Željko Cvijanović : Hoće li i kako Vučić-Dačićeva vlada moći da bude vlada diskontinuiteta

Pre nego što je uopšte i počelo da se ozbiljno priča o njoj, Vučić-Dačićeva vlada suočila se sa jednim teškim paradoksom. Naime, nije neophodno biti čak ni srpski politički analitičar, pa razumeti da je uslov svih uslova za tu vladu da u odnosu na prethodnu bude kabinet diskontinuiteta.

 

 

Nije reč samo o tome da je Tadić-Cvetkovićeva vlada i u političkom, i u ekonomskom, i u međunarodnom smislu delovala kao da ju je smislio Fredi Kruger, pa bi već po tome njihovi naslednici morali da se razlikuju. Radi se o tome da je odlazeća vlada potrošila celu paradigmu jedne 12-godišnje vladavine, i to do kraja. A to će reći da na međunarodnom planu Evropska unija ne liči na onu iz leta 2008. godine, i Toma Nikolić može koliko hoće u Briselu da priča kao da se ništa nije promenilo – i neka priča ako mora – ali, da je tako, Dačić ne samo da danas ne bi pravio vlast s njim – već sa Tadićem – nego ne bi smeo ni da pokaže Moskvu na geografskoj karti.

Opet, ekonomski gledano, možda će ta nova vlada da bude i rđavija i lakomislenija od prethodne, ali joj ‘Ajde-Jano-politika besomučnog zaduživanja i trošenja neće biti dostupna. To znači da će, za razliku od prethodnika, hteli ne hteli, morati da traže rešenja umesto da prepisuju gotove matrice iz MMF i Svetske banke. I na kraju, viđeno iz ugla unutrašnje politike, Tadić je kompromitovao i iscrpeo svaku polugu sistema i usput građanima potrošio sve zalihe živaca, toliko da će ovi koji dolaze, da bi im iko poverovao, morati toliko da se razlikuju da će, ako im se već ne da da liče na monahe, bar morati da se žestoko obračunaju sa tadićevcima. Elem, jednačina je prilično jednostavna: ili će Vučić-Dačićeva vlada biti vlada diskontinuiteta ili će platiti i za svoje, i za grehe svojih prethodnika, i onih pre njih.

A sad da se vratimo onom paradoksu s početka. Ako je diskontinuitet imperativ te vlade, svi oni iz medija koji joj, i pre nego što je napravljena, žele sve najgore čine to upravo uz argumentaciju kako će to biti vlada diskontinuiteta. Istina, oni taj diskontinuitet, prepisujući završene i prevaziđene propagandne matrice, vide kao povratak u 90-te. Naravno, pritom odbijaju da nas upute šta nam se to toliko lepo desilo posle 2000, osim što nismo bili bombardovani, i posebno šta nam se to lepo dogodilo sa Tadićem, zbog čega bi trebalo da strahujemo zato što Dačić neće ličiti na Mirka. Istovremeno, oni koji Dačićevom kabinetu žele dobro – posebno onaj redak svet na međunarodnoj sceni kome je trebalo pola sata da zaborave svog ljubimca Borisa Tadića – veruju da je rešenje za Srbiju – ili za njih u Srbiji – vlada ista kao Borisova, samo sveža. Politiku kontinuiteta afirmišu i njihovi domaći istomišljenici, uvereni da je svet ustrojen tako da u njemu ono što nije mogao onakav Boris, neće moći ni ovakav Toma, pa tako veruju da nas čeka isto, samo sa drugim ljudima.

IZABRAO ILI IZABRAN Naravno, tretiranje stvari ad hominem u ovom slučaju nije argumet za odbacivanje za tezu o vladi kontinuiteta. Jer nisu li se prethodnih godina naprednjaci toliko trudili da liče na žute, pa zašto bi sada, kad su uzeli vlast, ličili na nešto drugo? Šta bi Dinkić drugo radio nego da štiti strane banke i domaće i oligarhe? Zar nije, crtajući svoju vladu, Dačić već rešio da Dinkiću utrpa ekonomiju, a Tomi Kosovo, dve bombe koje će bar po jednom eksplodirati do Nove godine, dok će on, nevin kao Britni Spirs, na sledećim izborima ponovo duplirati broj svojih glasova?

Sve je to tačno, kao što je tačno da će Dačićev kabinet, po svoj prilici, ličiti na vladu kontinuiteta. Ali je jednako tačno i to da se Dačić, kako sam kaže, nije naprasno zaljubio u Vučića, nego je prepoznao i međunarodne i unutrašnje trendove, koji su se kod nas najviše pokazali u drugom krugu predsedničkih izbora. Otuda je, razumevajući stvari, ušao u koaliciju sa naprednjacima, isto onako kako je pre četiri godine, jednako prepoznajući trendove, otišao za Tadićem, i to posle izborne kampanje u kojoj je razgonio Turke na buljuke. Rečju, nije Dačić izabrao, kao ni prošli put, nego ga je izabralo. Inače ne bi ove nedelje spalio sve mostove sa Tadićem pre nego što se sa Vučićem ne bi dogovorio o svemu do najsitnije pojedinosti i naterao ga da to sopstvenom krvlju potpiše.

Prvi, dakle, momenat diskontinuiteta jeste spoljnopolitički. On je pokazao potpunu nezainteresovanost SAD za Srbiju, osim, naravno, za Kosovo i zaokruživanje njegove državnosti. Pokazao je slabost i manjak koncentracije Evropske unije na Srbiju, a samim tim i odsustvo američke podrške za ambicije Brisela na Balkanu. Na kraju, pokazao je i sposobnost Rusije da popuni tu pukotinu i dovede svoj uticaj u Srbiji do najviše tačke posle Petog oktobra.

Ta nova preraspodela – ili je bolje reći usložnjavanje – međunarodnog uticaja mogla bi se veoma brzo pokazati u nekoliko važnih momenata. Naravno, ne treba u tome, posebno kad je reč o Rusiji, preterivati i podlegati željama, tek, prvo, ekonomska saradnja sa Moskvom će sigurno oživeti. To, bar u mandatu, ove vlade, neće preporoditi Srbiju, ali će joj otvoriti neka vratanca za izlaz, utoliko pre što će dosadašnji kolonijalni model, nametnut iz EU, bar biti demonopolisan jasnom i obećavajućom alternativom. Drugo, za očekivati je da ulazak Rusije u ekonomiju podrazumeva, radi zaštite te ekonomije, i njen ulazak u javni prostor i uticaj u medijima. To bi moglo da demonopoliše monistički evroatlantski pogled na svet, što bi opet moglo da izazove snažne i korisne potrese u društvenim elitama. I, treće, mesto ministra za evrpske integracije u ovom mandatu neće biti od prevelikog uticaja, što je, ako se pogleda šira slika na relaciji Beograd-Brisel, ne samo diskontinuitet već epohalna stvar.

Diskontinuitet je zapravo toliko važan da će, čak i ako se u novoj vladi ne dogodi, svakako biti demonstriran – utoliko više. Uostalom, bilo je dovoljno u petak videti Dačićevo kiselo protivljenje Vučićevoj gruboj oceni prethodne vlade, pa da se vidi koliko je ovom drugom stalo do toga i koliko ovaj prvi strahuje od istog. Naime, Vučiću je iz milion razloga potreban obračun sa žutima, ali da zanemarimo sve ostale, kojih je mnogo, i da se zadržimo samo na jednom. Elem, ako se on ne obračuna s njima, obračunaće se oni s njim, čim završe sa Tadićem i čim Srbija vidi da ni sa Vučićem nije izašla na zelenu granu. Jer, koliko god ne voleli da u političkim stvarima troše sopstvene pare, žuti ih imaju da sruše bar tri sledeće vlade. Zašto bi ih neko čekao da se vrate, ako može da ih rastavi sa tm parama, utoliko pre što ih nijednom od žutih nije ostavila baka niti ih je stekao tako što je izmislio ajfon.

VAŽNO I HITNO Da bi se napravio obračun, neophodno je da najraspoloženiji za njega – tipujem na Vučića, mada mogu da vidim i Mlađu kako mu curi pljuvačka – ovladaju, i to hitno, onim resorima koje su žuti napravili upravo za to da ih štite kad jednom ne budu na vlasti. Dakle, važno je napraviti korenite promene u tajnoj policiji i ostalim službama, potrebno je napraviti promene u policiji, zatim pravosuđu i tužilaštvu, uključujući i rak-ranu tog sistema – Vrhovni savet pravosuđa. I, naravno, potrebno je izvršiti ne samo duboke promene već i kompletnu izmenu pravila u medijima. Ako ništa od toga ne započne već posle prvih mesec dana vlade, poslušajte besplatan savet – upisujte se u žute, jer će se žuti vratiti.

Najava Nikolićevog savetnika Olivera Antića da će prvi potez nove vlasti biti promene u pravosuđu, a da ga niko nije tukao da to kaže, ipak daje nadu. Možda naprednjaci i ne razumeju koliko u politici diskontinuiteta sa Tadićem mogu da dobiju, ali svakako znaju da bi ih svaki kontnuitet ubio, i to za sva vremena. Zato bi Dačićeva ambicija da zadrži portfelj policije, osim što deluje prilično neukusno, mogla da se pokaže kao smetnja u ovom ozbiljnom poslu, tim pre što je u političkoj filozofiji šefa socijalista najčasniji sukob uvek iza najtrulijeg kompromisa. Otuda, ne samo oko kadrovskih stvari već i oko osnovnog principa – kontinuitet ili diskontinuitet – pregovori između Dačića i Vučića neće biti laki i prema njihovom ishodu bio bih mnogo skeptičniji da ne znam da je Dačić prelomio (ili ga je prelomilo) i da njegova cena danas više nije ista kao pre nedelju dana.

Ako se samo zadržimo na ove dve komponente diskontinuiteta – usložnjavanje geopolitičke i ekonomske paradigme Srbije i obračun sa kriminalnim elementima prethodne vlade – i ako se tome doda demonopolizovani položaj petooktobarske elite, biće to veliki posao za sledeću vladu. Ako se za taj vladin sto stavi i najteže pitanje – Kosovo, koje će, uzgred, biti teže branjivo nego u prethodne četiri godine ne samo zbog onoga što su Tadić i ekipa uradili tamo već i što bi se moglo pokazati da će američki uticaj u ovoj vladi biti fokusiran isključivo na dovršavanje procesa stvaranja države od ove srpske pokrajine – tada se sve to pokazuje kao suviše zahtevan posao za najavljenu skupštinsku većinu.

Naime, jasno je da naprednjake, socijaliste i regionaliste u vladu nisu gurnuli ni zajednička hemija, ni principi, ni politički afiniteti. Utoliko pre njihova većina od 131 poslanika ne obećava da će težak posao diskontinuiteta, koji neće biti lišen kontranapada i pritisaka na vlast, biti obavljen. Zbog toga je veoma važno da Dačić i Vučić postignu zajednički jezik sa Koštunicom, čiji bi 21 poslanik obezbedio više od matematički ozbiljne većine, u kojoj bi bili smanjeni i Dinkićev ucenjivački kapacitet, pa i njegova klijentilistička priroda u odnosu na domaće i strane centre moći, koji će svakako biti zainteresovani za poteze nove vlade.

Koštunica bi mogao tako da – nekoliko je načina na koji bi to bilo moguće – postane deo vladajuće većine, čak njen tajni politički kvalitet, uz koga bi svaki od aktera u vladi mogao da afirmiše svoju bolju i državotvorniju stranu, umesto one trgovačke i radikalno pragmatične. Uostalom, jedino on se iz nabrojanog društva pre izbora i usudio da izgovori tu reč koja je postala causa sina qua non nove vlade. O diskontinuitetu je reč. I to – važno je reći – ne kao vrsti ostrakizma, već kao elementu demonopolizacije političkog i društvenog života, koja prethodi svakom političkom i društvenom konsenzusu. Koji će biti završen kada njegov deo jednog dana postanu i žuti.

Izvor: Novi standard

Jedan komentar

  1. Pojednostavljeno receno – KONTINUITET znaci nastavak IZDAJE i rastakanje SRBIJE, a DISKONTINIUTET znaci (obzirom gdje se danas nalazi DRZAVA) stvaranje prave, nezavisne, slobodne , pravne …….DRZAVE SRBIJE. Postoji li ALTERNATIVA DISKONTINIUTETU………….???? postoji- EUROPSKA UNIJA BEZ ALTERNATIVE ili KONTINUITET ili nastavak IZDAJE!!!!!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *