Србија без „црвене линије“

Пише Бранко Радун

Ко ће наставити преговоре Београда са Приштином?

 

Нико не би сада желео да са њима подели бреме такве историјске одговорности: Борко Стефановић и Едита Тахири

Дошло је до „летње паузе“ у преговорима Србије са такозваном државом Косово. Но, нажалост, иако је Косово такозвана држава, преговори су више него реални, као и њихове последице. Косово je уз подршку ЕУ и благослов САД-а добило од Србије готово све што је тражило — од таблица за моторна возила, преко царинског печата и цариника тамо где их до сада и није било, па до матичних књига. Све су то атрибути и инструменти државности, а Србија је у лику Борка Стефановића и његовог шефа Тадића до сада све то „одрадила“.

КОНКУРС ЗА НОВОГ БРАНКОВИЋА

[restrictedarea]

Сада ЕУ врши притисак на Србију да се „испоштује“ оно што је договорено, а ми као јавност нисмо баш упознати са свим што је власт у Београду потписала у вези Косова. Све то, на челу са „амбасадом Приштине у Београду“, велика је жаба, коју тешко може и хоће да прогута и „најевропљанин“ Дачић који је поручио да неће седети у таквој влади. Но, да није сео у такву владу 2008. године данас, можда не би на дневни ред дошла „канцеларија Косова“, са све заставом сецесионистичке творевине.
Али, од састава нове владе зависи и ко ће даље у име Србије да преговара са Приштином. Борко Стефановић је најпре изјавио да председник не би требало да учествује у преговорима директно, јер би то било посредно признање „државе Косово“. Коначно се, ето, и Борко досетио да су преговори у којима учествују високи функционери Србије наспрам оних са Косова „нека врста признања“. Но, то га до сада није спречавало да званично преговара са Албанцима (уместо да остане у оквиру СБ УН и Резолуције 1244) и да им испоручи добар део преосталог суверенитета, по чему ће и остати упамћен у новијој српској историји.
Но, Борко се одједном „предомислио“, па каже да пошто су преговори око последњих парчића српског суверенитета над Косовом у питању, у ту „купопродајну работу“ би требало укључити и новог председника Николића.
Но, иако је сада постављена прича да одбијањем учешћа у „косовском дијалогу“ председник губи иницијативу и ризикује да покушају да га прикажу као неког ко се склања од тешких питања и још тежих одговора, ипак се чини да је Томислав Николић већ довољно дуго у политици па схвата подметачину која долази од стране Тадића и његове екипе. Чак и у случају кохабитационе клацкалице власти у којој је Николић „осуђен“ на иницијативе и преузимање одговорности да би избегао политичку изолацију и маргинализацију, тешко је поверовати да би нови председник преузео на себе одговорност коју дефинитивно сноси бивши председник и његова влада. Они су до сада „имплементирали“ све захтеве Запада, од којих је готово сваки на нашу штету и све заједно то чини најсрамније епизоде у историји наше дипломатије и државе. Нико не би сада желео да са њима подели бреме такве историјске одговорности, па вероватно ни председник Николић.

ИЗЛАЗ ИЗ ЖУТОГ ЛАВИРИНТА
Чини се да прича о подизању нивоа разговора и нема нарочитог смисла, те да је чак ни ЕУ не жели. Како се то каже, „промена формата преговора“ би за српску страну имала смисла само ако би се у СБ УН разматрао српски захтев за преговорима о статусу Косова. Но, како се од тога одустало под страним притисцима и захваљујући домаћој неслози, „политички ниво преговора“ нам изгледа као замајавање јавности нечим што би требало да изгледа као сувисла и разумна политика.
Ако се жели испливати из овог глиба од сада би требало водити јаснију, отворенију и на ширем концензусу засновану националну политику око Косова. Наравно, са свешћу да су многе битке већ изгубљене и да нам позиције нису добре. Но, нажалост, сада тренутно немамо ни владу, а политику већ одавно немамо, па сходно томе немамо ни концензус око тога шта и каква би та политика требало да буде.
А тај минимум заједничких ставова би подразумевао замрзавање преговора на овом нивоу или блокирање даљег процеса пузајућег признања сецесије, или став да се не пристаје на „отварање канцеларије Београда у Приштини и Приштине у Београду“, ту би морао да буде и јасан став око подршке Србима на северу да очувају своје институције, те о статусу енклава и манастира. Исто тако би у то спадала и на заједничком ставу заснована политика борбе за националне интересе и у сфери отете државне, црквене и приватне имовине и енергетских ресурса, чија вредност се процењује на неколико стотина милијарди евра. Ово последње не сме да потисне у други план оно примарно — национални и државни интерес, као и борбу за национални идентитет кроз овај напор.
Пуцњеви на српске цивиле на северу Косова и акције око таблица су тест где је граница српског нејединства и пасивности. Како није било јасне и јединствене реакције српске политичке елите и институција, они ће нажалост ићи и даље.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Narod je gledao a da li će neko odgovarati zbog toga ili ćemo opet olako preći preko toga.Dok ogromna masa Albanaca živi u Novom Sadu i Beogradu zajedno sa svojim porodicama što je i normalno na drugoj strani ne smeš ni da kažeš da si Srbin.Čak zločinac OVK dolazi u Beograd kod sestre na svadbu i to je kod nas sve normalno.Kakav smo mi to narod.Ja sam za Kineski zid ili onaj Američki mislim između A merike i Meksika.Treba sprovesti strogu kontrolu a teroristima sa Kosova ne treba dati uopšte da uđu na tlo Srbije.A Kosovo se mora osloboditi kad za to dođe vreme jer “KOSOVO JE SRBIJA”

  2. Oprostite, ali postedite nas ovih ljigavih lica.

  3. Slažem se za dizanje kineskog zida i bodljikave žice između nas i Šiptara.Oni nadiru u ovo što se zove naša zemlja i nikoga nije briga, čak sam čula da im za evre izdaju srpske pasoše.I poštedite nas ovog Iznoguda Borka i ove šiptarske Karakondzule muka mi je da ih gledam i slušam. Nezna Borko priču o čoveku koji je imao kravu pa je nije hranio i tukao je a ona je uginula, posle je plakao ali je bilo kasno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *