Случај Дража: Одговор Никитовића Зечевићу

Пише Александар Никитовић

Комунизам је мртав и живот иде даље. Поступно ће корак по корак доћи и до пуног националног помирења у српском народу. Рехабилитација генерала Михаиловића биће свакако велики и важан чин у српском националном помирењу

 

Основна замисао текста „Генерал Михаиловић и српско питање“ била је да укаже на Михаиловићево опредељење да служи једино српским националним интересима, док су велике силе, пре свега Британија, биле супротстављене таквој политици, и зато Михаиловића препустиле да га комунисти на свом револуционарном суду осуде и погубе. У свом реаговању председник СУБНОР-а М. Зечевић на више места истиче да му није јасно шта се хтело са оваквим текстом. Ако није разумео или ако није хтео да разуме идеју текста, Зечевић је по сваку цену настојао да расправу врати на више него препознатљив ниво, својствен некадашњој револуционарној пропаганди која по кратком поступку суди и пресуђује о томе ко је издајник. У поменутом тексту руководио сам се трезвеном претпоставком да постоји нешто подразумевајуће о чему не би требало више расправљати, и био сам уверен да је сазрело време да у јавности некадашњу комунистичку острашћеност и злонамерност замене суптилније расправе о улози генерала Михаиловића у разумевању српске политике.

КО ЈЕ ИЗДАО СРБИЈУ И СРПСКИ НАРОД
Данас се, истина, у највећем делу наше јавности о Михаиловићу говори много разложније, али постоје и наследници острашћеног и површног говора, као што су Жене у црном и реаговање председника СУБНОР-а. Они мисле да ће понављањем жигосања Михаиловића као издајника зауставити време и онемогућити живу и слободну реч, а не разумеју колико је питање генерала Михаиловића данас живо и колико је присутно у разумевању савремених политичких прилика.
Ако М. Зечевић инсистира да се ствар врати на почетак у смислу утврђивања питања издаје, онда он не увиђа да та тешка расправа у својој дубини крије многе замке управо за српске комунисте. На питање ко је издао, не може се пронаћи одговор пре него што утврдимо о каквој је издаји реч, односно шта је предмет издаје. Ако су предмет издаје Србија, српски народ и српски национални интереси, онда је реч о једној врсти издаје. Сасвим је друга ствар ако су предмет издаје комунистичка идеологија и интереси Коминтерне. Јосип Броз није могао да изда ни Србију, ни српски народ, јер он поред свих комунистичких уверавања да је био највећи син српског народа никада није припадао, нити је бранио интересе српског народа. Али зато је право питање за српске комунисте да ли су се они борили за интересе свог народа или за комунистичке интересе. Излишно је и говорити колико су се ови интереси међусобно искључивали.
Претпостављам да М. Зечевић има разлога да поштује некадашњег министра полиције Србије Слободана Пенезића Крцуна. Наводим карактеристичне Пенезићеве речи које говоре да је он био свестан дубине амбиса у којем се нашао српски народ: „Међу нама у српском и југословенском руководству дошле су до изражаја суштинске разлике о правој политичкој улози Драже Михаиловића. Постоје две тезе о улози Михаиловића које се не могу измирити. По једној, Дража је просто узето био квислинг и ту нема више шта да се дода. По другом мишљењу, које и ја делим, Дража је био вођа контрареволуције, а ми смо изводили револуцију. Дража је мрзео Немце као и ја“.
Средином деведесетих година један важан учесник савремених политичких догађања дао је одмерено, истинито и правично одређење карактера двају покрета отпора у Другом светском рату на нашим просторима: „Равногорци су били руковођени тежњом да народ сачувају, да му донесу слободу. Сваки људски живот је драгоцен. Равногорци су слободу хтели да освоје тако што ће људски живот чувати. За комунисте људски живот није представљао никакву вредност. То је суштинска разлика између равногораца и комуниста. Ако су то разлике између равногораца и комуниста, онда није случајно што је толико неистине ширено о Равногорском покрету све ово време. Требало је прикрити основну чињеницу да је Равногорски покрет био заокупљен освајањем слободе, а да је комунистички покрет заокупљен освајањем власти. Равногорски покрет и генерал Михаиловић убијани су зато и физички и на друге још подмукле начине: лажима и неистинама. Некада ћутањем, али чешће најподмуклијом и најпрљавијом пропагандом“.

БРОЗ – НЕПРИЈАТЕЉ СРБИЈЕ
У борби српске националне идеје и комунизма превагу је захваљујући страним силама однео комунизам. Због самог карактера комунистичке идеологије, у чијој је основи примена суровог насиља и репресије, и због чињенице да је захваљујући сагласности великих сила омогућено да се Брозова власт силом наметне Србији и српском народу, јасно је да таква власт није могла другачије функционисати него на основу најподмуклијих лажи и голе репресије. Брозу није било довољно што је захваљујући великим силама победио свог политичког и идеолошког противника Михаиловића, него је користећи се лажима осудио и погубио Михаиловића као издајника и непријатеља српског народа.
Отворено говорећи тешко је замислити веће понижење Србије од тога да Броз као подофицир туђе војске дође и узурпира престо Србије и тадашње Југославије. Није Броз био само непријатељ генерала Михаиловића, него је он пре свега и у основи био непријатељ Србије и српског народа. Наравно баш такав Броз био је по вољи великих сила, јер је његова главна и основна препорука била да ће сваки српски национални интерес жртвовати зарад интереса иза којих стоје велике силе, да би заузврат могао да ужива доживотну власт.
М. Зечевић хвали Брозов пројекат федерализације Југославије, на основу којег је касније у крви разбијена земља и распарчан српски национални простор. Иза Броза остала је лаж, просута невина крв, а српски народ још дуго неће моћи да се опорави од последица Брозове владавине.
Само је на темељима Брозове непријатељске политике према српском народу председник СУБНОР-а могао да изнесе тако грубе неистине као што су следеће констатације: „Под агресивним налетом неонацистичких снага српског друштва, посебно потомака и поштовалаца српског квислинштва и колаборације са фашистичким окупатором, Скупштина Србије је децембра 2006. године донела Закон о рехабилитацији.“ Рећи да је 2006. године Скупштина Србије „под агресивним налетом неонацистичких снага“ донела један Закон, не само да не одговара истини, него се у потпуности коси са елементарним осећањем одговорности за изговорену јавну реч. Када би неки неупућени странац прочитао ове Зечевићеве речи, њему би пред очима морала да се појави слика „агресивних неонацистичких снага“ које марширају београдским улицама и под претњом страшне одмазде присиљавају Скупштину да донесе Закон о рехабилитацији. Ове непромишљене и неистините речи, које упућују да у Србији постоје неонацистичке снаге и да оне још могу да натерају Скупштину Србије да ради по њиховом диктату, дају готово савршени алиби државама на Балкану које су биле фашистички пројекти, да своју фашистичку прошлост замене измишљеним нацистичким снагама у Србији.
Зашто је М. Зечевићу потребно да измишља постојање неонацистичких снага данас у Србији? Зато што је у самом корену Брозове политике била лаж. Оно што је на злочину и лажима направљено не може се бранити другачије него непрестаним новим лажима и новим злочинима. Да ли М. Зечевић заиста не разуме да ниједан словесан Србин не може бити за фашизам, јер он у својој идеолошкој основи негира право на слободу Србије и српског народа.

МЛАДИ НАРАШТАЈИ И ДРАЖА
Може се приметити како М. Зечевић непрестано наглашава како потомци равногораца стоје иза настојања да се рехабилитује генерал Михаиловић. Истина је да су углавном потомци равногораца остали верни великим идеалима борбе за српску ствар. Али М. Зечевић сигурно зна и да су многи потомци комуниста потпуно одбацили комунистичку идеологију и да су прихватили парламентарну демократију као најбољи од могућих начина уређења савремене државе. Готово сам уверен да 1946. године, у страшној ноћи када је погубљен генерал Михаиловић, његове убице нису ни сањале да ће он остати жив у српском народу, и да ће 2012. године имати јако много поштовалаца као што их је имао и за живота.
Због важности саме теме, а независно од реаговања М. Зечевића, требало би подсетити да су комунисти на исти дан 17. јула када је погубљен Дража, убили 1918. године руског цара Николаја II, царицу и њихово петоро малолетне деце. Може ли се уопште замислити страшнији злочин од овог комунистичког. А на ово одговор Руске православне цркве био је истинит и једини могући. Цара Николаја и царску породицу Руска православна црква уврстила је у ред светих мученика.
Своје реаговање М. Зечевић је започео потцењивањем младих нараштаја и њиховог знања о овим тешким темама. Могуће је да је узрок потцењивачком односу то што млади нараштаји и данас поштују Дражу Михаиловића, његову борбу и жртву за српску ствар. И заиста добро је познато да на великим утакмицама неретко цео стадион пева песме у славу генерала Михаиловића. Да ли уопште можемо и замислити како се млади Срби данас диве Брозу. Броз, Кардељ, Кидрич, Доланц и други туђинци су страни српској омладини. Несумњиво да млади нараштаји нису за комунистичку револуцију, јер нису за отимање туђих кућа, и поврх свега против су убијања ближњих само зарад остварења комунистичке идеологије.
Комунизам је мртав и живот иде даље. Поступно ће корак по корак доћи и до пуног националног помирења у српском народу. Рехабилитација генерала Михаиловића биће свакако велики и важан чин у српском националном помирењу. Да ли је могућа рехабилитација Михаиловића пре него што се рехабилитује српска држава и право српског народа да самостално одлучује о својој судбини или би сама рехабилитација Михаиловића допринела и рехабилитацији српске државе, важно је и отворено питање.
У сваком случају истина нас чека и мораћемо у једном тренутку да се суочимо са њом. Дотле, плаћаћемо велику цену заблудама да Србији може бити добро тако што ћемо служити разним наднационалним идеологијама иза којих стоје велике силе. Некада се наш човек држао једноставне истине „усе и у своје кљусе“, али смо потом цели век проживели у Југославији и под интернационалним идеологијама очекујући да нам срећу доносе други и верујући да је могућ бесплатан ручак. И како је Черчил написао, генерал Михаиловић није хтео да тргује српском крвљу и ту одлуку је платио сопственом главом. На нама је да се изборимо да Србија само за своје интересе и за своју територију, ако је потребно, плаћа и најскупљу цену. Ако је такав избор био готово немогућ у условима светског и братоубилачког рата, морали бисмо поучени сопственим искуством да га обезбедимо у садашњим условима мира. Пример генерала Михаиловића је у том смислу више него важан и поучан. На Србији је да покаже самосвест и разумевање жртве генерала Михаиловића коју је поднео остајући веран својој дужности да служи интересу српског народа.

25 коментара

  1. У борби српске националне идеје и комунизма превагу је захваљујући страним силама однео комунизам.
    ========
    У борби српске националне идеје и (bilo chega) превагу је захваљујући страним силама однео (bilo shta).

  2. Антикомунизам
    Овакву упорност може да покаже само човек који је идеолошки потпуно заслепљен а да тога није свестан. То је наравно велика сметња за слободну мисао. Јер, о идеологијама се може говорити са три различите позиције: са позиције те идеологије – потврдно, са позиције супротне идеологије – негаторски и са позиције слободног мислиоца – аналитички. Говорити о Брозовом режиму као режиму заснованом на сили и лажима се може како са становишта антикомунистичке идеологије, тако и са становишта слободног мислиоца. Али, слободни мислилац неће то истицати да би описао тај режим, јер он зна да су све власти у свим државама света од како постоје до данашњих дана засноване на сили да се влада и на лажима којима се то владање оправдава. До Француске буржпаске револуцеје оправдавањем права владања су се бавиле религије, а од тада идеологије. Брозов режим се по том питању не разликује битно од било ког другог данашњег или историјског режима.
    Брозов режим је био заснован на комунистичкој идеологији. Али, идеолошка заблуда је да постоји само та идеологија. Од Француске револуције постоје две супротстављене идеологије: идеологија рада и идеологија профита. Идеологија рада више одговара људима који живе од свог рада, физичког или умног, а идеологија профита онима који се богате туђим радом. Ако неко успева да уочи само једну од ових идеологија, засигурно је заслепљен другом. Заслепљени комуниста у комунистичној идеологији види чисту научну истину, а у идеологији профита уочава идеолошке лажи и обмане. Заслепљени антикомуниста у идеологији рада види само лажи и обмане, а у идеологији профита сушту истину. Само слободни мислилац може да уочи лажи и обмане и у једној и у другој идеологији.
    Сукоб ових идеологија је беспоштедан и трајан. Води се свим средствима. После Другог светског рата чинило се да побеђује комунистичка идеологија, а од осамдесетих година прошлог века чини се да је победио антикомунизам. Али, питање је само времена када ће људи који живе од свога рада схватити да им идеологија профита не одговара и да су заслепљени обманама и лажима те идеологије.
    Када су у Србији комунисти развашћени, антикомунисти су се могли осећети победницима. Њихов захтев да се рехабилитује Драгољуб Михајловић ја могу да разумем, али не и све оно што се покушава са тим да повеже. Наиме, Михајловић је био антикомуниста, па је разумљиво да антикомунисти, који се сада осећају као победници. траже његову рехабилитацију. Али, не могу да разумем да се за то доноси посебан закон којим се та рехабилитација изводи из кривичног законодавства и уноси у ванпарнични поступак. Непримерено је то за правну државу каквој тежимо.
    Такође не могу да схватим ни тако упорно повезиваер те рехабилитације са српским питањем. Јер, Михајловић није осуђен и стрељан као српски родољуб већ као антикомуниста. Истицање да је он увек заступао српске интересе и да је желео да сачува животе Срба је празна идеолошка тврдња. Наиме, непобитна историјска истина је да је он био антикомуниста. Његови главни непријатељи су били Срби који су били заражени комунистичком идеологијом. Њих он није покушавао да преваспита, нити је штедео њихове животе. Није штедео ни животе оних Срба које је предводио када их је упућивао у борбу против Срба који су били у партизанским одредима. Историјска чињеница је да су те борбе биле братоубилачке (чак и буквално) и врло крваве. Оне су могле користити окупатору, а српству и Србији сигурно не. Да ли је Михајловић одговоран за сва она клања српских синова и кћери, која су извршили припадници његвог покрета, је питање којим не бих хтео да се сада бавим, али би суд који одлучује о његовој рехабилитацији, морао ако хоће да остане на висини свог задатка. Јер и Срби који су били жртве тих зверстава имају право на праведно суђење. Ваљда? Али, ни зверства која су чинили припадници његовог покрета Србима других конфесије не би требало да се забашурују.

