Ruski rulet

Piše Nikola Vrzić

Beograd je, dogovorima koje je u Briselu postigao Borko Stefanović, postao saučesnik u izgradnji nezavisne „države Kosovo“, a od nove srpske vlade očekuje se da, u nastavku svog puta ka EU, pogazi i ono malo „crvenih linija“ koje su nam još preostale. Hoće li im ta očekivanja ostati neostvarena ako nam posle ovih izbora Rusi, umesto Amerikanaca i EUropljana kao 2008. godine, sastave vladu?

 

Između dva predsednika: Ivica Dačić sa Borisom Tadićem i Tomislavom Nikolićem

Još otkad je, u decembru 2003, Boris Tadić priznao „aferu Bodrum“, nije jedan srpski političar tako iskreno priznao nešto što svi znamo. Iskrenost, kakvu je uspešno sakrivao duge četiri godine, iskazao je Ivica Dačić, predsednik Socijalističke partije Srbije, u samo dve rečenice koje je izgovorio ovog utorka: „Kad me je zvao Solana i kada su predstavnici zapadnih sila tražili da podržim Tadića, to nikome nije smetalo. Sada, ako neko u Rusiji vidi mene kao premijera u vladi sa naprednjacima, to je nekome problem.“ Priznao je, dakle, Dačić ono što znamo odavno, i ono o čemu se govorka već danima; da su nam prošlu vladu skrojile zapadne sile, a da su se, ove 2012. godine, u postizbornu kombinatoriku, u sastavljanje naredne Vlade Srbije, umešali (i) Rusi.
Pa da vidimo. Kakvu vladu možemo da očekujemo da ćemo dobiti? Koje su sve kombinacije i dalje moguće? Pošto je očigledno da sastavljanje parlamentarne većine ne ide ni brzo, ni jednostavno kao što se najavljivalo. I bilo bi nam ih žao što se toliko muče da bi se dogovorili, samo da nismo svesni koliko je njima svejedno što muče sve nas.
I pitanje koje prevazilazi mučninu njihove vladavine. Kako će se postizborna kombinatorika i uticaji Istoka i Zapada odraziti na sudbinu srpske države, na sudbinu Kosova i Metohije i nezavisne države Kosova  koja nastaje na tom prostoru? Očekuje li nas nastavak istog – pri čemu pod „istim“ podrazumevamo nastavak zaokruživanja kosovske nezavisnosti u kojem se Beograd, kako ćemo pokazati, briselskim sporazumima posebno istakao – ili ipak smemo da se nadamo novoj Srbiji koja će, makar, za početak, prestati da bude saučesnik u sopstvenom komadanju?

DAČIĆEV IZBOR

[restrictedarea]

Elem, nova Vlada Srbije. Znajući da imamo posla s ljudima od reči, ne usuđujemo se da prognoziramo da li će prvi put ispuniti reč koju su dali, ma kakva ona bila; ne usuđujemo se, dakle, da prognoziramo ko će ući u narednu vladu, jer niko to ne može. Zadržaćemo se na razmatranju dve najizglednije mogućnosti koje su trenutno na (pregovaračkom) stolu.
Nema sumnje da bi zapadne sile najviše volele da okosnicu Vlade Srbije i ubuduće čine koalicije oko Demokratske stranke bivšeg predsednika Borisa Tadića, i SPS-a Ivice Dačića. I nema sumnje da svoju silu Zapad i upreže da bi Srbija takvu vladu i dobila, jer mu je svaka drugačija manje pouzdana od ove, koja je u poslednje četiri godine svoju pouzdanost i te kako dokazala. Ali o Kosovu ćemo nešto kasnije.
Problem koji je eskalirao, međutim, tiče se trećeg (i četvrtog) partnera za takvu skupštinsku većinu. Liberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića je, naime, za SPS neprihvatljiva. Tako, makar, danas kažu, iako su u protekle četiri godine s njima bez problema delili vlast u Beogradu, a ove godine upućivali i signale da su spremni za unapređenje te saradnje, no dobro. Posle prošlonedeljne baražne paljbe Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske, po Čedomiru Jovanoviću – koju smo protumačili kao čišćenje terena za ulazak nepoželjnog URS-a Mlađana Dinkića u vladajuću većinu – Ivica Dačić i otvoreno saopštava da neće (samo) sa LDP-om u vladu, iako je DS sa LDP-om već postigao dogovor o koaliciji.
Uprkos tom dogovoru, suočeni s Dačićevim prilično jasnim stavom, demokrate i njima naklonjeni mediji pokušavaju da formiraju vladu najavom krađe poslanika s dveju izbornih lista. Da bi izbegli Jovanovića, koga neće Dačić, i da bi izbegli Dinkića koga nipošto neće Tadić, oni demonstriraju sav sjaj svog odnosa prema narodu i njegovoj volji izraženoj na đurđevdanskim parlamentarnim izborima. Pa sa liste Jovanovićevog „Preokreta“ otimaju poslanike Srpskog pokreta obnove, sa Dinkićeve liste štrpkaju dvoje poslanika Narodne stranke Maje Gojković, dodaju im poslanike manjina i stvaraju tu papazjaniju; namiču matematičku većinu od 126 poslanika, većinu za kakvu baš nijedan građanin Srbije nije glasao. Srećom, ova genijalna ideja ostala je samo na naslovnim stranicama novina, da posvedoči o tome kako žute demokrate vide demokratiju. Kao sredstvo za sopstveni opstanak na vlasti, pri čemu cilj sredstva ne bira.
A Dačić postaje jasan koliko je čvrst. Posle perioda donekle ambivalentnih izjava čelnika SPS-a, koji su izražavali spremnost da prihvate LDP ako LDP prihvati neke njihove uslove (uglavnom deklarativne prirode), šef nedvosmisleno kaže: „Ponavljam, sa LDP-om nećemo praviti većinu od 126 poslanika, jer bi tako državna politika prema Kosovu i RS zavisila od njihove volje. To ne bih mogao da objasnim ni svojim biračima, a ne bi bilo korisno za zemlju. Dakle, ne bih imao ništa protiv da u koaliciju uđu i LDP i URS. Ali, DS neće sa Dinkićem.“
Pri tom, sukob DS-a i Mlađana Dinkića – koji je na videlo izbio još u decembru 2010, kada je lider URS-a naprasno priznao da je lagao građane da će dobiti 1.000 evra za akcije, ne bi li pomogao Borisu Tadiću da pobedi. No, nije se Boris Tadić samo zbog toga, već i zbog nečeg drugog, toliko naljutio na Dinkića – dostiže novi vrhunac tvrdnjom „Kurira“ da je Dinkić pod istragom zbog prodaje „Mobtela“. Dinkić, na to, uzvraća optužbama da mu preko „Kurira“ smeštaju DS-ove glavešine Dušan Petrović i Slobodan Homen; sve je praćeno gradskim glasinama da je Dinkić viđen za srpskog Sanadera – pri čemu se ne misli na period u kojem je Ivo Sanader bio premijer Hrvatske – a sukob, izgleda, ne uspeva da izgladi ni Dinkićev sastanak sa Draganom Đilasom. Zapravo, iz DS-a ove srede, preko „Blica“, poručuju kako „DS nema ništa protiv da u vladu uđe i URS, ali da personalno tu ne bude Mlađan Dinkić“. