Definicija rata je najveći izazov za Vučića i Dačića

Piše Ratko Dmitrović

Što god da pokušaju, kako god da se postave prema međunarodnoj zajednici i susednim državama, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić imaće nerešive probleme i nastavak ponižavanja i stagniranja Srbije sve dok ne sruše jednu veliku laž koja na ovim prostorima živi dvadesetak godina

 

Pre mnogo godina kada sam mlad, naivan, nezreo, pun neobjašnjive, uglavnom beskorisne energije krenuo sam da pisaćom mašinom rušim postojeći i gradim bolji svet, zaista sam mislio kako se tekstovima u novinama u korenu mogu menjati društvene okolnosti, procesi, ljudi. Mladost, neiskustvo, ništa novo. Menjao sam jedino sebe. Ali relativno brzo odbacio sam potrebe da kopam šančeve kojima bi voda, po mojim shvatanjima, trebalo da ide. Kasnije mi je bilo dovoljno da mi neko kaže: nije ti loša ona teza. I taman kad se umiriš u novoj spoznaji, oslobođen „obaveze“ da kreiraš novo društvo i tuđ život, naiđeš kod poznanika, prijatelja, javnih ličnosti, kolega, političara… na svoje misli, ideje, čak cele rečenice iz određenih tekstova, ali sada sa tuđim potpisima i ubeđivanjima kako je to dobro i korisno. Otelo se, pobeglo i živi sopstveni život, a ti ćutiš i opet ti drago, postignut je cilj, sasvim svejedno na koji način.

VELIKI POLITIČKI POTEZ
Krajem oktobra 2010. godine objavio sam u „Pečatu“ tekst „Priča o Miloševiću kao sotoni vuče Srbiju u ambis“. Ništa epohalno, razrada teze da će Srbija i Srbi još decenijama vući bukagije na nogama sve dok na pleća ne obore laž, smišljenu u Beogradu, poslatu u komšiluk i ceo svet, pa otuda plasiranu kao kolosalnu optužbu, bez prava na žalbu, da je Slobodan Milošević razbio Jugoslaviju, izazvao sve ratove vođene na ovim prostorima devedesetih godina. Kao i obično, nazvalo me je nekoliko prijatelja da kažu pročitali smo tekst, da se slažu sa osnovnim postavkama, ali da to ništa promeniti neće, jer u Beogradu ne stoluju ljudi koji bi imali hrabrosti da „pomiluju“ Miloševića.

[restrictedarea]

A onda, desetak dana pošto je tekst objavljen, dvojica vrlo ozbiljnih i u Beogradu poznatih ljudi pozvala su me na razgovor upravo o spomenutom tekstu. Njima se osnovna teza učinila toliko značajnom da su verovali kako će neko u tadašnjem Tadićevom režimu, na bilo kojem nivou, sigurno imati pameti i strpljenja da sedne i sasluša širu elaboraciju na spomenutu tezu, pa to onda doturi i samom Tadiću. Evo, mi ćemo, rekli su, ugovoriti susret i verujemo da bi to mogla da bude nekakva prekretnica, u svakom slučaju veliki politički potez. Jedan od njih, svojevremeno član Demokratske stranke, bio je spreman da odmah, iz istih stopa, ode i pokuca „na određena vrata“ i ugovori sastanak. Nema od toga ništa, rekao sam im. Ove „žute“ to niti interesuje, niti im pada na pamet da o tome razgovaraju. Aaaa, ne, bili su uporni moji sagovornici, samo se ti pripremi, mi ćemo taj sastanak sigurno ugovoriti i zvaćemo te. Već sutra. Naravno, to sutra nikada nije došlo. Nekoliko meseci kasnije slučajno sretnem jednog od te dvojice i upitam ga šta bi sa onom idejom. Ništa, zaboravi, nisu hteli ni da čuju o tome, čak su nas ismejali, reče čovek sve vrteći glavom.
Zbog čega ovo spominjem? Zbog nove Vlade Srbije. Što god budu poduzimali Ivica Dačić i Aleksandar Vučić, osnovni činioci te vlade, neko će im, povremeno ili u kontinuitetu, u Beogradu ili izvan Srbije, javno ili u intimnim razgovorima, predbacivati Miloševića i devedesete. Krenu li u trku „preticanja Tadića“, u seriju izvinjavanja svima i svakome, sa mogućim odlascima u Potočare, klanjanjima pred „žrtvama srpskog terora“, stalnim pričama o srpskoj agresiji… čak i u takvoj situaciji (videli smo u Tadićevom slučaju) nikakvog dobra Srbiji neće doneti. Naprotiv, vreme je pokazalo, bar poslednjih dvanaest godina, da su svaki srpski ustupak i samoporicanje za sobom povlačili ne razumevanje i istovetno ponašanje druge strane, već nove ultimatume i nova poniženja i Srbije i Srba.
Koliko poznajem Aleksandra i Ivicu, tako nešto neće se dogoditi, ali nikakvog dobra – ni njima na političkom, ni Srbiji na opštem, a Srbima na ličnom i kolektivnom planu – neće doneti ni eventualno izbegavanje teme: Milošević i devedesete. Moguća strategija; nećemo se baviti prošlošću, prepustimo istoriju istoričarima, samo će ih (Dačića i Vučića) dodatno pacifikovati, držati u latentnoj pretnji od mat pozicije u odnosima sa zemljama bivše Jugoslavije i međunarodnom zajednicom. Iz razumljivih razloga prednost dajem susednim državama, nekadašnjim sastavnim delovima zemlje Jugoslavije, jer upravo te države, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Slovenija, pre svih, uz asistiranje međunarodne zajednice, Srbiju drže u mestu, opasanu tegovima prošlosti, optužbama da je razbila Jugoslaviju i da bi kao takva trebalo i mora da ćuti, guta optužbe, uvrede, laži…
Takvo shvatanje i ta pozicija, koju je osam godina oblikovao i učvršćivao i onaj nesrećnik Tadić, nepremostiva su prepreka za Srbiju, plot koji se ne može preskočiti. Ali se može (i mora) srušiti. Bez tog rušenja, bez na istini uspostavljene definicije rata devedesetih, Srbija nema nikakvu šansu. Ko god da je vodi. Bez obzira na mogući visoki stepen kooperativnosti prema Zapadu. U takvoj situaciji normalno je da Hrvati u Srbiji imaju 250 svojih firmi, dok Srbi u Hrvatskoj ne mogu da pazare ni servis akumulatora. Ako im to i pođe za rukom podigne se kuka i motika – „agresor kupuje po Hrvatskoj“ – i sve ubrzo propadne i biva zatvoreno. Ostane li Milošević (čitaj, Srbija) krivac za sve ratno i sve ružno što se događalo u godinama završnog ubijanja Jugoslavije, nema tog mozga koji će Srbiji vratiti čast, ugled i prosperitet. To jedno sa drugim ne ide.