  3. uporno insistiranje na rehabilitaciji Draze M. je postalo, blago receno, degutantno. Nedavno je u “Novostima”, u ime osvetljavanja istine o doticnom,objavljena ispovest njegove licne kurirke Ruze koja je samo potvrdila ono sto se vec zna – da još nije vreme za borbu. Otkrila nam je i to da je cuveni cetnicki vojskovodja najvise voleo da kuva, sedi ispred kuce i moli se za svoje vojnike. Ako je i bio nekad na celu to je bilo za bogatom trpezom. Sem sto je navela borbe protiv partizana /sto je istina/, nigde nema borbi sa okupatorom /mesto i datum/.Zato je za cetnike to i bio gradjanski rat. Uostalom, postoji i verodostjna knjiga Dokumenti o izdajstvu DM sa fotografijama i faksimilima, samo se treba zainteresovati.Cudi me samo zasto cuti SUBNOR, ako uopste i postoji,jer istina je samo jedna. A cinjenice, koje su i Saveznici verifikovali, su: da je vecina naroda /srba/ svojevoljno bila za otpor fasizmu u partizanskim jedinicama,da je postojala Uzicka republika, da je bilo sedam neprijateljskih ofanziva /protiv partizana/, da je NOB za vreme rata vezao 20 nemackih divizija,da beogradski logori nisu imali zatvorenike cetnike, da su na kraju rata begali sa okupatorom dok su partizanske jedinice brojale 8oo ooo boraca, da su … I smatram da je sasvim normalno i logicno da pobednici pisu istoriju.To sto se ova istina nekom ne dopada, verovatno je na nekom drugom zadatku. A ako je Jugoslavija bila tamnica srpskog naroda, to sa komunistima nema nikakve veze. Da li treba podsetiti da ju je stvorila monarhija i pored upozorenja velikog vojvode Z. Misica.

  4. Pomeirnje “partizana” i “cetnika” NACIONALNOI je INTERES.Pomirenje da,ali NE pod svaku cijenu,i NE na nacin da se sada, “po novome” zamjene uloge “zrtve i krvnika”! Takodjer i bez nepotrebne zurbe. U svakom slucaju matriala ima dovoljno i ukoliko se u analizu krene bez ideoloskih predznaka, vec iskljucivo sa namjerom da se osvijetle historiske istine i zablude do pomirenja moze i treba doci. Kako je predmetu pristpio autor ovoga teksta, primjer je kako se to NE RADI.Formula – komunizam i komunisti = zlo,podmuklost,krvozednost …………..itd. identicna je onoj formuli koju su koristili komunisti poslije II sv.rata prema antikomunistima.Obadvije strane su cinile greske. Koje od tih “gresaka” su isla vise na stetu SRPSKE DRZAVE i SRPSKOG NARAODA??Bilo bi veoma zanimljivo cuti objasnjenje i odbranu “partizana” kako su dopustili da uloga SRBIJE i srpski interesi u JUGOSLAVENSKOJ federaciji uvjek zavrsile na stetu SRBIJE. Jednako interesantno biti ce i objasnjenje zasto su “cetnici” zajedno sa FASISTICKIM OKUPATORIMA bili uz okupatore,a time na strani gubitnika II sv.rata.Ili ce se pokusati negirati sav pisani,filmski, fotografski postojeci matrial.Autor je imao priliku da vidi kako se “komunjara” Milosevic,lavovski borio za interese SRBIJE,a sta su poslije njega ucinili ZUTE DEMOKRATE!!!Kako je narod zivio “u trulom komunizmu” i kako zivi danas u “SLOBODI I DEMOKRACIJI”! Svijet je u BOJI, nije CRNO -BIJEL.Od svega treba preuzeti ono najbolje…….

  5. Medju nama-Srbima, ponovo je i slepih i placenika koji unose razdor, i zloupotrebljavaju neznanje i nasu tradicionalnu ostracenost u svakoj razlicitosti.
    Cetnistvo nije “izmislio” ni D.M., a jos manje Vuk Draskovic. Dok je pukovnik Dragoljub Mihajlovic u vojsci Kraljevine Jugoslavije za svoj rad i ponasanje bio skolovan, unapredjivan, nagradjivan ali i ostro kaznjavan, pokazao je bio ne retko, “protivan” sam sebi. U vojsci su oni koji izvrsavaju zadatke definisane strategijom i dokumentima vojnog sistema.
    Nije sporno da je D.M. (vojnik) jos mnogo pre pocetka, shvatio
    opasnost rastavojne moci III-eg Rajha. Nije sporno, da je na Ravnu
    Goru “izasao” da bi se gerilskom borbom cetnicka, iz I sv. rata (sto znaci isto kao partizani), borio protiv okupatora za oslobodjenje.
    Pokusaj verbalnih gimnastika o karakteru cetnistva i razlikama je
    samo novo zaludjivanje.
    1941 i cetnici i partizani (pri cemu je deo boraca slucjem otisao
    na “ovu” ili “onu” stranu), su hteli oruzanu borbu protiv okupatora za oslobodjenje.
    Zasto je oruzana borba za odbranu ili oslobodjenje (pa samim tim
    i ubijanje neprijatelja-agrsora ili okupatora), ne samo moralno
    opravdano vec (sveta) duznost? Agresor, napadac, okupator, nasrce
    na zivot i slobodu (bez koje nema ljudskosti) coveka. Ako ( a ja
    u to cvrsto verujem) nam je zivot od Boga, to nam je odbrana zivota, svog, svoje porodice i svog naroda, ne samo pravo, vec duznost ( a oruzana borba, bez zrtava je laz).
    [U pravu zna se za odbranu, samoodbranu i opravdanje najtezeg cina u samoodbrani.]
    Dok se cetnicke formacije, formiraju na secanju na cetnistvo
    prethodnog rata, gde su na celu oficiri Vojske Kraljevine Jugoslavije, D.M. se namece kao komandant tih formacija, koje
    tek kasnije (pod klasicnim americkim uticajem) dodaju “Kraljevska
    Vojska u Otadzbini” (a van je nije ni bilo). Dok je stvaarnje
    partizanskih formacija bilo pod organizacijom K.P., cetnici ni
    do kraja nisu imali jedinstvenu organizaciju i komandu (sto ni D.M. ne negira). Iza ideje cetnistva, borbi i delovanja, nije
    bilo ideologije (ni partije), dok su partizani vodjeni, Komunistickom partijom, postepeno dobijali ideolosku podlogu.
    Nema sumnje, da je K.P. uz borbu protiv okupatora, vodila i
    revoluciju. Nema sumnje, da se na teritoriji, delom okupirane
    (NDH nije, jer se pridruzila III-em Rajhu) Jugoslavije odvijao
    i gradjanski rat i sprovodio genocid nad Srbima. Nema sumnje
    da smo u ratu, borbi protiv okupatora, revoluciji, gradjanskom/im ratu/vima “ceh latili” mi – Srbi (preko 80 % ukupnih, od procenejnih, 2,1 -2,3 miliona zrtava). Iako istoricari nisu
    isticali, Srbija je bila pocetno popriste i partizanskih i cetnickih borbi. Odgovor Nemaca (i drugih) bio je, logicno zestok,
    iz prevashodno vojnih (pored ostalih) razloga-zastite strateske
    komunikacije, kroz Srbiju. Zbog toga, i partizani i cetnici prenose borbena dejstva u BiH. Dok Nemci u Srbiji vrse odmazde
    (masovne zlocine streljanja u Kragujevcu, Kraljevu, i nizu sela)
    ustase sprovode genocid nad Srbima (i Jevrejima i Romima) u BiH i srpskim zemljama u Hrvatskoj.
    [Ni partizani, ni cetnici, ne cine nista da se stravicna masina
    genocida u Jasenovcu, i brojnim stratistima, zaustavi (ili bar
    pokusa)]
    Medjutim, “delovanje-setva” cetnika u Bosni (posebno Istocnoj) dalo je seme koje i danas nice, i koje je negiralo svu cetnicku
    borbu protiv okupatora.
    [Na engleskom sajtu Wikipedije, o pukovniku Dragoljubu
    Mihajlovicu, pored biografije i vojnicke karijere (sa pomenutim
    svim kaznjavnjima) bitno mesto zauzima faksimil knjige sa
    originalmnim potpisom Mihajlovica sa uputstvom … ]
    Dok cetnistvo, bez idejne podrske, pozivajuci se na bespomocnu
    Vladu i jos bespomocnijeg kralja, niti se objedinilo niti je
    dobilo (ni moglo dobiti) materijalnu podrsku, partizani su jacali
    i pretvarali se (opet po americkoj formuli-uslovu) Jugoslovensku
    Oslobodilacku (potom JNA) vojsku. Takva, organizovana snaga,
    dobila je podrsku i naoruzavana od svih saveznika (ukljucujuci
    avijaciju, …)
    Nema sumnje, da je cetnistvu dat srpski, nacionalisticki karakter
    (bez obzira sto su Srbi bili u daleko najvecem procentu i
    partizani) pa je zato odsustvovala podrska, cak i kralja, do
    tragicnog vojnickog kraja na kraju rata.
    Takodje, u Glavnim stabovima kod partizana i cetnika, saveznici su imali misije. Danasnji “promoteri” i “istoricri” ne prikazuju istorijat ovih misija, a prikrivaju cinjenicu da je na pocetku,
    u cetnickom stabu bila misija SSSR-a.
    Medjutim, bilo bi veoma korisno svima nama, da nam Vuk Draskovic
    (i jos neki) objasni ideju i ciljeve cetnickog-ravnogorskog pokreta u Srbiji na kraju XX (i u XXI veku). Nijednom reci,
    originalno slobodarski pokret za oruzanu borbu-cetnicki, nije pomenuo jedinu danasnju okupaciju i prethodnu agresiju. U kom
    pravcu je pokret vodjen (danas ispusten, kao sto je nekad D.M.)?
    Protiv koga, danasnji cetnici treba da se bore?
    Bojim se da je iza danasnje ideje, sluzenje svim neprijateljima
    Srba. Ako je bio poziv na borbu, mogao je to biti samo poziv na
    najgore-bratoubilacki rat.
    Srecom, u nesreci, politikantsko “ruvo” brzo propada, a stid nekih mladih, sada, zdrav je – osvescuje.
    Srboljub Savic

  6. Ko je izdao Srbiju i srpski narod? E tuse moramo razmisliti o
    salonskim komunistima i sirotinji radničko seljčke klase PROLETERI.Josip Broz i salonski komunisti u periodu između dva
    rata i tokom revolucije likvidirali su sve Srbe koji su se imali
    malo osećaja pripadnosti srpskom narodu. Josip Broz izabranik
    komunističke internacionale bio je dosledan u borbi protiv
    srpske nacionalne borbe za objedinjavanja svih Srba u jedinstvenoj Državi.On je nametnuo rasparčavanje srpskog etničkog
    prostora,uz pomoć salonskih komunista srpska strana. Jugoslovenska vlada u Londonu bila je blokirana u svom radu od
    strane hrvatskih predstavnika članova te vlade Krnjevi i drugi
    bili su više naklonjeni partizanskom pokretu kao predstavnika
    svih naroda Jugoslavije.Prve dve godine srpski ustanici činili
    su apsolutnu većinu u borbenim redovima protiv okupatora. Pokret
    ili JUGOSLOVENSKA VOJSKA U OTADJBINI (ČETNICI) na teritorijiNDH
    i Četnici Crne Gore i okupirane Srbije bili su apsolutna većina
    Srbi koji su se borili za fizički opstanak srpskog naroda na
    celoj teritoriji Jugoslavije.
    BROZ neprijatelj neprijatelj Srbije. To svoje neprijateljstvo
    potvrdio je sa INFOBIROVOM i čišćenjem potecijanih svojih neprijatelja. Jer unutar srpskog naroda dolazi do saznanja da je
    država Srbija razbijena AVNOJSKIM rešenjima. Čišćenje srpskog
    komunističkog vrha od Blagoja Neškovića,Penezića ubili Rankovića
    i Nikezića izbacili da bi ostao bez vredan podanički odan Brozu.
    Broz, Moša,Đilas,Bakarić i Kardelj nebi ništa mogli uraditi da nisu imali podršku salonskih komunista iz nacije srpske.
    Mladi naraštaji i DRAŽA! Mladi koji su stasali na partizanskim
    ofanzivama i radni akcijama,pa njihova deca i unuci nisu imali
    šansu da saznaju pravu istinu o Brozu i K P Jugoslavije.Onda nije
    čudo o današnjem slabom osećanju naciji srpskoj. Nacija srpska
    mora se vratiti svojim korenima i izvoru bistre istine šta se
    stvarno dešavalo sa nacionalnom osećajima i rodoljublju unutar
    nacionalnog korpusa. Samo krivca možemo naći unutar srpskog naroda.Spoljni su radili za interese svog naroda. A MI BRAĆO SRBI?

  7. Сјајан одговор Никитовића малој дружини окупљеној око Јова Капичића.

  8. Равногорци су слободу хтели да освоје тако што ће људски живот чувати. За комунисте људски живот није представљао никакву вредност. – Kakva je ovo besmislica i kakvu duplu laž sadrži. Krajnje je vreme da i PEČAT prestane da se kompromituje.

  9. Konstatacija gospodina Feliksa je tačna da za komuniste ljudski
    životi nisu imali vrednos kada se radilo o srpskim životima.Broz
    i njegovi sledbenici izvodili su vojne operacije gde su bila veća srpska sela uglavnom nacionalno opredeljena. Nisu Brozovi
    partizani napadali Gospić, Karlovac,Petrinju, Varaždin,Našice
    gde su bile ustaške formacije, a oko tih gradova bili su jaki
    partizanski odredi i kako oni voljeli da kažu Brigade.Brozov
    naum i komunističke internacionale je slamanje srpske većine u
    novoj Jugoslaviji gde je uspeo zahvaljujući srpskim komunistima.

  10. Zasto su cetnici dozvolili da samo Broz i njegovi partizani budu na strani pobednika u II Svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije.Zasto nisu do kraja rata zajedno sa partizanima pruzali oruzani otpor okupatoru?Da je tako bilo onda ne bi bilo ni revolucije ni gradjanskog rata u toku oslobodilackog rata.

    Tada bi po zavrsetku rata i jedni i drugi bili zajedno pobednici pa bi u oslobodjenoj zemlji mogao da se odrzi referendum “za ili protiv monarhije” odnosno “za ili protiv republike” ili da se postavi neko drugo pogodno referendumsko pitanje o kome bi se narod mogao slobodno izjasniti.

    Upravo cetnici su pruzili priliku partizanima da samo oni budu pobednici jer su se upravo oni u toku okupacije borili za osvajanje vlasti uz pomoc okupatora kome su se pridruzili.Njima je osvajanje vlati bilo prece od oslobodjenja zemlje.Veci su im bili protivnici “komunisti” (sto znaci i obican srpski rodoljubivi seoski domacin)nego fasisti koji su im okupirali zemlju.Nije poznat slucaj da su cetnici zaklali nemackog okupatorskog vojnika ali su zato nemilice klali srpske seljake-partizane i clanove njihovih porodica.

    Srpsu zemlju i Srpski narod izdali su oni koji je nisu branili od okupatora a nazalost i danas ima takvih Srba-nesrba koji sluze neprijatelju a protiv su Srbije i interesa Srpskog naroda.Ocit primer toga je prethodna Srpska-nesrpska vlast koja bi rehabilitacijom DM ustvari zelela da sama sebe rehabilituje jer “ne laje kera zbog sela vec zbog sebe”

  11. GOS, GLAZDRA nisu mogli ići zajedno sa komunistima,i ostavite
    partizane na miru takođe i četnike.KPJ, je željela revoluciju
    po svaku cenu negledajući na žrtve. To je bio njihov moto borba
    za osvajanje vlasti i promenu političkog sistema u Jugoslaviji.
    KPjugoslavije je proterana iz Nedićeve okupirane Srbije i KP nije
    imala podršku u Srpskom narodu. Broz i svita jedinu šansu su imali u srpskim ustaničkim krajevima ND Hrvavatske.U tim zbegovima lepim pričama osvojili su te ustanike i stvarali teren
    svojoj pobedi nad žrtvama srpskog naroda gos,GLAZDRA.

  12. DA ali USTANICI Dalmacije Like i Zapadne Bosne oni su sebe zvali
    ČETNICIMA SA JAKOM IDEJEM ODBRANE OD USTAŠKOG NOĆA I KRAŠKE JAME!!

