Sadimo trešnje

Piše Dragomir Antonić

Osvrnite se oko sebe. Kokoške nose jaja, ptice pevaju, pesnici dobijaju nagrade, krave daju mleko, trešnje sazrele, lipe mirišu, krompirića pune pijačne tezge, mladom belom luku sezona na izmaku, a na sremuš smo svi i zaboravili. Ne dozvolimo da nam i trešnje promaknu

Malo strpljenja sestre Srpkinje i braćo Srbi. Budite strpljivi i trpeljivi. Sve će biti u redu. Žurba je od đavola – rekao mi je davno blaženopočivši monah Grigorije, epitrop manastira Hilandara, a većina od nas će se složiti da nam dotični kreator žurbe, nije potreban. Imamo dovoljno muka i bez njega. Pustimo one koji su učestvovali na izborima i na njima pobedili da se dogovore i vladu naprave. Oni koji na izborima nisu učestvovali, jer nisu imali hrabrosti ili ih niko nije hteo staviti na listu, sad su postali najvažniji. Odjednom su – analitičari, sveznalice, zavisni i nezavisni intelektualci, medijski ovisnici, ta esencija mudrosera – postali nezaobilazni učesnici svakog televizijskog i novinskog programa. I šta pričaju. Zapomažu što je njihov pristaša gospodin Tadić izgubio. Na gospodina Nikolića su se ostrvili samo zato što je pobedio. Sve drugo bi mu oprostili. Pobedu ne mogu. To mu najviše zameraju.
Nisu sačekali kako to čaršijski red i srpsko tradicionalno vaspitanje nalažu da se predsednik ustoliči, da počne da radi i da prođe tih čuvenih „englesko-demokratskih sto dana vlasti“. Tako su „naše proevropske demokrate“ govorile ranijih godina. Kad su na izborima pobeđivali njihovi miljenici. Tad je hor „beogradskih dečaka“mutirao u istu tikvu ili frulicu od zove, sve pevajući: Budite demokrate. Dajte vladi i predsedniku stotinu dana!
Dobili su mnogo više. Četiri godine. Bili su alavi. Bili su pohlepni. Bili su bahati. Zato su izgubili i sad im je pobednik kriv. Kao da je on raspisao izbore ili ustanovio pravila po kojima se izbori održavaju. Zato neka narodni predstavnici rade ono zašta su izabrani, a mi ne gubimo vreme čekajući da se vlada formira.

LOMAČA OD TREŠNJE
Osvrnite se oko sebe. Kokoške nose jaja, ptice pevaju, pesnici dobijaju nagrade, krave daju mleko, trešnje sazrele, lipe mirišu, krompirića pune pijačne tezge, mladom belom luku sezona na izmaku, a na sremuš smo svi i zaboravili. A do pre mesec dana smo u njemu uživali. Ne dozvolimo da nam i trešnje promaknu. Znam da su skupe, ali imate valjda nekog prijatelja koji na imanju ima trešnju. Družite se sa njim bar dok trešnje traju. I neka vam to bude nauk za sledeću godinu. Zasadite u proleće bar neko trešnjevo drvo. Za tri godine biće plodova. Zamislite da ste to uradili kad su vam prvi put rekli da Evropa nema alternativu. Danas bi ih izvozili u Rusiju i ne bi vas plašila Goldman-Saks-Đelić kriza. Imali bi trešnje. Ne sekirajte se, ako ih zasadite i sledećeg proleća trešnje će sazreti mnogo pre nego što nam dostave datum početka pregovora za ulazak u Uniju. Datum je mit, ali su trešnje realnost. Zapamtite ovo zagovornici „realnosti“ i protivnici „nazadnih“ mitova. Ili još bolje. Mi ćemo vas upamtiti.
Trešnja (prunuscerasus) je prva voćka koja sazreva i njen zreli plod označava konačan kraj zimskog perioda. Srbi poštuju trešnju jer je smatraju blagoslovenom. Verovanje je zasnovano na starozavetnoj priči o caru Nimrodu koji je hteo da spali pravednika Avrama. Lomaču je napravio od trešnjevih stabala, ali nijedno stablo nije htelo da gori. Zato je Gospod blagoslovio trešnju.

PRAZNIK TREŠANJA
Mi­len­ko S. Fi­li­po­vić je  ob­ja­vio rad pod na­slo­vom „Praznik trešanja“ u kojem na­vo­di „da je pra­znik tre­šanja po­kre­tan pra­znik, jer je za nje­go­vo održa­vanje po­treb­no da ima zre­lih tre­šanja, a trešnje ne sa­zre­va­ju sva­ke go­di­ne u iste da­ne“. Za Fi­li­po­vi­ća pra­znik treša­nja je „čist na­rod­ni pra­znik u kojem se ne na­zi­ru ni­ka­kvi ele­men­ti ni sta­re na­rod­ne re­li­gi­je, a ka­ko ni­je ve­zan ni­ti za ka­kav pra­znik iz hri­šćan­skog ili islam­skog ka­len­da­ra pra­znik ne­ma ni­ka­kve ve­ze ni sa ko­jom cr­kvom“. Završavajući tekst on iznosi zapažanje svog kazivača iz Maglaja o erotskom elementu u samom prazniku trešanja, tvrdeći da kad „prvu trešnju okusi onda je žensko najgore“. I narodna pesma kaže: „Da je višnja ko trešnja, ja bih bila najlepša“. Trešnja se koristi u mnogim gatanjima. Devojka koja želi da se uda uoči Đurđevdana prostre pod trešnju nenošenu povezaču (maramu za glavu) i ostavi je da prenoći. Ujutru, na Đurđevdan, u cik bele zore, ode po maramu zatrese trešnju izgovarajući glasno bajalicu koja glasi: „Povezača nenošena, devojka neprošena, a livada nekošena; povezaču ponesoše, livadu pokosiše i devojku isprosiše.“ Ova se basma izgovara tri puta. Devojka uzima maramu i nosi je sa sobom.
Trešnje se mogu i jesti. Sveže i prerađene. Jedna od najlepših poslastica je slatko od belih trešanja. Njega napraviti je prava umetnost. Pokušavao sam nekoliko puta, ali mi nijednom nije pošlo za rukom da napravim slatko za koje bih mogao da kažem da je uspelo. Ali zato znam gospođu Dragojlu Tošić, učiteljicu u penziji i njenu snaju Margitu – Magu  Tošić, pravnika takođe u penziji. Obe su iz Požege i u dvorištu imaju belu trešnju. Njihovo slatko nema premca. Kako se u Srbiji organizuju razne manifestacije i takmičenja bilo bi lepo organizovati smotru ili festival za slatko od belih trešanja. Ovo je samo predlog. Ne mora se usvojiti. U međuvremenu napravite pitu od trešanja. To čak i meni uspeva. Najvažnije je da trešnje koje ste očistili od koštica stavite u šerpu i pospete šećerom. Ostavite jedno pola sata da odstoje i onda ih samo nekoliko minuta dinstajte na laganoj vatri. Da omekšaju, ali da ostanu cele. Složite ih u kupovne kore, stavite u pleh i gurnite u rernu da se peku. Vatra mora biti umerena, oko sto osamdeset stepeni, i posle jedno četrdesetak minuta pita je gotova. Dok jedete pitu ili razmišljate o trešnjama vaše mladosti napraviće se i vlada. Ako se i ne formira stižu maline, a šta se sve od njih može napraviti ne da se ni zamisliti.