IGNORISANJE SRBA
Jugoslaviju je srušio separatizam Slovenije i Hrvatske, iste silnice nastale davno, u danima prvog ujedinjenja, 1918. godine, kada su Slovenci i Hrvati po svaku cenu hteli da pobegnu od utapanja u Austriju, Italiju ili Ugarsku. Svesni da im tadašnji vladari Evrope neće dati nacionalne države potražili su, brzo se videlo, privremeni smeštaj pod srpskom šajkačom i čekali priliku da se osamostale. Fašizam na koji su sa oduševljenjem prilegli 1941. godine sprečio ih je da stare ciljeve ostvare 1945. godine. Sačekali su dvadesetak godina, da se topovi ohlade, grobovi zatrave, a sećanja izblede i krenuli u separatizam, u razbijanje Jugoslavije. Bio je to Maspok 1971. godine. Ali, tada je Berlinski zid bio još veoma čvrst, a ni Titu se nije dalo da remeti lični konformizam u svom ideološkom carstvu. Isti ljudi, maspokovci, sa istim idejama, ali sada uz naglašena prijatna sećanja na Nezavisnu državu Hrvatsku i ustaški pokret, izlaze na političku pozornicu 1990. godine i uspevaju u svojim nakanama.
Bosanski muslimani su, kao i 1941. godine, poverovali da im je mesto uz Hrvate. Odbili su sve predloge i srušili sva sporazume postignute sa Srbima, zaključno sa Kutiljerovim planom, rešenjem za mirnu Bosnu. Alija je najpre prihvatio, a onda odbacio Kutiljerov plan. Tako je počeo rat u Bosni, preglasavanjem i ignorisanjem Srba i njihovih interesa.
Beograd je prihvatao prekompoziciju Jugoslavije, tražeći da sve republike i svi narodi budu ravnopravni. Slovenci i Hrvati su tražili da budu ravnopravniji od drugih. Hrvatska je srušila sve tada važeće savezne zakone, počev od sopstvenog ustavnog određenja po kojem je ta republika bila definisana kao zajednica dva konstitutivna naroda, Hrvata i Srba. Ni to im nije bilo dosta, pa su od Srba, kao Pavelić 1941. godine, tražili da potpišu Izjavu o lojalnosti novoj državi, da prihvate „istinu“ po kojoj je Jugoslavija bila tamnica naroda sa Srbima kao tlačiteljima, žandarčinama. Srušeni su gotovo svi spomenici partizanske (srpske) antifašističke borbe u Hrvatskoj i uspostavljene nove vrednosti. Ustaške. Po gradovima Hrvatske – Split, Sisak, Zagreb, Osijek – počele su likvidacije viđenijih Srba. Sledilo je proglašenje JNA okupatorskom vojskom i oružani napadi na garnizone JNA.
Tako je počeo rat u bivšoj Jugoslaviji. Ko god tvrdi drugačije, taj je običan lažov i laže sa vrlo jasnim ciljem. A onaj Srbin, kako god da se zove i kakvu god poziciju da zauzima, koji nema hrabrosti da ovu istinu iznese na videlo, u razgovorima sa susedima ili međunarodnom zajednicom, svejedno, unapred je osuđen na neuspeh. Taj Srbima dobra doneti neće.
Nema ekonomskog boljitka, ni preporoda Srbije bez javnog rušenja laži o Miloševiću kao razbijaču Jugoslavije i Srbima kao agresorima i pokretačima rata. Ponoviću – to jedno sa drugim ne ide.

[/restrictedarea]