Да ли би Дантеа требало послати у пакао?

Пише Снежана Симић

Некада је Католичка црква предњачила у цензури „опасних“ литерарних остварења. Данас, у складу са  доктрином политичке коректности, цензорском хору се придружују и душебрижнички гласови невладиних организација, па је тако недавно  једна консултантска организација Уједињених нација позвала на забрану Дантеове „Божанствене комедије“ зато што је, наводно,  пуна расистичких, хомофобичних, антиисламских и антисемитских садржаја

Када је средином 16. века установила Индекс забрањених књига (Index librorum prohibitorum), Католичка црква се упустила у вековну борбу против убојитог дејства писане речи. Уклањање опасних књига из оптицаја било је у надлежности Римске инквизиције (Sant’Uffizio) све до 1966, када је њен назив промењен у Конгрегација (Сабор, братство) за верску доктрину. Последњи забрањени аутори на овој дугачкој црквеној листи били су Симон де Бовоар, Андре Жид, Жан-Пол Сартр и Алберто Моравија.
Временом, црквеној цензури су се, међутим, придружиле државне и цивилне забране. Поред изузетно опасних књига (Јеванђеља, Лутерових теза, Комунистичког манифеста, Црвене Маове књижице…), које су ипак допринеле великим религијским, политичким и економским револуцијама, цензурисане су чак и књиге за децу, као нпр. „Чаробњак из Оза“, због „фантастичних елемената и нихилизма“, а „Петар Пан“ је пак оптужен за „скривену хомосексуалност, употребу дрога и подстицање на безверје“.
Данас се (не)очекивано уместо омражених, класичних метода цензуре, уводе  софистициранији поступци: књиге се не забрањују, слободно се штампају и циркулишу, али се, из ових или оних разлога, избацују из школских програма.
Недавно се у страној штампи могло прочитати да у израелским гимназијама, нарочито верским школама у Јерусалиму (које делом финансира држава, а које похађају ултраортодоксни Јевреји), нека од тзв. литерарних остварења свих времена – почев од Софоклове трагедије Антигона, до Толстојеве Ане Карењине, од Сингеровог Роба, па до романа Амоса Оза Мој Мајкл –због  своје „бестидности“, више неће бити обавезна лектира. За ове екстремне рабине понашање Ане Карењине (прељубнице и самоубице) и Хане Гонен (главне јунакиње Озовог романа, скандалозне у мислима и криве због удаљавања од свог супруга) очигледно није у складу са моралним кодексом. И Софокле је завршио на њиховој „црној листи“ због идолатрије и едиповских проблема, а симбол јидиш литературе, нобеловац Исак Башевис Сингер, због оргијастичке славе животу и описа страсти и патњи Јакова, распетог између Торе и једне хришћанске сељанке. Укратко, закључак јеврејских свештеника је био да ове књиге нису прикладне за омладину.
Да ли је по узору на јеврејске школе у Израелу и „архаични“ програм за српски језик у црногорским средњим школама у новије време темељно „прочишћен“? Између осталих су наиме избачени и Свети Сава, Доситеј Обрадовић, епске народне песме (међу којима „Косовка девојка“ и „Хасанагиница“), „најурени“ су  такође и Јован Јовановић Змај, Милован Глишић, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Алекса Шантић, Бранко Радичевић, као и песникиње Десанка Максимовић и Мира Алечковић. Из школских уџбеника су нестали и Александар Тишма, Матија Бећковић и Милорад Павић…

[restrictedarea]

ДАНТЕ НА ОПТУЖЕНИЧКОЈ КЛУПИ
Листи „неподобних“ књига као да нема краја. Недавно је пажњу светских медија заокупио шокантан предлог да би Дантеова „Божанствена комедија“ требало да буде уклоњена из школског програма у Италији, зато што је наводно увредљива и пуна антисемитских, исламофобичних (антиисламских), расистичких и хомофобичних садржаја. Овај неочекивани предлог дала је организација „Геруш 92“ ( „Gherush 92“) која се бави пројектима развоја образовања, људским правима и решавањем конфликата, а између осталог, обавља и специјалне консултантске послове за Економски и социјални савет Уједињених нација. Ослобођен од црквене цензуре (Подсетимо да је Католичка црква својевремено Дантеову „Монархију“ ставила у Индекс забрањених књига), Данте се тако поново, у 21. веку, нашао на оптуженичкој клупи.
Председница ове организације Валентина Серени је, у изјави за италијанску новинску агенцију „Аднкронос“, објаснила разлоге захтева: „’Божанствена комедија’, један од темеља светске књижевности и италијанског језика и путоказ за формирање и сазревање италијанских ђака, садржи увредљиве и дискриминаторне садржаје, како у речнику, тако и у суштини, и износи се без иједног филтера или критичких разматрања у односу на антисемитизам и расизам“.
Под лупом организације нашла су се бројна певања из чувене епске поеме.   „Геруш 92“ сматра да се у 34. певању „Пакла“, у којем се спомиње Јуда (апостол који је издао Исуса) песник није дистанцирао од уобичајеног, презривог термина Јудејац, заснованог на антисемитској предрасуди (Јуда је, по антономазији, непоуздана личност, издајник), проширеној на сав јеврејски народ. „Дантеов Јуда је Јуда из јеванђеља, извор антисемитизма.“ Констатација је да су млади принуђени да изучавају „Божанствену комедију“ без дужних објашњења и диве се делу које клевета јеврејски народ.
Серени је такође указала да Дантеово ремек-дело садржи и антиисламске акценте: Мухамед је представљен као шизматичар (расколник), а Ислам као јерес. „За пророка је резервисана брутална казна: његово тело је распорено тако да се види утроба, слика која представља увреду за исламску културу. У опису Мухамеда употребљени су вулгарни термини, тако да су у преводу на арапски филолога Хасана Османа изостављени стихови који се сматрају увредом“, навела је Серени.
Последња оптужба против Алигијеријевог дела односи се на хомосексуалце (у дантеовском језику, содомити), тј. оне који, због упражњавања „противприродног“ блуда, испаштају у паклу – трчећи под ватреном кишом, осуђени да се никада не зауставе. Најбројнији у кругу, они се поново појављују у „Чистилишту“ (36. певање), заједно са хетеросексуалним похотљивцима.
„Не призивамо цензуру, нити спаљивање књига на ломачи, већ хоћемо да се призна, на јасан и недвосмислен начин, да у ‘Комедији’ постоје расистички, исламофобични и антисемитски садржаји. Уметност не може да буде изнад било ког критичког суда“, тврди Серени и додаје да је „клеветнички (оцрњивачки) садржај дела евидентан и доприноси, данас као јуче, да се шире лажне оптужбе које су током векова проузроковале милионе и милионе мртвих. Прогоне, дискриминације, протеривања, спаљивања, претрпели су, поред јеврејских хришћана, хомосексуалци, муслимани, неверни народи, јеретици и пагани, исти они које Данте смешта у кругове Пакла и Чистилишта. То је расизам, који симболичка, метафоричка и естетска читања дела, очигледно не уклањају. Стога, тражимо да се ‘Божанствена комедија’ избаци из школских програма или да се барем  убаце неопходни коментари и појашњења“, закључила је председница „Геруша 92“.

ДИКТАТУРА ИГНОРАЦИЈЕ
Ставови ове организације изазвали су буру негативних реакција италијанске јавности. У одбрану Дантеове епске поеме стали су бројни литерати, културна удружења, глумци који су играли у извођењима Дантеовог дела, чак и поједине геј организације, док су интернет сајтови листова који су пренели ову вест били напросто затрпани коментарима читалаца. И на друштвеној мрежи („Твитеру“) било је хиљаду интервенција. Сви су, готово једногласно, осудили овај politically correct делиријум. Маурицио Куки, песник, књижевни критичар и преводилац је навео да несхватање вредности ове поеме, можда најзначајније у светској литератури, значи „да смо заиста наспрам диктатуре игноранције“. И Франко Грилини, председник организације „Гејнет“ која штити права хомосексуалаца, изјавио је да би забрана „Божанствене комедије“ била „претерано политички коректна одлука“.
У одговору на масовну реакцију јавног мњења, представник организације „Геруш 92“ Стефано Ђани је изјавио да није њихова кривица што су италијанска уметничка дела евентуално расистичка. Он је чак сугерисао да је „Данте могао да пише, са уметничком виртуозношћу, о драми прогоњених, уместо да се острви, уметнички, против њих“.
Невероватни ставови организације „Геруш 92“ не изненађују превише Италијане који још увек нису заборавили да је ово удружење својевремено имало примедбе и на познати италијански филм „Живот је леп“, и то у тренутку када је режисер и протагониста Роберто Бенињи награђен „Оскаром“ за ово филмско остварење које, по њиховим речима, „негира пројекат уништавања Јевреја у концентрационим логорима, да би провукло визију холокауста ван историје која га је произвела“.
Ипак, после силне буке и усковитланих страсти, италијански министар за образовање је успео да умири узнемирену јавност. „Не постоји никаква опасност да би Данте могао да буде избачен из школске дидактике. Управо школски контекст представља најповољније место за ширење мисли врхунског песника. У гимназијама је предвиђено интензивно изучавање ‘Божанствене комедије’ као одлучујућег дела за конституисање целокупне италијанске културе“, навео је министар.

ПОЛИТИЧКА КОРЕКТНОСТ У КЊИЖЕВНОСТИ
Поменимо да је и у Србији на вест о захтеву за забрану Дантеовог дела (коју су пренели електронски медији) било реаговања. Тако се у коментарима блогера могло прочитати следеће: „Ужас, какве будалаштине и глупости, овај свет се полако претвара у друштво идиота, ускоро ће човекова слобода изражавања бити цензурисана горе него у Орвеловим књигама. И ми би требало да избацимо ‘Горски вијенац’ као допринос афирмацији људских права и толеранције“…
Иако је угледни ликовни критичар и писац Роберт Хјуџис још пре двадесетак година оштро напао концепт „политички коректног“ (у есеју Culture of complaint), који се према његовом мишљењу претворио у културну карикатуру и загушујући стереотип, и данас постоје они који се залажу за његову рехабилитацију. У својим варијацијама, тема politically correct се и даље разгранава, улазећи, на велика или мала врата, у сфере удаљене од праве политике.
Несумњива опасност нарочито постоји када „политичка коректност“ покуша да продре на поље културе и уметности. Питање, које се у том смислу намеће, је: шта би се десило ако би се предлог „Геруша 92“ применио и на остале велике ауторе светске књижевности? Да ли би, по истом принципу, због тзв. културне (читај политичке) (не)коректности, требало уклонити и Бокачов „Декамерон“ због његовог изопаченог хомосексуалца Ћапелета, у Енглеској нпр. забранити драме „Отело“ и „Млетачки трговац“, због Шекспирових (нескривених) предрасуда према црнцима и Јеврејима, а у Америци избацити „Хаклбери Фина“ из школске лектире због наводног Твеновог расизма? А у Србији? Можда би требало почети од народне поезије, „прочистити“ Косовски циклус, песме о Немањићима и Мрњавчевићима, династијама средњовековне „велике Србије“, све у циљу „ослобађања“ наше омладине од „патолошке митске индоктринације“, а потом се нпр. посветити роману „Сеобе“ и постхумно прекорити Црњанског због његовог претераног нагласка на страдању Срба у Војводини и тешком животу у Хабсбуршкој монархији?
Предлог организације „Геруш 92“, као и остали, прошли и евентуални будући захтеви, највероватније произлазе из не само недовољног познавања историјског и културолошког миљеа значајног за креацију дела, већ и због недостатка вере у наставнике и професоре и њихову способност да објасне ученицима дистанцу која их раздваја од култура прошлог времена. Уколико би наше приближавање Дантеу и осталим великанима, како светске, тако и српске књижевности, из ближе и даље прошлости подразумевало обавезу претходног „прочишћавања“, то би нас могло одвести у другу крајност, чак и до неопростивог антропофобичног греха.
На крају, изгледа да је најбоље цитирати самог Дантеа. Управо у „Божанственој комедији“, Алигијеријев водич Виргилије каже: „Non ragioniam di lor, ma guarda e passa“  (колоквијално, „Не обазири се на њих, већ погледај и прођи“). Међутим, овакво, донекле пасивно понашање, понекад представља потенцијалну опасност, нарочито ако се потцене снага и упорност могућих предлагача.

[/restrictedarea]