Влада националне издаје

Пише Драгомир Анђелковић

Ако се најгори лобисти НАТО-а и Приштине прикључe „обичним“ колаборационистима који већ владају Србијом, добили би заокружену „Владу националне издаје“, са бројним последицама које би то могло да има по КиМ, РС и наш идентитет

Почетком ове године лидер ЛДП-а је заталасао јавност безочним ниподаштавањем РС и нападима на њеног председника Милорада Додика. Тада је, између осталог, изјавио: „Република Српска је настала на геноциду. На сребреничком геноциду. На етничком чишћењу незабележеном у Европи после Другог светског рата.“ Да ли је, пре свега сурово прагматични, Чедомир Јовановић тако поступио на почетку продужене предизборне кампање (када се то ради), јер је проценио да тиме мобилише постојеће симпатизере и привлачи нове бираче? Наравно да је одговор – не. Зна он добро да у Србији нема више од два одсто окорелих национал мазохиста српског порекла, којима наведени екстремно антисрпски испад годи. А и без нових егзибиција налик описаној, они већ „лудо воле“ ЛДП, док већина његових гласача једино саможиво резонује (наравно без дубљег сагледавања ствари да ли стварно раде и себи у прилог) по принципу: „Решимо се сваког баласта, ма колико био важан за нацију, који нас дели од бољег европског живота“. Они поздрављају „преокрет“ у вези са питањем Косова које доживљавају као личну сметњу, али не виде разлоге за јуриш на РС. Такође, било је јасно да Јовановићу тиме неће привући ни већи број припадника мањина који деле србофобне ставове. Имају они „политичко лишће“ своје „горе“, које сматрају целисходнијим да подрже него српске анти-Србе. Значи, радило се само о томе да је, и по цену губитка дела револтираних потенцијалних бирача, вођа ЛДП-а послао Вашингтону предизборну поруку какву ће постизборну политику водити бескомпромисно. О томе би требало да размислимо сада када је све извеснији улазак ЛДП-а у Владу предвођену ДС-ом.

ОКУПАЦИОНЕ РУНДЕ

[restrictedarea]

Американци добро знају да „тиха вода брег рони“. Ма колико били жељни да што пре заокруже свој поредак на Балкану, они, на основу већ солидног империјалног искуства, делују рационално и постепено. Да су могли, окупирали би Србију на класичан (војни) начин још 1999. године. Но, пошто им се то изјаловило, стрпљиво су отпочели целовиту, иако фазно вођену, акцију постмодерне (политичке, НВО, медијске, културне) окупације наше државе. Петог октобра 2000. године учинили су у том смеру значајан корак, али свакако су били свесни да ће даљи ток догађаја подразумевати и значајне елементе реверзибилности. Било је неизбежно да њихове, по нашу државност деструктивне акције, изазивају националне реакције – са извесним импликацијама које то има и на карактер власти у Београду – али су стрпљиво, мало по мало, гурали своју ствар напред, наводећи српске политичаре разних боја на мање или веће „компромисе“ који су томе погодовали. Тако смо дочекали 2008. годину са урушеним економским суверенитетом, обесмишљеном војском и готово потпуним евроатлантским медијским једноумљем. Србија је била довољно ослабљена да су Вашингтон и Брисел могли да започну другу (мирнодопску) етапу косовске агресије – а она је подразумевала једнострано проглашење „независности“ од стране Приштине и њено муњевито признање од САД-а и низа савезника-клијената те силе – и пре него што је устоличен режим који би њу на неки начин аминовао. А и он је убрзо доведен на чело Србије.
Тадићева екипа имала је задатак да допринесе „консолидацији“ тзв. косовске државности, а да упоредо настави вођење процеса евроатлантске окупације остатка Србије, како би она потпуно постала протекторат ЕУ и преко војних структура Уније, посредно, део Атлантског пакта. Што се Косова и Метохије тиче – у духу немачког (Ишингеровог) плана о успостављању „добросуседских односа Србије и Косова“ – од „жутог“ Београда се очекивало да помогне да приштинска квазидржава  добије све оно што јој је потребно да би несметано функционисала (нпр. одржив модел међународног представљања и функционисања царине, слободе кретања са косовским документима и таблицама, валидности диплома образовних установа). Уз то, „наша“ власт је имала задатак да постепено омогући територијално заокруживање „државе“ Косово, што укључује и сукцесивно препуштање српских слободних зона на КиМ-у. Официјелни Београд је у том погледу, јужно од Ибра, умногоме изашао у сусрет захтевима западних ментора, а тако је било и када се радило о поменутој „нормализацији“ односа са Приштином, али зазирући од реакције српске јавности, те „суда историје“, није био спреман баш све – или бар темпом који је наметао Вашингтон (који није остављао простора за темељно испирање мозга грађана како би превидели издају) – да реализује налоге евроатлантских центара моћи. Поготово су ствари запеле на северу Косова, услед жестоког отпора тамошњих Срба. Тако смо дочекали изборе 2012. године, а да Тадићева екипа, и поред Стефановићевог приљежног рада, није одрадио цео „домаћи задатак“.

ЈАДИ ДЕМОРАЛИСАНОГ ТАДИЋА
Сада Америка, Немачка и још неке друге државе, из разних разлога заинтересоване за окончање „косовског пројекта“, желе такву „српску“ Владу која ће „материјализовати“ све што је договорено у претходном периоду. То подразумева ако не и предају севера Косова, онда његово изоловање од централне Србије како би постепено „капитулирао“, те омогућавање Приштини да на међународном плану размахне крила своје „независности“. Јасно је да је за тако нешто најпогодније да Владу настави да води ДС, са појачаном улогом његове нескривено „НАТО фракције“, и уз значајно појачање још директније евроатлантске „пете колоне“, а то је ЛДП. Наравно, маргине за „позерски патриотизам“ властодржаца биће много мањи и онај ко буде водио Владу по „евроатлантским стандардима“ неће моћи ни да се нада да ће избећи трајну љагу. Уз то, услед односа снага у Скупштини, мораће и да прихвата бројне уцене оних које презире или је навикао да им, и поред натезања, на крају наметне своје ставове.
У таквим околностима Тадић се потпуно деморалисао. Свестан да се неминовно примиче крај његове политичке каријере (а када већ нема куд, неколико година опстанка на великој сцени и није пресудно), помислио је да је најбоље да се, пуштајући да његова странка оде у опозицију, из квислиншког миљеа извуче без веће нове штете по свој имиџ. Но – да цитирам П. Јеремића –„под утицајем Вашингтона који је преко Драгана Шутановца тражио да ДС настави са преговорима о формирању владе Србије, Тадић је морао да повуче своју одлуку“. Они који су на власт доведени 2008. године још нису исплатили свој „косовски дуг“, а њихови инострани повериоци не намеравају да им га опросте. Отуда, ма колико сада када више нема шта да добије, Тадић покушавао, посредно преко одбацивања Динкића, да избегне окончање прљавог косовског посла, изгледа да ће морати да засуче рукаве. А како би његова нова влада требало да ради, видимо на основу кључног програмског опредељења њеног нужног члана (ЛДП) – чак и по цену изборне штете тврдоглаво приврженог америчкој балканској политици – које налаже недвосмислено „напуштање државног плана за решавање коначног статуса Косова и дефинисање програма који уважава реалност и потребе грађана Косова и грађана Србије“.

ВУЛГАРИЗАЦИЈА ПРОБЛЕМА
Суштински, потезима које је постојећа Влада, почевши од прихватања ЕУЛЕКС-а,  повлачила од друге половине 2008. године, „државни план“ одбране КиМ-а је већ напуштен. У наредном периоду, како смо већ видели, Вашингтону, Берлину и Бриселу није неопходно ишта више до пуне „нормализације односа“ Београда и Приштине у складу са већ договореним, а – како каже утицајни новоизабрани посланик ЛДП-а Миљенко Дерета – „питање признања или непризнања Косова је вулгаризација проблема“. Наши непријатељи су уверени да ће процес труљења српске „воћке“ постепено довести, пре или касније, и да de jure признамо Косово. До тада је довољно да га у потпуности фактички прихватимо као „државу“ и дигнемо руке од тамошњих Срба (чак и на северу), што би њих такође натерало да прихвате јурисдикцију Приштине. А СПС? Па, од нове Владе неће бити тражено ништа друго него да испоштује оно што је још актуелна прихватила. Непоколебљив у гажењу Србије ЛДП, гарант је да ће тако и бити. Отуда, Дачић наизглед настоји да успостави такве механизме одлучивања да та странка не може да уцењује Владу. Међутим, и ту се вероватно пре ради о куповини времена по старом рецепту, него о одбацивању злокобне суштине. Јасно је да Запад док год се не сусретне са Владом одлучном да брани српске позиције на КиМ-у, неће одустати од својих претензија, па прихватање учешћа у Кабинету у којем је чак и ЛДП (и иза кога ће све време будно стајати Вашингтон) свакако значи, тек донекле лимитирано, пристајање на вашингтонско-бриселску косовску политику.
А нек нико не мисли да ће се наше пропадање са њом завршити. Куда су наумили, евроатлантски центри моћи нас од 2000. године посвећено гурају (као што су нас до тада, ипак уз наше извесне успехе, а њихове поразе као што је очување РС, упорно ломили). Доћи ће на ред, у некој маскираној форми, и НАТО интеграције, а продужиће се и препарирање нашег идентитета. Будемо ли и даље кротки, од регионалног помирења које подразумева да се извињавамо и онима који су нас донедавно клали – преко тога да прихватимо лажи да су они наши огранци, који су већ препарирани колико и два одсто анти-Срба српског порекла у самој Србији, „историјски народи“ – стићи ћемо до „реалности“ да смо сви ми неки нови евро-Срби који се драстично разликују од „примитивних“ предака. Ваљда, онда ће се од нас очекивати да са српским изродима са Цетиња, ако не баш заједно урламо „Србе на врбе“ или „Убиј, закољи, да Србин не постоји“, онда бар за то имамо пуно разумевање. Ето, наше „комшије“ су пре неки дан, током утакмице женских кошаркашких репрезентација Србије и Црне Горе, мало оштрије исказали незадовољство „великосрпским“ карактером истине о свом пореклу.

ПОТУРИЦЕ СВИХ БОЈА
Како је говорио велики српски песник и владар Петар Петровић Његош: „Потурица гори од Турчина“. Нема везе да ли се ради о црногорским православним „потурицама“ или онима у Србији, чији број ће расти ако и полако наставимо досадашњим путем, а камоли ако убрзамо кораке (ако сумњате у то, сетите се да је Црна Гора укључујући Цетиње, нпр. 1910, била много више српска него наша Република данас). У околностима у којима се налазимо, за нас нема добрих решења (није то ни Влада која би укључила УРС, а искључила ДС), али ипак постоје гора (Влада са ДС-ом, без ЛДП-а) и још гора (где је и Чедин „оркестар“). Они који то превиде, па упркос наглашавању свог левичарског „национализма“ уђу у игру са ЛДП-ом (макар и уз УРС, који је, нисмо ваљда луди да поверујемо, баш јачи „патриотски“ штих, па ће „неутралисати“ Чедину дружину) – дрско нас варају. Како је својевремено рекао један наш политички аналитичар, иначе наклоњен бар „националном“ делу ДС-а: „Режим Бориса Тадића има две различите стране. Једну оличава Чедомир Јовановић, другу Вук Јеремић. Једна је, условно речено, квислиншка, друга је, такође условно речено, патриотска.“ Ако смо са „жутим патриотама“ у првом плану, док је ЛДП формално био у опозицији, стигли до тога да НАТО и на северу Косова пуца на Србе и успоставља праву правцату границу према централној Србији, шта ли нас само чека ако Јовановић јавно уђе у Владу? Зар неко сумња да се тада – ако ирационално стрпљење нашег народа брзо не прерасте у неки вид бунта – после мало симулираног натезања, шиптарска застава неће завијорити и у Лепосавићу?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *