Чедомир Антић: Црногоријанци

Вели да је време да на челу Србије буде један прави Србијанац. Опет један његов, ту из свите, пише како су ти „Србијанци“ у ствари све сами „Црногорци“. Један народ, Срба ту и нема, „Србијанци“ су сами по себи национално сумњиви. Чудо како такав један несрпски народ да не живи у једној држави. Па, можда не би знали да изаберу најбољег, најпаметнијег, најлепшег и већ четврт века најмлађег политичара да над њима влада.
На кога ли је овај што преко београдских медија саветује кога да у Србији бирамо за председника, мислио, када је спомињао те туђинце на челу Србије? Те „католике веће од Папе“. Да није мислио на покојног Зорана Ђинђића? Зоран Ђинђић је рођен у српском крају Босне, у Шамцу. У истом граду у коме је свет тридесетак година раније угледао Алија Изетбеговић. Али не, овде је реч била о Црногорцима који владају Србијом.
Какав је Црногорац Борис Тадић? Рођен у Сарајеву, одрастао у Београду. Отац му је из краја данашње Црне Горе у коме живе скоро све сами Срби и притом тај крај историјски потпада под Херцеговину. Плужине су део Црне Горе свега неколико деценија. Нешто мало дуже него што је Косово и Метохија или рецимо Суботица у Србији. Ипак, црногорски мислилац и владалац не мисли да су рецимо Хашим Тачи, Оливер Ивановић, или можда Бојан Пајтић ти његови „Србијанци“. Не… Зна се шта су „Србијанци“ то су становници Кнежевине Србије каква је била пре 1878. године… или тачније, оних делова Шумадије и околине који 1916. године нису припојени Бугарској.
Када и ти несрећни Шумадинци не могу да се ослободе тврдњи разних необавештених мислиочевих помоћника-скрибомана да су уствари сви они сами Црногорци, треба рећи нешто о црногорству. Можда и више него Срби – који као народ, овакав какав су данас, постоје од средњег века, а као нација су ту први на Балкану од прве половине 19. века – својим коренима треба да се врате ти Црногорци. Ако је већ Црна Гора један вештачки, током 20. века створен политички појам, онда нису сви они који су у њој рођени сместа и „Црногорци“. Хајде да кажемо да неко може Србе из Црне Горе погрешно назвати „Црногорцима“, али ако већ Тачи и Пајтић нису Србијанци, онда је тешко замислити да је Љуба Тадић Црногорац. Ако је пак Тадић Црногорац, зашто онда то није Радован Караџић? Можда није о томе мислио мислилац и владар који није на власти…
Но, пошто Црна Гора није исто што и Брда, Стара Херцеговина, црногорски део Рашке земље (неки кажу Санџак), Метохија и Бока… Онда за те Црногорце треба измислити ново име. Мислим да би најбоље и најприкладније било древно име Црногоријанаца. Има више разлога за ову конструкцију. Прво она указује на древност и сродност са далеким и цивилизованим народима данашњих Сједињених Америчких Држава. Пошто су САД помагале малену и лидерску црногорску демократију, можда и у мери у којој су је некада помагале Русија, Млетачка Република, Аустрија и Србија… ред је да се преузме овај модел. Мало подсећа на именицу „Србијанци“, али Индијанци и Црногоријанци и једни и други имају племена… што такође препоручује ово решење. У сваком случају, важно је нагласти да је ово потребно да не би било забуне: како због бројних Срба из Црне Горе који нису национални Црногорци, тако из због нас осталих Срба које лако могу назвати Црногорцима, а да нисмо ни из Катунске нахије, нити смо Индијанци, а не гласамо за Мила или Ранка (и пре би бирали Мирослава Туђмана него њих).
Али, питам се, пошто је Борис Тадић мирно посматрао обесправљивање Срба у Црној Гори – отимање језика, фалсификовање пописа, избацивање посланика из држављанства, признавање независности Косова и Метохије… Шта се очекује од „доброг Србијанца“ на челу Републике Србије? Да учествује у прогону Срба у Црној Гори? Да пошаље жандармерију и тенкове, пошто црногорска војска у оном једном биће сади цвеће? Или можда да пружи оправдање за окупацију Србије и њено укидање као државе. Па да дође неки црногоријански гувернер да поведе нас Црногорце из Шумадије ка чланству у Новој Европској унији?
За Црногоријанце не знам, пошто Црногорци очигледно могу бити Срби, Бошњаци и СДПС-овци… За Србе ми је познато, нисмо ни најбоља, ни најславнија, ни највећа нација Европе или Балкана, али преживели смо хабсбуршке царева, Хитлера, Павелића и Броза, па ћемо и неколико Милошевићевих марионета чији су се конци покидали и пали преко границе…
Ако нам оваква Србија поропадне, ако постанемо европски Курди, да ли ико заиста мисли да државу нећемо обновити? Колика је потреба интелектуална храброст за надање да ћемо, када Отаџбину будемо већ обнављали, стати на Брозовим границама и поновити макар и једну грешку из 20. века?

Текст објављен у подгоричком Дану 9 јула 2012. године

Извор: http://www.napredniklub.org