Шаховска дипломатија

Пишу мр Јово Марковић и мр Горан Буџак

О књизи Владислава Јовановића „Дипломатија и шах – ни конфротација ни капитулација“ („Службени гласник“, Београд 2011)

Књига „Дипломатија и шах – ни конфронтација ни капитулација“ аутора Владислава Јовановића посебно добија у значају када се зна да је аутор Владислав Јовановић провео више од 40 година у дипломатској служби као дипломата од каријере. Није само службовао више пута у иностранству (Брисел, Анкара, Лондон, Њујорк), већ је и обављао значајне послове у Министарству спољних послова. Био је амбасадор у Турској и шеф мисије СРЈ при УН у Њујорку. Предводио је неколико експертских делегација на састанцима КЕБС-а (Копенхаген, Женева) и на Конференцији о смањењу конвенционалног наоружања (Беч), као и делегацију СРЈ на Деветом самиту несврстаних земаља у Џакарти, Индонезија, 1992. године. Био је министар иностраних послова Републике Србије и два пута министар иностраних послова СРЈ. У свом публицистичком и књижевном раду објавио је следеће књиге: „Рат који се могао избећи“, роман „Сестра“ и три збирке поезије. Носилац је више страних одликовања, укључујући и француски „Орден команданта“ Легије части.

СРБИЈА И КОСОВО И МЕТОХИЈА
Космет је, примећује аутор, чак и за оне који су признали његову једнострано проглашену независност државно и национално питање Србије број један, јер да то није тако зашто би се САД и њени западни савезници толико упињали да власт у Србији наведу на серију привидно малих уступака и концесија које би на крају требало да имају очекивани резултат. Косово и Метохија није само државно и национално питање Србије број један, већ је од посебног геостратегијског значаја за западни део међународне заједнице у складу са познатим слоганом „Ко влада косметским платоом влада Балканом, а ко влада Балканом повећава изгледе и да овлада каспијским простором“.
Злокобно отимање Космета Дамокловим мачем прети даљом дезинтеграцијом српских државних и националних простора. Не само због тога очување државне територије у њеним уставним границама морало би да представља приоритет сваке одговорне државне власти, па и српске. Јавно истицање да је основно стратегијско питање државе питање учлањења Србије у ЕУ и повратак Космета у уставно-правни поредак Србије, и очување суверенитета и интегритета државе се стављају на друго место. Више пута официјелно истицани став да Србија никада неће признати независност своје јужне покрајине губи у уверљивости и значају и складу са оним како се стварно политички делује и понаша, а ако се у будућности стварно догоди апсурд да и Србија и Косово постану чланови ЕУ, овај формално-правно непоколебљив став изгубиће и свој смисао и свој циљ.

СРПСКО-РУСКИ ОДНОСИ
„Везе између Србије и Русије карактерише етничка сродност, духовна блискост, језичка сличност и историјска упућеност“, каже аутор Владислав Јовановић. Србија је у Русији увек имала важан ослонац на путу ослобађања од турског ропства и све до данас у очувању њене новостворене државности. Историјски посматрано таква подршка Србији само је два пута била испод очекиваног нивоа. Санстефански уговор из 1877, када је дат приоритет амбицијама царске Русије у правцу Босфора, као и код увођења санкција СРЈ 1992, када се радило о државном клонућу Русије пред парадирајућим Западом. У свим другим историјским искушењима и околностима солидарност Русије са Србијом није довођена у питање.
Неповољан развој међународних односа у свету не само да није заобишао Балкан, напротив ни у једном другом делу света подаништво САД-у, ЕУ и НАТО-у није тако и толико изражено као овде. Ови центри моћи унилатерално су прогласили Балкан својом искључивом сфером утицаја и понашају се као апсолутни господари. Притисцима сваке врсте и потпуно неравноправном третману посебно је изложен српски народ, од којег се ултимативно тражи да прихвати све диктате са Запада, сопствену денацификацију и губитак духовне, културне, националне и државне колевке Косова и Метохије.
Зато сматра аутор књиге Владислав Јовановић у даљем развијању односа и сарадње са суседима, другим земљама, посебно интеграционим целинама требало би се чувати оба опасна екстрема, како конфронтације, тако и капитулације, јер сваки од њих представља пут без повратка. Политика конфронтације је противна принципу предвидљивости у спољној политици и најчешће не може да се контролише, а политика капитулације спушта Србију испод прага равноправности са другим земљама, и српске националне и државне интересе оставља незаштићене и на вољу другима. И у шаховској партији победа се остварује и студиозном позиционом игром и маштовитим  тактичким комбинаторним ударима. Свака фигура не може да се жртвује, погрешна процена позиције и погрешна жртва фигуре сигурно играча воде у пораз, а не у победу.