Стара гарда брани Африку

Пише Зоран Милошевић

На скупу у Харареу лидери бројних национално ослободилачких покрета Африке закључили су да „Запад жели да на челу афричких држава има своје марионете како би  несметано пљачкао богатства афричког континента“

 

У Харареу, главном граду Зимбабвеа, одржано је 19. јуна 2012. године саветовање национално ослободилачких покрета Африке, на којем су присуствовали лидери владајућих партија Зимбабвеа (ЗАНУ – ПФ), Јужноафричке републике – Афрички национални конгрес (АНК), Мозамбика (ФРЕЛИМО), Анголе (МПЛА), Намибије (СВАПО) и Танзаније (Чама Ча Мапиндузи). Циљ саветовања је био, како је речено, проналажење стратегије за спречавање „балканизације“ афричког континента. По окончању саветовања објављен је коминике назван „Харарска декларација“.

СНОВИ О ПОВАМПИРЕЊУ РОДЕЗИЈЕ
Сви споменути национално-ослободилачки покрети су преображени у партије које се на власти налазе већ око 50 година, а на ово ново окупљање и активност натерало их је „арапско пролеће“, које је отворило могућност да се и у другим државама Африке догоде смене власти режиране од стране САД-а и Европске уније, јер у свим овим државама се ускоро одржавају политички избори. Тако се по ко зна који пут показује да политички избори постају траума за мале и незаштићене државе које би да заштите своје природно богатство и људске ресурсе, али и национални идентитет и културу.
У Анголи се политички избори одржавају у августу, у Јужноафричкој републици у децембру, у Зимбабвеу датум још није одређен. „Политичке партије бивших национално-ослободилачких покрета дужне су да уваже искуства и стратегије приликом одржавања избора, како би се одстранили недостаци и спречила појава проблема“ – стоји у усвојеној Декларацији из Харареа. Поред тога, у споменутом документу се позивају западне земље „да укину незаконите санкције према Зибамбвеу и ослободе пет кубанских патриота“ – пише дневник „Саутерн тајмс“. Кубанска петорка су позната обавештајна група која је деловала у САД-у осамдесетих година XX века. Пет чланова ове групе задржано је у САД-у 1998. године и утамничено под оптужбом за шпијунажу, а осуђени су на доживотну робију. Наравно, страни грађани који су радили за САД, а откривени и ухапшени од локалних власти, обавезно су под притиском Вашингтона ослобађани.
Санкције усмерене према Зибамбвеу и председнику Роберту Мугабеу лично увеле су САД и ЕУ 2002. године због аграрне реформе, а потом су их вишеструко појачали. Такође, изборе одржане 2008. године на којима је победио Мугабе САД и ЕУ су прогласили фалсификованим, што је опет био разлог за ширење санкција.
На  саветовања су учесници јасно истакли и да САД и ЕУ сањају повампирење Родезије (данашњи Зимбаве) којом су владали белци, односно Англосаксонци, те да још увек чувају заставу ове марионетске творевине. Суштина је, каже Мугабе, да Запад жели да на челу многих афричких држава има своје марионете и да пљачка богатства Африке. Ово мишљење дели већина афричких политичких лидера.

[restrictedarea]

ДИЈАЛОГ СА ОМЛАДИНОМ
„Догађаји на континенту који доводе до свргавања законитих власти преко ‘демократских избора’, као што је то било у Гвинеји Бисао и Малију, морају бити анализирани и осуђени као назадни и препрека ка стварној демократији, одржавања мира, јединства и развоја Африке“, стоји у Декларацији. Декларација упозорава јавност Африке и света да је, ако се не уваже ставови усвојени на саветовању, сасвим извесна „балканизација“ континента, тј. распад афричких држава. „Запад има могућности“, каже Џозеф Куребва шеф Катедре политичких наука и администрације Универзитета Зимбабвеа, „да следећи своје искуство колонијализма ослаби и подели сваки патриотски покрет“.
Чињеница је да су Мугабе и председници Едуард дос Сантос (Ангола), Арманду Гебуза (Мозамбик), Џакаја Киквете (Танзанија), Џејкоб Зума (ЈАР) и Сем Нујома (Намибија) представници старе гарде револуционара, који се одавно познају и уважавају мишљења једни других. Убиство и укалањање са политичке сцене Муамера Гадафија ови председници доживљавају и оцењују као претњу својој безбедности. Председници споменутих држава су схватили да за очување власти морају да мењају тактику, а посебно да успоставе дијалог са омладином. Младима би данас требало објашњавати да различите обојене револуције и „арапска пролећа“ воде ка губитку економске независности, права власништва над природним ресурсима, као и националног суверенитета и идентитета. У таквим условима највећи губитници су млади, а њихови очеви су се борили против западних колонијализама управо ради њихове боље будућности. Држава се тешко стиче, уз њену помоћ лакше је опстати, али – чињеница је и да се све теже може сачувати у ери глобализације. Такво настојање тражи пожртвовање и патриотизам, кажу ови политичари,  упозоравајући да „ако се одустане од државе, онда млади Африке неће имати никакве перспективе већ ће се обновити робовски статус“. Зато би тековине афричких револуција требало (са)чувати. Председник Зимбабвеа је новинарима објаснио „да је Запад наш непријатељ“ и излагање завршио речима: „Запад увек долази тајно, како би завадио народе Африке са циљем да продужи експлоатацију природних и људских ресурса континента“. Запад поред тајних операција у Африци има и респектабилне војне снаге (регионална војна команда САД-а је ту и назива се „АФРИКОМ“) и јединице у одсуству комунизма своје присуство правдају опасношћу од исламског тероризма. Суштина је пак да ова армија штити нафтна поља (САД у Африци купују 24 одсто нафте за своје потребе), док је други реални циљ супротстављање растућем кинеском утицају на континенту. Све државе Југа Африке (организоване су у Заједницу развоја југа Африке – САДК), укупно 14 држава, осудиле су АФРИКОМ и саопштиле су да „неће толерисати присуство америчких војника на својој територији“. Ипак, има и изузетака. Либерија се сагласила да омогући АФРИКОМ-у да се стационира на њеној територији.
Најугроженије земље обојеним револуцијама од окупљених држава у главном граду Зимбабвеа је управо земља домаћин, али и  Ангола.
Зибамбве се нашао у кризи захваљујући жељи да се „исправи историјска неправда“, тј. да се земља врати црнцима (власници су били Енглези). Мугабе је 1998. године донео закон којим је одузео земљу белим фармерима. Поред историјских разлога били су и етички, јер су бели фармери фактички наставили политику апартхејда. Бели фармери, њих око 4.000 су после тога, тачније 2002. године,  напустили земљу. Но, црни становници Зимбабвеа нису знали да успешно обрађују земљу, па је 835.000 црних радника у пољопривреди остало без посла, што је, између осталог, допринело да је инфлација у 2008. години била 231 милион одсто, тако да се у земљи користе амерички долари и јужноафрички новац ранди. Ситуација се измакла контроли, дакле, не само због једне погрешне политичке одлуке, већ и због страшне суше. Следећи негативни фактор су биле промене на међународној арени – рушење СССР-а, снажење САД-а и увођење санкција од стране ЕУ и Вашингтона, што се катастрофално одразило на привреду и стандард.

АНГОЛА, ЕТИОПИЈА  И „АРАПСКО ПРОЛЕЋЕ“
Када је пак о Анголи реч, избори се у овој земљи одржавају августа ове године, и постоје реалне индиције да се припрема обојена револуција. Од 1992. године, Ангола се вратила са социјалистичког на капиталистички пут развоја. У првој фази извршена је дивља приватизација у корист владајуће елите на челу са председником Жозе Едуардом дос Сантосом. Тако су се у Анголи појавили амерички нафтни гиганти „Ексон“ и „Шел“, као и друге западне велике компаније, а владине службе Анголе сматрају да управо преко њих иде дистрибуција новца за антивладине делатности. Но, председник Анголе (иначе руски ђак и зет), уочавајући опасност, обратио се Русима, који су му послали војне саветнике, а претпоставља се и другу помоћ. Руски саветници су разрадили план реформе оружаних снага Анголе и наоружали армију новим оружјем.
Вишегодишњи грађански (27 година) и антиколонијални рат против Португалаца (укупно је све трајало 41 годину) у Анголи практично је завршен тек после физичке ликвидације лидера супротстављене партије УНИТЕ Жонаса Савимбе. За време рата живот је изгубило више од два милиона људи, 4,3 милиона је расељено, а више од милион људи је постало инвалидно.
После завршетка грађанског рата почела је у развоју Анголе трећа етапа, коју многи називају „кинеска“. Наиме, Кина је из Анголе увезла 40 одсто својих потреба за нафтом (за шта је платила око 20 милијарди долара). Да би се стабилизовала ситуација у Анголи, Кина је дала овој земљи повољне кредите, па кинески инвеститори граде путеве, ресторане, предузећа, аеродроме и продају своју робу у вредности две милијарде годишње.
За председника Анголе изазов „арапског пролећа“ је врло реалан, јер се налази на власти 33 године, а да при том 60 од 100 Анголаца немају приступ пијаћој води, медицинској заштити, образовању. Многи Анголци сматрају да уз природна богатства која има њихова држава морају да живе много боље и за неуспехе окривљују председника. Но, сећање на грађански рат и антиколонијалну револуцију је још увек живо и сами Анголци нису склони новим сукобима. Поред тога, у Анголи нису развијени мобилна телефонија и Интернет, тако да коришћење технолошко-техничких достигнућа за распламсавање сукоба није могуће. Иако, дакле, економска ситуација у држави није сјајна владајућа елита је успела да, према саопштењу „Ворлд економик аутлука“ Међународног монетарног фонда у 2011. години обезбеди раст производње за 10,5 одсто, а ове године очекује се да ће бити 9,5.
Све државе Африке које имају новца купују оружје, реформишу војску и стварају потребну војну инфраструктуру. У оружје највише улажу Екваторијална Гвинеја (уз помоћ бугарских и украјинских војних саветника) и Нигерија. Чак и Етиопија мора да се наоружава, јер су на њену новооткривену нафту (2007) бацили око Швеђани, Енглези и наравно Американци. У медијима се чак појавило мишљење да нафта више није срећа, већ несрећа, пошто народ Етиопије нема могућности да новооткривено богатство сачува за себе. У региону Огадена где је пронађена нафта, већ се формирао сепаратистички покрет подржан и потпомогнут од Шведске, Велике Британије и САД-а.

[/restrictedarea]