Жељко Цвијановић: Са Борисом или на њему

Ко још увек има дилему шта је значила порука коју је Путин по Томи Николићу послао Борису Тадићу – тај да се распита за две ствари. Прво, шта је, осим бесплатне хране, у четвртак било оноликим Србима важно на пријему код Конузина, па су да уђу чекали у реду и по сат времена. И, друго, зашто тамо није било никог од жутих – осим Борка Стефановића, Обилића кога жути традиционално шаљу на све на шта су гадљиви – где притом ниједан од њих није имао тако добро оправдање за изостанак као Ивица Дачић, који је тог дана био у Москви.

Одговор је: Руси, први пут после дуго времена, имају иницијативу у формирању српске владе, и то виде сви. Судећи по томе што су својим бојкотом изволели почастити Конузинову журку, рекло би се још да жути на руском драфту нису прошли сјајно. О чему се ради?

Пре свега, важно је рашчистити једну ствар. Из неког разлога овдашњи политички менталитет на међународне односе још увек гледа хладноратовски. То ће рећи како још увек верује да тамо где има трага руских прстију, по дефиницији, значи да нема америчких и европских. Нетачно! Тој предрасуди допринело је можда то што је у прављењу свих постоктобарских влада до сада било много трагова и европских и америчких прстију, а руских мало или нимало. А то опет значи да онај ко мисли да, кад Руси имају иницијативу у прављењу будуће српске владе, то значи да је само Руси праве – тај не разуме нијансе функционисања мултиполарног света. Јер то што Руси имају иницијативу значи управо то што пише, али не значи како се о тој влади не питају и Амери/Британци и Немци, како би коначно ваљало именовати трансформацију утицаја у Европској унији.

Дакле, после дужег времена, Руси се први пут озбиљно питају о српској влади, што, видим, није довољно онима који верују да би само Руси требало да је праве јер то не би нико боље опослио од њих. Али то је само прва предрасуда о Русима. Има још једна.

Наиме, кад су Двери и радикали остали испод цензуса а Коштуница узео мање гласова него што је неопходно да буде и математички незаобилазан, неки су пожурили са проценама о великом руском изборном поразу у Србији. Истина, радило се о три партије које су се најдецидније залагале за сарадњу са Русијом, с тим што су прве две, за разлику од ДСС, Русима и закључивале списак пожељних међународних партнера. Али ради се о томе да овде одавно већ немамо посла са Русима баћушкама, меланхоличним лудацима спремним да на своје широке груди приме сву српску љубав и адекватно узврате. Ово су неки други Руси, не мање склони Србима, али много рационалнији, намазанији и прагматичнији од браће Карамазових. То значи да ти Руси нису узвратили љубав ни радикалима ни Дверима, за које су у кафани имали много лепих речи, а, колико знам, нису се превише претргли ни око Коштунице, који је у кампањи потрошио пара колико за један осредњи излазак на сплав Борисове екипе.

ДАЧИЋ И РУСИ О Дачићу нису имали толико лепих речи колико за поменуту тројку, али Ивица је у сред кампање у Москви видео Сергеја Шојгуа – кад обуче униформу, неку врсту словенског Чака Нориса – и патријарха Кирила, са којим се добро исликао и – претпостављам – разговарао о духовним стварима, Ани Бекути, грешном Мрки и својој појачкој каријери. Уочи самог финиша избора, 25. априла, Дачић је са Русима у Нишу отворио Српско-руски хуманитарни центар, који Ивица – једнако претпостављам – пред Русима зове база, а пред Америма киоск за пљескавице. Тек, коме се оволика руска подршка Дачићу не чини довољном, тај би бар требало да зна да остали нису добили ни близу тога. Осим напредњака, којима је, када су све банке у Србији одбиле да им дају кредит за кампању, усусрет изашла једна у којој има руског капитала.

Руси су се дакле понашали веома прагматично – једне су волели, а с другима рачунали, тако да је о Путиновом изборном поразу у Србији тешко говорити. Хајде зато да видимо најпре откуд тај повратак Руса. Прво, они за последње четири године нису богзна колико ојачали, али су њихови балкански противници и партнери – САД и ЕУ – прилично ослабили, иако не у смислу тога да не могу још много тога да ураде на Балкану, већ да више не могу онолико да држе концентрацију на овај простор, због чега су делимично сузили број својих овдашњих приоритета. Други разлог је тај што се између два изборна круга на Западном Балкану поново појавила Турска, а новија историја нас учи да, кад год се то догоди, треба навити сат и чекати Русе. Трећи разлог је простор који су Русима у Европи отвориле разлике између Вашингтона/Лондона и Берлина, који, кад дувају у исту свиралу, то буде први знак да за Русе нема места, и обратно.

Али то није све: руски улози у Србији никад нису коштали више. Наравно, ради се о томе да би до краја године требао да почне „Јужни ток“, чија је градња, из руског угла гледано, сувише озбиљна ствар да би се смела препустити некој прозападној српској влади. Пето, иако су и сами били ударени кризом, Руси данас за Србију имају више пара него Американци и Немци, а паре ће у мандату следеће владе бити најскупља српска реч, скупља чак и од Косова. На крају – али не најмање важно – случај је удесио да Руси нису баш пријатељски настројени према Тадићу и жутима. Удесио је, међутим, и да је ту екипу већи део политичке сцене почео да доживљава као губитнике, а то ће рећи људе са којима би свако желео да подели власт и паре, али не и будућност, посебно не ону која следи за годину до две.

Ивица Дачић – политичка животиња, виталнија од већине осталих – то уме да схвати. Зато су му политички обзири налагали да најпре преговара са Тадићем. Е сад, да је пре два месеца о било чему са Борисом преговарао онако како је преговарао о влади, верујем да би га овај послао на одељење за Шарићеве јатаке. Овако, Ивица је, са једне стране, захтевао да се Србија одупре ригидним захтевима ММФ, чија реч код жутих има вредност филиоqуе. Са друге, Ивица је пред Борисом био решен да не пристане на завршни ударац на Косову, што је од Срба захтевао ЕУ изасланик Лајчак. Са треће, на сваком састанку од Бориса је тражио за себе више министарстава него на претходном. А све то је значило је у једној типичној прозападној влади ДС-СПС-ЛДП – пред којом је избор или да банкротира или да преда Косово – Дачић одлучио да неће ни западне паре (не велике, наравно, тек да се преживи), а да не да ни Косово. А то је опет значило да није рад да инвестира у такву владу.

ЗАШТО НЕМА ВЕЛИКЕ КОАЛИЦИЈЕ? Постоји ли начин да се направи та прозападна влада? Постоји, ако Ивица обезбеди финансије, па да таква влада не да Бриселу ни јаре ни паре. Али како Борис да каже Бриселу не? И где могу да се обезбеде паре за такву владу? Само у Москви. Шта Москва мисли о таквој влади? На то је одговорио Миле Додик, кад је рекао да неће да има односе са српском владом у којој седи Чеда Јовановић, не сећам се да ли је помињао и неке санкције. Зашто би Миле толико галамио из Бањалуке, зар није могао то са Борисом да заврши у тишини. Није, ако је изговарао Чедино име а мислио на Бориса и ако су га Руси замолили за такву услугу. Звучи логично?

Без руске помоћи та врста прозападне владе нити би имала легитимитет нити стабилност, а имала би Бориса на челу, тако да би просто мамила народ да изађе на улицу и заврши посао започет 20. маја. Како год, без руске подршке, била би то влада виђена да погине. Ивица себе, наравно, не види у улози самртника, и он ће у то ући само ако му нареди да иде са Борисом неко са Запада ко може више да му отме него што Путин може да му да. Он ће само тада ићи, али уз традиционални поздрав: „Аве Цаесар, моритури те салутант!“

Рекао бих да на Западу не постоји ни противљење ни одушевљење за такву владу иако би то био кабинет континуитета са Цветковићевим. Таква влада би, међутим, са великим проблемима пред собом, без механизма и пара да их решава, јачала националну опозицију, предвођену Томом Николићем као председником. А то би претило да са фараоном Тадићем у пирамиди, уз тежак тресак, буду сахрањени и људи на које Запад дугорочно рачуна – Дачић и Ђилас.

Све то значи да – и због унутрашње логике ствари и због ризика који прете – странци у свакој варијанти владе виде напредњаке. Наравно, Ангела Меркел највише би волела да то буде велика коалиција СНС-ДС. То је за њу најпрактичније: имала би на терену довољно снажну машинерију која би морала да испуњава налоге који долазе, док је опасност те коалиције за демократију у Србији и за поједине њене чланице превише не интересује, уосталом неће Меркелова живети овде. Е сад, према вестима које долазе, за велику коалицију су и у Вашингтону. Питање је, међутим, колико су Амери искрени у том захтеву, будући да су напредњаци за ту идеју врло решено Немцима рекли „не“. А то би, када би за велику коалцију заиста били и Амери, било сувише храбро са напредњачке стране. Отуда је вероватно да Амери превише не инсистирају, а не инсистирају јер имају више пожељних варијанти од осталих.

