Димни сигнали трибалне економије

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет  „Сингидунум“

Да ли би по новој „црвеној линији“ шиптарским ослободиоцима било изричито наложено да уловљеним Србима могу да изваде највише два бубрега? То би био снажан (хуманитарни) помак и сигнал слободном свету

На сурову освету „здравих снага“ због гласања против Тадића и комп. на парламентарним и председничким изборима, није требало дуго чекати. Наивни су, можда, веровали да ће негодовање, гунђање и стотине написа у евроатлантској штампи („Ово није мој председник“, и слично) бити главни облици изражавања незадовољства, али су заборавили да власт, која је још увек у седлу, не преза ни од много драстичнијих метода емитовања порука. Нарочито ако та власт има богата искуства у деструкцији и изазивању расула у земљи.

ХУМАНИЗАМ
„Политика“ је у недељу, на насловној страни, објавила вест о „повратку у деведесете“ (једна Петричићева карикатура говори више од десет хиљада речи), а вашингтонски пријатељи пожурили су да подсете народ на међународне обавезе владе која је долетела на НАТО крилима. Тачи се руковао са Тадићем, а неко из „Танјуга“ их је сликао. Касније је Тадић изјавио да се разговори са Тачијем морају наставити, али је заборавио да јавности објасни шта очекује од тих разговора? Можда нову „црвену линију“ по којој би шиптарским ослободиоцима било изричито наложено да уловљеним Србима могу да изваде највише два бубрега? То би био снажан (хуманитарни) помак и сигнал слободном свету, али и српским грађанима. Да знају шта их чека – па нека се припазе.
С друге стране, незапамћене гужве на наплатним рампама код Ниша, на температурама преко 35 Целзијусових степени, могу се слободно третирати као катастрофе, изазване нехатом или злом намером надлежних служби – под контролом (можда и диригентском палицом) власти. Не кажем да би у некој пристојније уређеној земљи саобраћајни ауторитети наредили да се хеликоптерима преносе аутомобили у којима старији људи и бебе имају прве симптоме топлотних, можданих и срчаних удара, али би сигурно, пре тога, биле отворене (ослобођене за бесплатан пролаз) све наплатне рампе, да би се убрзао проток возила у ванредним приликама. Истина, био би изгубљен рекордан дневни приход државе и њеног јавног предузећа, који нису у стању да обезбеде да се аутопутем путује брже него макадамским путељцима.

РЕНЕСАНСА

[restrictedarea]

Слике и вести о саобраћајној апокалипси обишле су Европу и турску Азију. Показало се колико је Србија уназађена већ самим гласањем за промену гарнитуре на власти. Да ли је и то била освета поражене коалиције нелојалним бирачима или својеврстан „сигнал“ да нам Европа помогне у усавршавању путне инфраструктуре, пошто са досадашњим приливом од седамдесетак милијарди евра власт није успела да учини готово ништа вредно помена?
Поред тога,  као да неко опет жели да емитује недвосмислен „сигнал“ да једино  западни пријатељи могу да нас уреде, пошто смо сами неспособни да управљамо сопственим судбинама и ресурсима. Приметили сте већ да је овај сигнал примљен са дубоким разумевањем, па су, у том циљу, ЕА пријатељи распоредили стотине хиљада својих „пословођа“ – ЕА активиста из Србије, на кључна места у државној и локалној управи, НВО-има, агенцијама, комисијама, јавним сервисима или тајним службама… Домаћим активистима је препоручено да до миле воље пљачкају посредством буџета, али и других јавних прихода које грађани морају да плате. И док остали лојални и нелојални бирачи таворе у оковима дугова, незапослености и оскудице, домаћи ЕА активисти живе од обилних апанажа и хонорара, као сав нормалан добростојећи свет.

ИНВЕСТИТОРИ
Вук Јеремић је, такође, спреман да са места председавајућег Генералне скупштине УН пошаље јасне сигнале светској јавности и највећим западним инвеститорима о сјајној инвестиционој клими у Србији. Иако је Динкић, са истим циљем, а вероватно по сличној цени (права ситница), ангажовао, за слање сигнала, посебан (паралелни) дипломатски апарат. А не сумњам да је и хиперактивни маркетиншки тим, окупљен око бившег председника Републике и Демократске странке, спреман да потроши знатну суму долара са идентичним (приоритетним) циљем.
Остаје само још једна ситница: да у Србији почнемо да правимо разлику између три врсте инвеститора: једни граде нова предузећа (и запошљавају нове раднике), други купују већ постојећа домаћа предузећа (и „рационализују“ број запослених), а трећи инвестирају у  државне обвезнице, са високим каматама. Лако је уочити суштински различит утицај сваке од ових врста инвестиција на раст и развој, мада се, често, све трпају у исти кош, под називом – стране директне инвестиције.

ОПАСНЕ ДРОГЕ    
Приметили сте, такође, да српске поглавице фаворизују последње две врсте инвеститора, пошто „инвестирана“ средства држава може одмах да употреби за исплату пензија, плата у јавном сектору, субвенција или хонорара заслужним домаћим ЕА активистима и иностраним експертима. Овим инвеститорима се, зато, најгласније упућују „позивни сигнали“. Али не заборавите да ова врста „инвестиција“ највише доприноси повећању задужености, увоза и потрошње – па их слободно можете сврстати међу најопасније економске дроге.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *