Садимо трешње

Пише Драгомир Антонић

Осврните се око себе. Кокошке носе јаја, птице певају, песници добијају награде, краве дају млеко, трешње сазреле, липе миришу, кромпирића пуне пијачне тезге, младом белом луку сезона на измаку, а на сремуш смо сви и заборавили. Не дозволимо да нам и трешње промакну

Мало стрпљења сестре Српкиње и браћо Срби. Будите стрпљиви и трпељиви. Све ће бити у реду. Журба је од ђавола – рекао ми је давно блаженопочивши монах Григорије, епитроп манастира Хиландара, а већина од нас ће се сложити да нам дотични креатор журбе, није потребан. Имамо довољно мука и без њега. Пустимо оне који су учествовали на изборима и на њима победили да се договоре и владу направе. Они који на изборима нису учествовали, јер нису имали храбрости или их нико није хтео ставити на листу, сад су постали најважнији. Одједном су – аналитичари, свезналице, зависни и независни интелектуалци, медијски овисници, та есенција мудросера – постали незаобилазни учесници сваког телевизијског и новинског програма. И шта причају. Запомажу што је њихов присташа господин Тадић изгубио. На господина Николића су се острвили само зато што је победио. Све друго би му опростили. Победу не могу. То му највише замерају.
Нису сачекали како то чаршијски ред и српско традиционално васпитање налажу да се председник устоличи, да почне да ради и да прође тих чувених „енглеско-демократских сто дана власти“. Тако су „наше проевропске демократе“ говориле ранијих година. Кад су на изборима побеђивали њихови миљеници. Тад је хор „београдских дечака“мутирао у исту тикву или фрулицу од зове, све певајући: Будите демократе. Дајте влади и председнику стотину дана!
Добили су много више. Четири године. Били су алави. Били су похлепни. Били су бахати. Зато су изгубили и сад им је победник крив. Као да је он расписао изборе или установио правила по којима се избори одржавају. Зато нека народни представници раде оно зашта су изабрани, а ми не губимо време чекајући да се влада формира.

ЛОМАЧА ОД ТРЕШЊЕ
Осврните се око себе. Кокошке носе јаја, птице певају, песници добијају награде, краве дају млеко, трешње сазреле, липе миришу, кромпирића пуне пијачне тезге, младом белом луку сезона на измаку, а на сремуш смо сви и заборавили. А до пре месец дана смо у њему уживали. Не дозволимо да нам и трешње промакну. Знам да су скупе, али имате ваљда неког пријатеља који на имању има трешњу. Дружите се са њим бар док трешње трају. И нека вам то буде наук за следећу годину. Засадите у пролеће бар неко трешњево дрво. За три године биће плодова. Замислите да сте то урадили кад су вам први пут рекли да Европа нема алтернативу. Данас би их извозили у Русију и не би вас плашила Голдман-Сакс-Ђелић криза. Имали би трешње. Не секирајте се, ако их засадите и следећег пролећа трешње ће сазрети много пре него што нам доставе датум почетка преговора за улазак у Унију. Датум је мит, али су трешње реалност. Запамтите ово заговорници „реалности“ и противници „назадних“ митова. Или још боље. Ми ћемо вас упамтити.
Трешња (prunuscerasus) је прва воћка која сазрева и њен зрели плод означава коначан крај зимског периода. Срби поштују трешњу јер је сматрају благословеном. Веровање је засновано на старозаветној причи о цару Нимроду који је хтео да спали праведника Аврама. Ломачу је направио од трешњевих стабала, али ниједно стабло није хтело да гори. Зато је Господ благословио трешњу.

ПРАЗНИК ТРЕШАЊА
Ми­лен­ко С. Фи­ли­по­вић је  об­ја­вио рад под на­сло­вом „Празник трешања“ у којем на­во­ди „да је пра­зник тре­шања по­кре­тан пра­зник, јер је за ње­го­во одржа­вање по­треб­но да има зре­лих тре­шања, а трешње не са­зре­ва­ју сва­ке го­ди­не у исте да­не“. За Фи­ли­по­ви­ћа пра­зник треша­ња је „чист на­род­ни пра­зник у којем се не на­зи­ру ни­ка­кви еле­мен­ти ни ста­ре на­род­не ре­ли­ги­је, а ка­ко ни­је ве­зан ни­ти за ка­кав пра­зник из хри­шћан­ског или ислам­ског ка­лен­да­ра пра­зник не­ма ни­ка­кве ве­зе ни са ко­јом цр­квом“. Завршавајући текст он износи запажање свог казивача из Маглаја о еротском елементу у самом празнику трешања, тврдећи да кад „прву трешњу окуси онда је женско најгоре“. И народна песма каже: „Да је вишња ко трешња, ја бих била најлепша“. Трешња се користи у многим гатањима. Девојка која жели да се уда уочи Ђурђевдана простре под трешњу неношену повезачу (мараму за главу) и остави је да преноћи. Ујутру, на Ђурђевдан, у цик беле зоре, оде по мараму затресе трешњу изговарајући гласно бајалицу која гласи: „Повезача неношена, девојка непрошена, а ливада некошена; повезачу понесоше, ливаду покосише и девојку испросише.“ Ова се басма изговара три пута. Девојка узима мараму и носи је са собом.
Трешње се могу и јести. Свеже и прерађене. Једна од најлепших посластица је слатко од белих трешања. Њега направити је права уметност. Покушавао сам неколико пута, али ми ниједном није пошло за руком да направим слатко за које бих могао да кажем да је успело. Али зато знам госпођу Драгојлу Тошић, учитељицу у пензији и њену снају Маргиту – Магу  Тошић, правника такође у пензији. Обе су из Пожеге и у дворишту имају белу трешњу. Њихово слатко нема премца. Како се у Србији организују разне манифестације и такмичења било би лепо организовати смотру или фестивал за слатко од белих трешања. Ово је само предлог. Не мора се усвојити. У међувремену направите питу од трешања. То чак и мени успева. Најважније је да трешње које сте очистили од коштица ставите у шерпу и поспете шећером. Оставите једно пола сата да одстоје и онда их само неколико минута динстајте на лаганој ватри. Да омекшају, али да остану целе. Сложите их у куповне коре, ставите у плех и гурните у рерну да се пеку. Ватра мора бити умерена, око сто осамдесет степени, и после једно четрдесетак минута пита је готова. Док једете питу или размишљате о трешњама ваше младости направиће се и влада. Ако се и не формира стижу малине, а шта се све од њих може направити не да се ни замислити.