Елем, сви странци ће се лако сложити да у новој влади морају да буду СНС и СПС, осим, наравно, ако Дачић у петак из Москве није донео новац који ће подупрети владу континуитета са претходном (ДС-СПС-ЛДП), што је мало вероватно. Дакле, највероватније је да је пред нама влада која ће живети под већим руским и америчким него под немачким утицајем, одакле су највероватније две варијанте – влада континуитета или влада СНС-СПС, у којој се тражи трећи.

Најлогичнији трећи био би Коштуница. Истина, код њега за сада нема превише жеље да у томе учествује, али овде се за жеље мало ко пита, па и он. Е сад, често се може прочитати у новинама како су против Коштуничиног учешћа у влади Американци, који, наводно, не могу да му опросте паљење амбасаде и крађу најки. Проблем је, међутим, што се та вест чита искључиво у новинама преко којих се догађаји у Србији спинују из Немачке амбасаде. Отуда ће ближе истини бити ово: Немци су против Коштунице, што се показало и предизборним изјавама у којима га је напао немачки амбасадор Волфрам Мас и постизборним интервјуом Волфганга Ишингера „Времену“, који не знам због чега је дат ако не да би поручио да је Коштуница крив за све. Али, колико сам упућен, Америкаци нису резолутно против, утолико пре што Коштуница не би имао пресудан утицај у влади и што би они у њој и без њега имали полуге утицаја.

КОШТУНИЦА И СТРАНЦИ Наравно, у свему томе било је доста збуњујуће признање Слободана Самарџића, који је „Пресу“ рекао да странци не дају да ДСС уђе у владу. Ако се водимо политичком логиком – према којој тако нешто неће рећи нико нормалан, чак и када је то тачно, и ако се сложимо да је Коштуничин бр. 2 од свега најмање ненормалан – остаје питање зашто је дао такву изјаву. Можда управо због Коштуничине невољкости да у такву владу уђе, где је Самарџићев наступ био усмерен да на најјефтинији начин смањи очекивања странке, у којој седе живи и боравком у опозицији испоштени људи, којима се неће допасти да се Коштуници наместило, а да он није хтео.

Истовремено, Коштуница и Николић су отишли довољно далеко у међусобној подршци да би такво одбијање било логично, утолико више што би оно можда Николића гурало према великој коалицији. А то ме чини увереним да ће Коштуница сарађивати са Томом, чак и ако сам не буде хтео у владу. Оно што би, осим његовог става према СПС, Коштуницу могло да спречи да уђе јесте питање Косова. Наиме, он сигурно неће у владу која ће се одрећи одбране Косова, али тешко је веровати и да ће радо у владу за коју ће проценити да ће на било који начин да изгуби тај остатак одбране, макар га штитила до последњег. Неће дакле Коштуница за владу отворити ниједан прозор на својој странци пре Николићевог повратака из Брисела нити ће, ако Тома остане при своме о Косову, с њим и Дачићем разговарати о било чему озбиљном пре него што потпишу папир о одбрани покрајине. То је, наравно, сасвим у реду, с тим што су и Тома и Дачић – овај други и у преговорима са Тадићем – манифестовали став да је са уступцима на Косову готово. Чему можда и не би требало приписивати велику важност по себи, већ по томе где је то још морао да понови пре него што је у петак слетео у Београд.

Уколико се процени да та влада није у могућности да се супротстави на Косову, није искључено да Коштуница не буде у њој, да с њом чак и задржи неке односе, а да у причу уђе Млађан Динкић. То би, међутим, напредњацима правило проблем у перцепцији владе. Јер у великој коалицији изгледали би као да су прешли на страну својих противника, у влади СНС-СПС-ДСС деловали би као да су на своју страну превукли СПС, док би у комбнацији СНС-СПС-УРС били ни риба ни девојка.

И ту се комбинације исцрпљују. До концентрационе владе као последњег решења још се није дошло јер ниједна од претходних идеја још није потрошена, што значи да правих преговора није ни било. Али, према расположивим трендовима у састављању владе, јасно се виде две идеје. Дакле, или ће жути и њихови партнери ставити све на коцку да би покушали да спасу Тадићеву каријеру или ће и у ДС и у Србији на овај или онај начин започети ера деборисизације, услова који је потребан, али не и довољан да промене у Србији започну.

Извор: http://www.standard.rs


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *