Валентин Катасонов: РУСИЈА, КИНА И СВЕТСКА ТРГОВИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА. РЕТКИ МЕТАЛИ, НАФТА И „ОПИЈУМСКИ РАТОВИ“ (Други део)

Прича о ретким металима: насртај Светске трговинске организације на суверенитет Кине

Данас је израз „ретки метали“ почео често да се среће не само на страницама специјалних техничких издања, већ и у економској и политичкој штампи. Разлог за то лежи у чињеници да већ неколико година масмедији прате конфликт који се развија у Светској трговинској организацији, а тиче се ситуације на светском тржишту ретких метала. Та група метала данас игра велику улогу у најразличитијим индустријским гранама, посебно у онима које производе високо-технолошке производе. Захваљујући њима се производе, например, мобилни телефони. Они се користе и у производњи изузетно чврстих керамичких производа, сложених оптичких уређаја, хибридних аутомобила, у радио-електроници, атомској техници, хемијској индустрији, машиноградњи, преради нафте, авио-индустрији, васионској техници и многим другим гранама.

У епицентру конфликта се нашла Кина, која поседује отприлике 1/3 светских – истражених резерви ретких метала и производи преко 90% ове врсте стратешких сировина која се троши у свету. Почев од 2006.године Кина је почела да одређује квоте за извоз ретких метала, што је после извесног времена довело до раста светских цена за метале из ове групе. То је изазвало незадовољство САД, земаља Западне Европе, Јапана. Против „Земље Излазећег Сунца“ Кина је почела да се служи ограничењем извоза ретких метала као инструментом спољноекономског и спољнополитичког притиска по питањима која су врло далеко од трговине металима. Запад се забринуо, зачули су се протести против таквог кинеског ограничења извоза, а ри том се позивао на то, да тако нешто не само да прети стратешким гранама, већ и војној безбедности Запада.

У марту ове године САД, ЕУ и Јапан су Светској трговинској организацији поднели заједничку тужбу против Кине, окрививши је због коришћења ограничења извоза ретких метала (конкретно – због извозних царина). Интересантно је да је у тужби констатовано следеће: Кина даје предност националним потрошачима ових сировина пред страним потрошачима, а то према мерилима Светске трговинске организације звучи као страшна оптужба. У западним масмедијима се појавила детаљнија панорама захтева: Кина покушава да створи на својој територији производни ланац од вађења сировина и његове примарне обраде до производње финалног високотехнолошког производа и његовог извоза на светско тржиште. Произилази да Кина покушава да конкурише високотехнолошкој производњи Запада. При том она очигледно побеђује у тој конкурентској борби: сировина је кинеском произвођачу много јефтинија него западном. У западним масмедијима одјекују узнемирене речи о томе да Кина ограничава извоз сировина ретких метала помоћу царине, али извозне производе, који се добијају од њих потпуно ослобађа и царина, и пореза на додату вредност. И, не дај Боже, још ће се десити да ће Кина врло брзо преплавити цело светско тржиште робама за чију производњу се користе и ретки метали!

Протести западних земаља због кинеске политике ограничења извоза метала звуче претеће. На пример, у изјави Европске комисије из марта 2012.г. каже се: „Ограничења Кине на (извоз) ретких метала и других (сировинских) роба крше прописе међународне трговине и треба да се укину. Те мере жестоко ударају по произвођачима и потрошачима ЕУ и читавог света… Без обзира на јасне налоге Светске трговинске организације Кина раније није предузимала никакве покушаје како би укинула ограничења која је увела за извоз (осталих сировина). То нама не оставља могућности за избор, осим да бацимо изазов извозном режиму Кине како би се обезбедио праведан приступ наших предузећа наведеним материјалима.“ Наведена изјава „цивилизоване“ Европе јако подсећа на претње које су се у 19.веку чуле из Лондона пред почетак жестоких и крвавих „опијумских ратова“ у Кини.

Реакција Кине на жалбу је била вишезначна.

Са једне стране, Пекинг се правдао. Као, за успоравање извоза метала постојали су врло важни разлози. Прво, појавила се бојазан да ће резерве ретких метала у земљи, код тако добрих „апетита“ светске индустрије, брзо да се истопе. Друго, експлоатација ретких метала је повезана са високим технолошким трошковима који се не могу покрити и компензовати новцем од извоза тих метала. Треће, смањење понуде ретких метала на светском тржишту делимично је условљено тиме, што је Кина почела одлучну борбу са нелегалном експлоатацијом тих метала. Обашка што државна благајна нема дохотка од таквог сивог бизниса, а и нелегална експлоатација је повезана са коришћењем посебно лукавих метода који изазивају огромну штету животној средини. Такав је смисао званичних саопштења Пекинга, упућених „партнерима“ из Светске трговинске организације.

Са друге стране, у самој Кини публикације које се баве „спором због метала“ имају много оштрији и отворено антизападни карактер. Суштина се своди на следеће.

Прво, Кина препоручује да се и даље спроводи линија смањења извоза необрађених сировина, како би могла да се снабдевају домаћа предузећа, која би у том случају производила крајњи високотехнолошки производ. Ефикасност извоза би се у том случају повећала дупло или чак и два пута више.

Друго, предлаже се да се прекине интензивна експлоатација локалних налазишта ретких метала, а да се налазишта набављају ван граница Кине. У идеалном случају, Кина треба да буде не извозник, већ увозник ретких метала.

Треће, скреће се пажња на неправедан карактер „прописа Светске трговинске организације“. Посебно је, у контексту поменуте приче, интересантно да Запад захтева да се испоручује све више ретких метала, и то јефтино; истовремено он брани Кини да купује оружје и неке врсте високотехнолошких производа који се производе на бази тих метала.

Четврто, посебно се критикује трговинска политика САД, коју кинески масмедији називају „надпротекционистичком“. Конкретно, формално смањење увозних царина у САД се више него компензује таквим инструментима као што су нетарифне баријере и посебно антидампинг истраге против Кине. Истовремено Вашингтон из сфере конкурентне борбе повлачи многе привредне гране, објашњавајући то чињеницом да оне имају стратешки значај и да су неопходне за реиндустријализацију Америке. На пример, производња опреме за „чисту“ енергетику. Та производња и баш „чиста“ енергетика се користе посебном врстом државне бриге (дажбинским повластицама, извозним кредитима и гаранцијама) што је у потпуној супротности са „прописима Светске трговинске организације“.

Пето, врло је видљиво да је Светска трговинска организација инструмент за прихватање интереса земаља „златне милијарде“. То се испољава тиме, да се „прописи Светске трговинске организације“ који се тичу трговине, инвестиција, екологије стално изнова преиспитују, али се то преиспитивање увек дешава у корист Запада. Тако су западне земље дуго користиле екологију као аргумент заштите својих тржишта од роба других земаља (или су се саме робе, или њихова производња, проглашавали за еколошки опасне). Кина говори да проширење извоза ретких метала повлачи за собом уништавање човекове околине, али та чињеница на Запад не оставља апсолутно никакав утисак. То је типична политика „дуплих стандарда“!

Пошто се Кина 2001.године придружила Светској трговинској организацији против ње се стално водило(и води се) по неколико десетина тужби и антидампинг-истрага. Већину Кина губи. И то без обзира што је Кина припремила велики број правника који су се специјализовали за спорове у оквиру Светске трговинске организације. Тако су 2009.године САД, ЕУ и Мексико оптужили Кину због ограничења извоза боксита што је, по мишљењу тужилаца, кинеским произвођачима алуминијума омогућавало да буду у предности, и дискриминисало стране произвођаче. У јануару 2012. Кина је на свим инстанцама изгубила тај спор.

Ратови: „опијумски“, „метални“, „нафтни“

Ми не знамо чиме ће се завршити спорови који се воде у Светској трговинској организацији због ретких метала. Може само да се примети да се Кина уморила од сталног одбацивања одштетних захтева и тужби „партнера“ из Светске трговинске организације, који упорно пристижу. Спремна је да прихвати победу Запада. У „Поднебеској“ се тренутно врши активна консолидација предузећа која се баве експлоатацијом ретких метала, појачава се државна контрола у тој области, а троше се огромне инвестиције ради формирања „производних ланаца“, како би се дошло до потпуне прераде метала. Најзад, из државних девизних резерви се издвајају огромне своте ради куповине налазишта ретких метала у иностранству. Уосталом, неки страни аналитичари сматрају да ће већ у 2015.години Кина постати чисти увозник ретких метала. Кина отворено одбија да игра улогу сировинског прирепка западне „цивилизације“. Све то прети да прерасте из обичног трговинског спора у трговински рат. Чврсту позицију Кине је могуће схватити: прича о металима је побегла ван оквира баналних препирки због висине царине или државних субвенција, већ сада представља лоше камуфлирани покушај Запада да преузме контролу над налазиштима корисних руда које на својој територији поседује „Поднебеска“. То је нецеремонијалност, која подсећа на захтеве Лондона Пекингу уочи „опијумских ратова“.

Да подсетим да су се „опијумски ратови“ водили како би енглески трговци натерали да се „отвори“ унутрашње тржиште Кине за испоруке опијума из Бенгалије, а из земље да се извлаче сребро, злато, чај, памук, порцелан и свила (наравно да је онај, који има крајњу корист од све те трговине била искључиво Британска круна). Први рат (1840 – 1842) је завршен Нанкиншким уговором. Тај уговор је предвиђао да империја Цин исплати контрибуцију од 15 милиона сребрних љана (јуана) (отприлике 21 милион долара по тадашњем курсу – невероватан новац), да се Великој Британији предају хонконшка острва и да се кинеске луке отворе за енглеску трговину. Продајом опијума енглеска круна је добила гигантски извор дохотка. Први опијумски рат је постао почетак дугачког периода слабљења конеске државе и грађанске смутње у империји Цин, што је довело до подјармљивања земље од стране европских држава и принудне наркоманизације становништва. Тако је 1842.год. у Империји живело 416 милиона становника,међу којима је било 2 милиона наркомана. 1881.је Кина бројала 369 милиона становника са 120 милиона наркомана.!

Други рат (1858- 1860) у коме су учествовали Енглеска и Француска завршен је потписивањем Пекиншког уговора, по коме се цинска влада сложила да Великој Британији и Фанцуској исплати 8 милиона јуана контрибуције, да за страну трговину отвори Тјан-Цзин, да дозволи да се у колонијама Велике Британије и Француске Кинези смеју користити као кули (радници са правима робова).

Многи Кинези се одлично сећају догађаја и последица опијумских ратова; њихово понашање у 21.веку у одређеној мери је условило и то сећање. Са једне стране то сећање код њих ствара страх и жељу да не нервирају „варваре“ (тако су Кинези у 19. веку називали Енглезе – освајаче). Са друге стране, то исто сећање их тера да напрегну све снаге како би постали јака земља, способна да одбије војне нападе „варвара“. Кинези одлично разумеју: трговински спорови могу да прерасту у трговинске ратове, а трговински ратови – у праве, „вреле“ ратове.

Али, да се вратимо савременој Кини и све ближем трговинском рату. Он може да уђе у анале светске историје као „метални рат“ (аналог опијумским ратовима). Та информација је свакако важна да би се схватило у шта нас увлачи Светска трговинска организација. И да би се схватило како ће се Светска трговинска организација, да би извршила оно што од ње захтевају њени главни „акционари“ (западне земље), понашати према Русији пошто она ступи у ту организацију.

Већ данас Русија представља земљу која свету испоручује највише природног гаса и нафте. Она заузима прво место по резервама природног гаса, многих обојених метала, платине, апатита и других сировина. Русија и тако извози превише својих природних ресурса. На пример, на спољно тржиште одлази 50% експлоатације „црног злата“, 25% природног гаса, повремено (у неким годинама) и свих 100% злата и неких метала из групе платинских, и т.д. Унутрашње потребе се задовољавају према принципу „оно, што преостане“. Запажа се врло изражен приоритет у задовољавању потреба транснационалних корпорација у односу на потребе домаће економије.

Уколико власти у земљи одједном пожеле да развијају прераду нафте у облику крајњих производа мораће да смање испоруке сирове нафте за светско тржиште.

Уколико се власти у земљи одједном присете да имамо хиљаде и хиљаде села и насеља која су све до сада без природног гаса и да у њих најзад треба довести гас, испоруке тог енергента Западној Европи ће морати да се смање (или, бар, да се не повећавају).

Уколико се власти у земљи најзад сете да је боље да се као међународна резерва не сакупљају „зелени папирићи“, већ „жути метал“, мораће да смање (а можда и да сасвим прекину) испоруке злата спољном тржишту.

Уколико се власти у земљи одједном сете да треба да развијамо домаћу петрохемију, мораће да смање испоруке белом свету не само сирове нафте, већ и метала из платинске групе, који се користе за производњу катализатора, потребних у петрохемији.

И ако се власти у земљи одједном присете да Русија може и мора да има будућност – у том случају треба да се сачувају и потомцима предају добијена од Бога природна богатства, и у том случају она ће морати да смањи (или сасвим прекине) испоруке природних ресурса светском тржишту.

Управо тога се Запад и плаши. Он ће наставити да чини све како би
Русија и у будућности остала сировински прирепак „златне милијарде“. 
Ето због чега је неопходна Светска трговинска организација заједно са њеним „прописима“. Као члан Светске трговинске организације Русија ће бити оптужена за следеће „злочине“:

А. Због ограничења извоза својих сировина,

Б. Због покушаја да повећа цене сировина на светском тржишту тако, што ће смањити њихове испоруке,

В. Због тога, што ће кроз „ограничење приступа“ ресурсима бити наношена штета транснационалним корпорацијама .

Па како да се не присетимо казнених акција Енглеске према Кини за време „опијумских ратова“. Почетком двадесет првог века може да дође до нечег сличног. Само што ће се уместо Кине појавити Русија, а уместо Енглеске – САД. А рат ће се звати „нафтни“, „гасни“ или „златни“. У изјавама америчких државних и политичких функционера у вези са ступањем Русије у Светску трговинску организацију, због кога се они унапред сладе, већ се осећају претеће ноте. Ево, на пример, шта је рекао трговински представник САД у Светској трговинској организацији: „Учлањење Русије у Светску трговинску организацију ће директно да помогне економским интересима САД тиме што ће Русија ступити у систем са чврстим прописима који регулишу трговину, као и тиме што ће постојати средства за принудно остваривање тих прописа и обавеза Русије у вези са доступом тржишту (курзив – В.К.)“. Не каже се тек тако да је Светска трговинска организација – организација у којој „даш грош да се ухватиш у коло, а десет – да изађеш из њега“.

Валентин КАТАСОНОВ – професор, доктор економских наука, председник Руског економског друштва „С.Ф.Шарапов“

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. Hoće li Majka Rusija da dozvoli jenkijevskom šljamu da joj preti? Na bilo koji način? Hoće li? Hoće li Majka Rusija da dozvoli osionim podivljalim jenkijima da joj prete tzv.”čvrstim pravilima” koje važe u njihovoj privatnoj prćiji, STO-u? Ovo je pitanje svih pitanja! Hoće li Putin dozvoliti domaćem ološu da uvuče Rusiju u “genocidni zagrljaj” zapadnog šljama ili će da se nemilosrdno obračuna sa njima i time pokaže celom svetu da Rusiji NE MOŽE NIKO DA NAREĐUJE! Ubeđen sam da svim običnim i poštenim ljudima na svetu, vrlo znači odgovor na ovo pitanje! I još nešto… ubeđen sam da će od odgovora na ovo pitanje umnogome zavisiti da li će Majka Rusija makar malo povratiti svoj decenijama narušavan ugled i poverenje drugih. Što se Kine tiče, uopšte nisam siguran u njihov pošten odnos prema Rusiji… šta više, pre bih mogao da tvrdim da čekaju svojih 5 minuta, da štrpnu malo od ruskog bogatstva u energentima i teritorijama. Jadnici i ne znaju da jenki jedva čeka da nađe način da ih nahuška u sukob sa Rusijom. Kina može da opstane i postoji samo kao čvrst saveznik Rusije, a nepoomirljiv neprijatelj jenkija i njegovih poltrona. Ne mora to da bude obavezno vojno, ali sve drugo… pa i vojno. Samo to joj garantuje suverenitet i fizičko postojanje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *