Da li bi Dantea trebalo poslati u pakao?

Piše Snežana Simić

Nekada je Katolička crkva prednjačila u cenzuri „opasnih“ literarnih ostvarenja. Danas, u skladu sa  doktrinom političke korektnosti, cenzorskom horu se pridružuju i dušebrižnički glasovi nevladinih organizacija, pa je tako nedavno  jedna konsultantska organizacija Ujedinjenih nacija pozvala na zabranu Danteove „Božanstvene komedije“ zato što je, navodno,  puna rasističkih, homofobičnih, antiislamskih i antisemitskih sadržaja

Kada je sredinom 16. veka ustanovila Indeks zabranjenih knjiga (Index librorum prohibitorum), Katolička crkva se upustila u vekovnu borbu protiv ubojitog dejstva pisane reči. Uklanjanje opasnih knjiga iz opticaja bilo je u nadležnosti Rimske inkvizicije (Sant’Uffizio) sve do 1966, kada je njen naziv promenjen u Kongregacija (Sabor, bratstvo) za versku doktrinu. Poslednji zabranjeni autori na ovoj dugačkoj crkvenoj listi bili su Simon de Bovoar, Andre Žid, Žan-Pol Sartr i Alberto Moravija.
Vremenom, crkvenoj cenzuri su se, međutim, pridružile državne i civilne zabrane. Pored izuzetno opasnih knjiga (Jevanđelja, Luterovih teza, Komunističkog manifesta, Crvene Maove knjižice…), koje su ipak doprinele velikim religijskim, političkim i ekonomskim revolucijama, cenzurisane su čak i knjige za decu, kao npr. „Čarobnjak iz Oza“, zbog „fantastičnih elemenata i nihilizma“, a „Petar Pan“ je pak optužen za „skrivenu homoseksualnost, upotrebu droga i podsticanje na bezverje“.
Danas se (ne)očekivano umesto omraženih, klasičnih metoda cenzure, uvode  sofisticiraniji postupci: knjige se ne zabranjuju, slobodno se štampaju i cirkulišu, ali se, iz ovih ili onih razloga, izbacuju iz školskih programa.
Nedavno se u stranoj štampi moglo pročitati da u izraelskim gimnazijama, naročito verskim školama u Jerusalimu (koje delom finansira država, a koje pohađaju ultraortodoksni Jevreji), neka od tzv. literarnih ostvarenja svih vremena – počev od Sofoklove tragedije Antigona, do Tolstojeve Ane Karenjine, od Singerovog Roba, pa do romana Amosa Oza Moj Majkl –zbog  svoje „bestidnosti“, više neće biti obavezna lektira. Za ove ekstremne rabine ponašanje Ane Karenjine (preljubnice i samoubice) i Hane Gonen (glavne junakinje Ozovog romana, skandalozne u mislima i krive zbog udaljavanja od svog supruga) očigledno nije u skladu sa moralnim kodeksom. I Sofokle je završio na njihovoj „crnoj listi“ zbog idolatrije i edipovskih problema, a simbol jidiš literature, nobelovac Isak Baševis Singer, zbog orgijastičke slave životu i opisa strasti i patnji Jakova, raspetog između Tore i jedne hrišćanske seljanke. Ukratko, zaključak jevrejskih sveštenika je bio da ove knjige nisu prikladne za omladinu.
Da li je po uzoru na jevrejske škole u Izraelu i „arhaični“ program za srpski jezik u crnogorskim srednjim školama u novije vreme temeljno „pročišćen“? Između ostalih su naime izbačeni i Sveti Sava, Dositej Obradović, epske narodne pesme (među kojima „Kosovka devojka“ i „Hasanaginica“), „najureni“ su  takođe i Jovan Jovanović Zmaj, Milovan Glišić, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Aleksa Šantić, Branko Radičević, kao i pesnikinje Desanka Maksimović i Mira Alečković. Iz školskih udžbenika su nestali i Aleksandar Tišma, Matija Bećković i Milorad Pavić…

[restrictedarea]

DANTE NA OPTUŽENIČKOJ KLUPI
Listi „nepodobnih“ knjiga kao da nema kraja. Nedavno je pažnju svetskih medija zaokupio šokantan predlog da bi Danteova „Božanstvena komedija“ trebalo da bude uklonjena iz školskog programa u Italiji, zato što je navodno uvredljiva i puna antisemitskih, islamofobičnih (antiislamskih), rasističkih i homofobičnih sadržaja. Ovaj neočekivani predlog dala je organizacija „Geruš 92“ ( „Gherush 92“) koja se bavi projektima razvoja obrazovanja, ljudskim pravima i rešavanjem konflikata, a između ostalog, obavlja i specijalne konsultantske poslove za Ekonomski i socijalni savet Ujedinjenih nacija. Oslobođen od crkvene cenzure (Podsetimo da je Katolička crkva svojevremeno Danteovu „Monarhiju“ stavila u Indeks zabranjenih knjiga), Dante se tako ponovo, u 21. veku, našao na optuženičkoj klupi.
Predsednica ove organizacije Valentina Sereni je, u izjavi za italijansku novinsku agenciju „Adnkronos“, objasnila razloge zahteva: „’Božanstvena komedija’, jedan od temelja svetske književnosti i italijanskog jezika i putokaz za formiranje i sazrevanje italijanskih đaka, sadrži uvredljive i diskriminatorne sadržaje, kako u rečniku, tako i u suštini, i iznosi se bez ijednog filtera ili kritičkih razmatranja u odnosu na antisemitizam i rasizam“.
Pod lupom organizacije našla su se brojna pevanja iz čuvene epske poeme.   „Geruš 92“ smatra da se u 34. pevanju „Pakla“, u kojem se spominje Juda (apostol koji je izdao Isusa) pesnik nije distancirao od uobičajenog, prezrivog termina Judejac, zasnovanog na antisemitskoj predrasudi (Juda je, po antonomaziji, nepouzdana ličnost, izdajnik), proširenoj na sav jevrejski narod. „Danteov Juda je Juda iz jevanđelja, izvor antisemitizma.“ Konstatacija je da su mladi prinuđeni da izučavaju „Božanstvenu komediju“ bez dužnih objašnjenja i dive se delu koje kleveta jevrejski narod.
Sereni je takođe ukazala da Danteovo remek-delo sadrži i antiislamske akcente: Muhamed je predstavljen kao šizmatičar (raskolnik), a Islam kao jeres. „Za proroka je rezervisana brutalna kazna: njegovo telo je rasporeno tako da se vidi utroba, slika koja predstavlja uvredu za islamsku kulturu. U opisu Muhameda upotrebljeni su vulgarni termini, tako da su u prevodu na arapski filologa Hasana Osmana izostavljeni stihovi koji se smatraju uvredom“, navela je Sereni.
Poslednja optužba protiv Aligijerijevog dela odnosi se na homoseksualce (u danteovskom jeziku, sodomiti), tj. one koji, zbog upražnjavanja „protivprirodnog“ bluda, ispaštaju u paklu – trčeći pod vatrenom kišom, osuđeni da se nikada ne zaustave. Najbrojniji u krugu, oni se ponovo pojavljuju u „Čistilištu“ (36. pevanje), zajedno sa heteroseksualnim pohotljivcima.
„Ne prizivamo cenzuru, niti spaljivanje knjiga na lomači, već hoćemo da se prizna, na jasan i nedvosmislen način, da u ‘Komediji’ postoje rasistički, islamofobični i antisemitski sadržaji. Umetnost ne može da bude iznad bilo kog kritičkog suda“, tvrdi Sereni i dodaje da je „klevetnički (ocrnjivački) sadržaj dela evidentan i doprinosi, danas kao juče, da se šire lažne optužbe koje su tokom vekova prouzrokovale milione i milione mrtvih. Progone, diskriminacije, proterivanja, spaljivanja, pretrpeli su, pored jevrejskih hrišćana, homoseksualci, muslimani, neverni narodi, jeretici i pagani, isti oni koje Dante smešta u krugove Pakla i Čistilišta. To je rasizam, koji simbolička, metaforička i estetska čitanja dela, očigledno ne uklanjaju. Stoga, tražimo da se ‘Božanstvena komedija’ izbaci iz školskih programa ili da se barem  ubace neophodni komentari i pojašnjenja“, zaključila je predsednica „Geruša 92“.

DIKTATURA IGNORACIJE
Stavovi ove organizacije izazvali su buru negativnih reakcija italijanske javnosti. U odbranu Danteove epske poeme stali su brojni literati, kulturna udruženja, glumci koji su igrali u izvođenjima Danteovog dela, čak i pojedine gej organizacije, dok su internet sajtovi listova koji su preneli ovu vest bili naprosto zatrpani komentarima čitalaca. I na društvenoj mreži („Tviteru“) bilo je hiljadu intervencija. Svi su, gotovo jednoglasno, osudili ovaj politically correct delirijum. Mauricio Kuki, pesnik, književni kritičar i prevodilac je naveo da neshvatanje vrednosti ove poeme, možda najznačajnije u svetskoj literaturi, znači „da smo zaista naspram diktature ignorancije“. I Franko Grilini, predsednik organizacije „Gejnet“ koja štiti prava homoseksualaca, izjavio je da bi zabrana „Božanstvene komedije“ bila „preterano politički korektna odluka“.
U odgovoru na masovnu reakciju javnog mnjenja, predstavnik organizacije „Geruš 92“ Stefano Đani je izjavio da nije njihova krivica što su italijanska umetnička dela eventualno rasistička. On je čak sugerisao da je „Dante mogao da piše, sa umetničkom virtuoznošću, o drami progonjenih, umesto da se ostrvi, umetnički, protiv njih“.
Neverovatni stavovi organizacije „Geruš 92“ ne iznenađuju previše Italijane koji još uvek nisu zaboravili da je ovo udruženje svojevremeno imalo primedbe i na poznati italijanski film „Život je lep“, i to u trenutku kada je režiser i protagonista Roberto Beninji nagrađen „Oskarom“ za ovo filmsko ostvarenje koje, po njihovim rečima, „negira projekat uništavanja Jevreja u koncentracionim logorima, da bi provuklo viziju holokausta van istorije koja ga je proizvela“.
Ipak, posle silne buke i uskovitlanih strasti, italijanski ministar za obrazovanje je uspeo da umiri uznemirenu javnost. „Ne postoji nikakva opasnost da bi Dante mogao da bude izbačen iz školske didaktike. Upravo školski kontekst predstavlja najpovoljnije mesto za širenje misli vrhunskog pesnika. U gimnazijama je predviđeno intenzivno izučavanje ‘Božanstvene komedije’ kao odlučujućeg dela za konstituisanje celokupne italijanske kulture“, naveo je ministar.

POLITIČKA KOREKTNOST U KNJIŽEVNOSTI
Pomenimo da je i u Srbiji na vest o zahtevu za zabranu Danteovog dela (koju su preneli elektronski mediji) bilo reagovanja. Tako se u komentarima blogera moglo pročitati sledeće: „Užas, kakve budalaštine i gluposti, ovaj svet se polako pretvara u društvo idiota, uskoro će čovekova sloboda izražavanja biti cenzurisana gore nego u Orvelovim knjigama. I mi bi trebalo da izbacimo ‘Gorski vijenac’ kao doprinos afirmaciji ljudskih prava i tolerancije“…
Iako je ugledni likovni kritičar i pisac Robert Hjudžis još pre dvadesetak godina oštro napao koncept „politički korektnog“ (u eseju Culture of complaint), koji se prema njegovom mišljenju pretvorio u kulturnu karikaturu i zagušujući stereotip, i danas postoje oni koji se zalažu za njegovu rehabilitaciju. U svojim varijacijama, tema politically correct se i dalje razgranava, ulazeći, na velika ili mala vrata, u sfere udaljene od prave politike.
Nesumnjiva opasnost naročito postoji kada „politička korektnost“ pokuša da prodre na polje kulture i umetnosti. Pitanje, koje se u tom smislu nameće, je: šta bi se desilo ako bi se predlog „Geruša 92“ primenio i na ostale velike autore svetske književnosti? Da li bi, po istom principu, zbog tzv. kulturne (čitaj političke) (ne)korektnosti, trebalo ukloniti i Bokačov „Dekameron“ zbog njegovog izopačenog homoseksualca Ćapeleta, u Engleskoj npr. zabraniti drame „Otelo“ i „Mletački trgovac“, zbog Šekspirovih (neskrivenih) predrasuda prema crncima i Jevrejima, a u Americi izbaciti „Haklberi Fina“ iz školske lektire zbog navodnog Tvenovog rasizma? A u Srbiji? Možda bi trebalo početi od narodne poezije, „pročistiti“ Kosovski ciklus, pesme o Nemanjićima i Mrnjavčevićima, dinastijama srednjovekovne „velike Srbije“, sve u cilju „oslobađanja“ naše omladine od „patološke mitske indoktrinacije“, a potom se npr. posvetiti romanu „Seobe“ i posthumno prekoriti Crnjanskog zbog njegovog preteranog naglaska na stradanju Srba u Vojvodini i teškom životu u Habsburškoj monarhiji?
Predlog organizacije „Geruš 92“, kao i ostali, prošli i eventualni budući zahtevi, najverovatnije proizlaze iz ne samo nedovoljnog poznavanja istorijskog i kulturološkog miljea značajnog za kreaciju dela, već i zbog nedostatka vere u nastavnike i profesore i njihovu sposobnost da objasne učenicima distancu koja ih razdvaja od kultura prošlog vremena. Ukoliko bi naše približavanje Danteu i ostalim velikanima, kako svetske, tako i srpske književnosti, iz bliže i dalje prošlosti podrazumevalo obavezu prethodnog „pročišćavanja“, to bi nas moglo odvesti u drugu krajnost, čak i do neoprostivog antropofobičnog greha.
Na kraju, izgleda da je najbolje citirati samog Dantea. Upravo u „Božanstvenoj komediji“, Aligijerijev vodič Virgilije kaže: „Non ragioniam di lor, ma guarda e passa“  (kolokvijalno, „Ne obaziri se na njih, već pogledaj i prođi“). Međutim, ovakvo, donekle pasivno ponašanje, ponekad predstavlja potencijalnu opasnost, naročito ako se potcene snaga i upornost mogućih predlagača.

[/restrictedarea]