  13. Уместо коментара упутио бих неколико питања присталицама ревизије историјских чињерница:
    1. Може ли ми неко доказати да су припадници покрета ДМ водили макар једну једину битку, да не кажем операцију, против окупатора од децембра месеца 1941. односно од дефинитивног разлаза припадника НОП-а и Равногораца, – када, где, документ..?
    2. Може ли неко показати извештај или било који доказ да је неки припадник окупатора страдао од четника ДМ за 4 године његовог “антифажизма” и обрнуто, да је неки четник страдао од окупатора?
    3. Коме је служила борба ДМ, окупатору или српском народу, или неком трећем?

    Лично, сматрам неумесним ново копање ровова између четника и партизана, али не сме се будућим нараштајима остављати порука да је сарадња са окупатором опростива и допустива. Сви писани трагови, Од Софокла до данас, сарадњу са непријатељем и издају са истом страшћу жигошу. Они који су славили и дочекивали Солану на црвеном тепиху не маре за такве моралне стандарде.

  14. Rovove su iskopali komunisti: NA ŠAPCU,KRALJEVU i UŽICE.7 jula
    ubiše nedužne Žandare gos, Krsmanoviću. Dalji moj odgovor jiskljućivo o Srpskom narodu u NDHrvatskoj Četnici zapravo ustanici Srpskog naroda sa te zloglasne ustaške tvorevine branili
    su svoje kuće i svoj narod to je istina.Četnici preko drinski bili su jednako izloženi uništenju kako Ustaša,Handjar divizije
    iNacističke Njemačke vojne sile.Draža je prvi poveo borbu protiv
    okupacione sile nacističke i to je istina.Po mom sudu Draža je
    morao goniti komuniste i njihovu želju za revolucijom i promenom
    državnog uređenja Jugoslavije.Komunistička revolucija nije bila
    borba protiv okupatora već osvajanje vlasti po svaku cenu i velike žrtve koje je poneo srpski narod i kasnije prevaren gos,
    Krsmanoviću.

  15. Izgleda da ovakvi clanci samo sluze da se srbi medjusobno svadjaju i ne vide sta im se ispred nosa desava. G-din Ratko Krsmanovic je na najjednostavniji nacin postavio pitnja, davanjem odgovora resile bi se sve dileme oko toga sta je ko uradio. A svako za sebe neka ceni onoga prema ucinjenim delima.

    Vreme je da o ovome progovore strucni i pametni ljudi, nasi akademici. Imam osecaj da ono sto su oni napisali i rekli o svemu ovome neko skriva od nas.

    A nama je da vidimo sta ce se danas raditi, jesti,….

  16. nije draza mihajlovic bio srpski orijentisan nego rojalisticki,borio se kao kraljev oficir a ne kao narodni borac pa jos srpski,citav njegov toboze pokret skupljen oko punih kazana po srbiji i crnoj gori je cekao pobedu engleza pa da se obracuna sa komunistima koji su u jajcu zabranili povratak kralju,medjutim,englezi su mu okrenuli ledja ali su mu dali sansu koju on nije zrtvujuci srpski narod iskoristio da se po naredbi kralja stvi pod titov komandu pa je tako na srpski narod bacena anatema sila pobednica a srbe su izjednacili sa ustasama u svemu,zbog toga treba drazi ponovo suditi jer ima istorijsku odogornost za sudbinu srpskog naroda a ono sudjenje koje mu je iscenirano treba ponistiti,inace cetnici su borci srbi ilegalci iz I sv. rata,eno im spomenik na ulazu u nisku banju iz 18.-te

  17. ocigledno da feliks cvetanovic nema pojma sta je cetnistvo,ono sto zna je ucio iz partizanskih ofanziva u kojima su uvek bili medjusobni obracuni politicki podeljenih srba a od kojih je najgora neretva,cetnici su srpski borci iz I sv. rata koji su ostali u srbiji posle povlacenja srpske vojske i dela naroda na krf pa zato neka otidje do niske banje pa de se pokloni sjenima stradalih cetnika,drazini cetnici nemaju mnogo veze sa tim cetnicima a tito je vesto iskoristio drazino glupo ponasanje da izjednaci odogornost ustasa i cetnika u cemu je i uspeo a sto srpski narod i danas placa kao sto se vidi,cetnike u bosni i hrvatskoj ne treba mesati sa cetnicima u srbiji jer su oni branili srpski narod od razularenih ustasa

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *