Зашто Пуповац није био на инаугурацији

Пише Ратко Дмитровић

Упадљиво одсуство неприкосновеног лидера Срба из Хрватске Милорада Пуповца са инаугурације председника Николића, наговештава, бар се сада тако чини, за Србе у Хрватској нову и рационалнију политику, ону у којој обе стране имају неку корист, што до сада није био случај

 

Неки тврде да је одсуство Милорада Пуповца (није био позван) са свечане инаугурације Томислава Николића мала контра новог српског председника хрватском председнику Јосиповићу, због његове јавно саопштене одлуке да не дође на Андрићев венац у прошли понедељак. Не мислим тако. Сувише је то плитко тумачење. Тек ћемо да видимо шта Николић планира у односима са Хрватском, али овај потез охрабрује. Ако наговештава нови концепт у међудржавним релацијама, другачију београдску поставку српско-хрватских односа и третман положаја Срба у Хрватској у тим односима, онда још боље.

ПРОГОН СРБА
Од доласка ДОС-а на власт, нико из Београда, из службених кабинета, није споменуо проблем Срба у Хрватској. А било је, и данас има вапијуће потребе за тим. Све што је хрватска тражила у том смислу, добила је. Београд је пристао да никада више у билатералним односима, а посебно не у међународним релацијама спомене прогон Срба из Хрватске, отимање њихове имовине, муке са повратком, станарска права… У тој работи врло важну и за Србе погубну улогу играо је Милорад Пуповац. Зарад личних интереса, хедонизма, задовољења сујете, материјалног благостања, Пуповац муку и проблеме Срба из Хрватске ево већ дванаест година држи у креденцу и на сто износи само у предизборним кампањама, и кад са неком од горе споменутих хрватских партија тврди пазар. Београдским властодршцима из ДОС-а дошао је као поручен; антимилошевићевски политички бекграунд, проевропска стремљења, љубимац и ХДЗ-а и Рачана… У ситуацији што жељене, што наметнуте потребе рашчишћавања са наслеђем из Милошевићевог времена, у новонасталим постреволуционарним околностима кад се није смело споменути ниједно грађанско, а камоли национално право Срба у Хрватској, службеном Београду Пуповац се учинио као оптимално решење. Било им је довољно да се изјашњава као Србин. Па још кад је прихватио да глуми заштитника и промотера интереса Срба у Хрватској…
Службени Београд је Пуповцу давао оно што је осталим Србима у Хрватској ускраћивао; пажњу, пријем на највишем нивоу, новац за предизборне кампање, медијско појављивање. Ниједан други политички активан Србин из Хрватске није се у последњих дванаест година појавио у београдским медијима. Иначе, има их десетак, има у тој држави још неколико српских странака поред Милорадове (готово све су настала из неслагања са Пуповцем), али то за Београд не постоји. Сви ДОС-овски режими, укључујући и овај последњи, прожет учешћем Милошевићеве партије, форсирали су и давали значај само и једино Милораду Пуповцу, и његовој Самосталној демократској српској странки (СДСС).
Нико ме не може разуверити да то није срачунато, добро осмишљено. ДОС-овски Београд је прихватио да потпуно заборави оно мало Срба што је у Хрватској остало, да никада више не спомене трагедију тог значајног дела нашег народа, великане који су израсли на том стаблу – Никола Тесла, Милутин Миланковић, Симо Матавуљ, Сава Шумановић, патријарси СПЦ-а Рајачић и Павле…али  још увек остаје отворено питање шта је Србија тим „заборавом“ добила. Шта је укњижено у државни тефтер игнорисањем адута који београдски властодршци, ма како да се зову, у сваком разговору са хрватском страном или у међународним круговима, могу да баце на сто, знајући да та карта увек добија, да од ње нема одбране. Уместо добити књижене су нове увреде, понижења и ултиматуми. Србија нема црвених линија преко којих се не иде. Уосталом, чему овакво чуђење у држави која је свог председника изручила једном нелегитимном, политички постављаном, дубоко антисрпском суду у иностранству, добивши заузврат сет нових оптужница и захтева за хапшења и изручења. Да, и неколико милиона долара награде, подељене на тројицу најзаслужнијих за ту гадост незапамћену у новијој политичкој историји Европе.

[restrictedarea]

МЕДИЈСКИ ИЗОЛОВАН
Ванполитички однос Милорада Пуповца и Србије посебно је интересантан. Пуних дванаест година српски народ у Хрватској, медијски изолован и константно манипулисан од Загреба и Београда, верује да у Србији романе и драме пишу само Владимир Арсенијевић, Светислав Басара, Марко Видојковић, Драган Великић, Биљана Србљановић и група писаца у константном покушају, окупљена око нечега што се зове „Бетон“; да се новинарством баве само ови у „Блицу“,  на „РТС“-у и „Б92“, плус онај веселник Милош Васић, да већинску Србију представљају Соња Бисерко, Жарко Кораћ, Наташа Кандић… Зато су били шокирани кад су им „РТС“ и „ХРТ“, немајући другог излаза, саопштили да је Томислав Николић у трци за председника Србије победио Бориса Тадића, у Хрватској, поред Чеде Јовановића, најомиљенијег српског политичара. На евентуалне примедбу како Пуповац не одређује кога ће хрватски медији да форсирају и представљају својој публици, подсећам да Пуповац контролише недељник „Новости“ (наводно српски медиј), „тисковину“ у којој ћете наћи највише доказа за горњу тврдњу.
У Хрватској делује обновљено Српско културно друштво „Просвјета“, изузетно значајна институција Срба у Хрватској, све до њене забране од стране хрватских комуниста-националиста 1971. године. Формално је угашена 1980. године, а рад „Просвјете“ обновљен је почетком деведесетих, када је Туђман, са својим личним Србином, Милорад Пуповцем, зидао привид о равноправном положају Срба у Хрватској. Е, та „Просвјета“, којој многи старији Срби данас могу да захвале што знају да читају и пишу ћирилицу, организује сваке године „Дане српске културе“, манифестацију која хрватској публици, у неколико градова, од Загреба до Ријеке, Осијека, Сиска, представља културну сцену Србије. Адекватнији назив био би „Дани друге Србије“. Прошле године, у децембру, главни гости су били Драган Великић и Владимир Арсенијевић. Најављени су у Хрватској као велики борци против Милошевића (то им је најзначајнија ставка у животу), а уочи првог наступа Арсенијевић је гостовао на „Хрватској телевизији“, у најгледанијој емисији „Недељом у 2“, и на питање новинара Станковића како се национално изјашњава Арсенијевић, учесник „Дана српске културе“ изјављује да он нема национално осећање, да није Србин већ писац. Речју, са српством нема никакве везе. Е сад, какве везе тај и такав човек има са српском културом – то зна Милорад Пуповац који, вероватно није потребно ни рећи, контролише и „Просвјету“.

ЖЕСТОКИ КРИТИЧАРИ
Како је Пуповац прихватио новонасталу ситуацију у којој се нашао? Неколико дана пред инаугурацију, суочен са питањима како оцењује радикалску прошлост Томислава Николића, политичке поставке на којима је тада инсистирао, наводне оцене о Вуковару и став да у Сребреници није било геноцида, Пуповац се држао резервисано, избегавао је одговоре и заузимање ставова. Још увек је очекивао имејл са позивом на инаугурацију, а када то није стигло и када је сазнао да неће ни стићи, наметнути лидер Срба из Хрватске (наметнуо га је Туђман, ако је неко случајно заборавио) оценио је изјаве Томислава Николића као „штетне и недопустиве“. Изразио је спремност за наставак сарадње (ваљда са Кабинетом председника Србије) и додао „али желимо јасно рећи да нећемо допустити да се на било који начин вређају осећања људи који су били жртве у рату, као и наша приврженост вредностима које желимо да ширимо у регији“. Какве то вредности Пуповац шири по региону, не знам. Оно што шири међу Србима у Хрватској зове се дефетизам, безнађе, асимилација.
На инаугурацији Николића, био сам сведок, Србе из Хрватске представљали су Вељко Џакула, Милан Родић и Јован Ајдуковић. Они су Николићев позив добили. Можда је био још неко, али… ове сам видео. Сва тројица су жестоки критичари Милорада Пуповца и годинама покушавају да га скину са позиције неупитног и неприкосновеног лидера Срба из Хрватске, јединог човека са којим су о српским темама до сада разговарали званичници Загреба, Београда и Брисела. За сада не успевају, упркос повременим медијским продорима чак и у Загребу. Требало би имати на уму да је слобода медија у Хрватској на неупоредиво вишем нивоу него у Србији. За српске медије Џакула, Родић, Ајдуковић, Лесковац… не постоје.
Џакула је почетком деведесетих био функционер Српске демократске странке, а већ деценију и више води Српски демократски форум, невладину организацију која је са још неколико српских партија и удружења 2010. године у Вировитици основала „Српску слогу“. Та коалиција изашла је на прошле парламентарне изборе за Сабор Хрватске, али су остали са спољне стране врата. Сва три места поново је освојио Пуповац са СДСС-ом. Наравно, због најшире могуће структуре коју је одавно поставио широм Хрватске и других погодности произашлих из учешћа у власти. Родић је председник Српске народне странке (оснивач Милан Ђукић) и чини све што је у његовој моћи да кроз српско коалиционо деловање Пуповцу одузме право да говори у име свих Срба из Хрватске. Ајдуковић је био врло близак сарадник Милорада Пуповца, чак потпредседник СДСС-а, али се одлучио за самосталан пут, прошле године у Борову је основао „Нашу странку“, пошто је схватио да Пуповца положај Срба у Хрватској готово и не интересује.
Прогнозе су увек ризичне, посебно када су Срби и политика у питању, али остајем код тврдње са почетка текста; први потез новог председника Србије у политици према Хрватској и Србима у Хрватској делује охрабрујуће. Биће довољно да политика буде разумна, ослобођена самопонижавања.

[/restrictedarea]