze.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *