30. јул – Приштина: Рок за исељење 1.август

фото: КиМ радио

Тридесет квадрата у центру Приштине, једино место окупљања преосталих најстаријих Срба, биће „ослобођено и промениће намену”, а 1. август је рок за исељење.

Једни са штапом, други несигурним успореним ходом, неки иду лако и брзо, док појединце – с тешком муком – доводе у Центар за мир и толеранцију у Приштини.

Тако, тринаест година, улазе у мали, стаклено-мермерни простор заборављени, остављени, пребијани и шиканирани српски старци из Приштине. Томе је дошао крај. Њих ће за неколико дана избацити Полиција Косова из јединог простора где су могли да се окупе и где се у протеклој деценији одвијао сав њихов јавни живот, пише Политика.

Тридесет квадрата у центру града у згради Полиције биће „ослобођено и промениће намену”. Они који су овде долазили остаће у својим становима без права на излазак, без права на место састанка, без права да у граду, коме су посветили свој живот и где су одлучили да изгубе старачку слободу и сачувају Приштину, имају кутак за сусрет, разговор и лечење.
Последњи остатак четрдесет хиљада приштинских Срба враћа се мемлу својих усамљеничких станова. Неки од њих, у периоду 1999–2001, нису уопште ни један једини пут, због страха и опште атмосфере, прешли праг својих станова.

„Ово значи да су нас сви потпуно одбацили и изоловали, да не сматрају да постојимо, да у Приштини нема Срба”, каже Драгица Јанићијевић, која овде редовно долази.

УНМИК је одлучио да овај простор на неограничено коришћење припадне Србима и то је једино место где стижу новине и где се могла добити понека информација. Шта је онда основна порука ове акције? Показати странцима ко је господар ситуације, ставити до знања свима да неће бити повратка и уступака Србима и да им, упркос томе што цео проблем дуже траје, баш сада ваља одузети оно што имају и то у доба посете Унмиковог шефа Бан Ки Муна, пише Политика.

Поред хиљада квадрата намењених за лечење болесника у главном граду КиМ, Центар за мир и толеранцију је једино место где је долазио лекар и где су, ове сенке од људи једног уништеног града, могле да се лече и одакле су могле бити послате на лечење у Грачаницу, Косовску Митровицу или Београд.

„Ако нас буду истерали одавде, ми немамо куд. Остаћемо на улици, а ја ћу радити као патронажна сестра. Ићи ћу од стана до стана, од куће до куће јер се овим људима мора помоћи”, каже докторка Славица Чанковић.

Обрачун институција с немоћнима је уредно покривен папирологијом. Тако се од ових других врло уљудно „неколико пута захтевало да пронађете неки алтернативни избор, а што ви нисте урадили”, пише у обавештењу. Нико не помиње аргумент да су старци безбедни у том простору и да је један од разлога за њихов останак и безбедност управо та локација.

„Немоћни смо да урадимо било шта”, каже Ненад Максимовић, извршни директор Центра за мир и толеранцију, и тржи реакцију од свих, а посебно српских представника у косовској власти. Рок за исељење је 1. август, а где нико не зна.

Заштита Срба и осталих је врло динамична категорија, она се мења из дана у дан и може се пратити и „читати” само на терену, она се не може утврдити законима и нормама,она зависи од расположења већине и одлука које долазе из масе. Полицајац, чиновник, институција или обичан грађанин спреман је да реализује вољу масе и етноса и ту вас нико не може заштитити.

Долазак генералног секретара Уједињених нација Бан Ки Муна и његова, како је то протумачено, „претерана посвећеност Србима, одлазак у Дечане, шетања по црквама у Призрену” драстично су угрозили положај Срба јужно од Ибра, пише Политика.

Извор: Политика, http://www.radiokim.net


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.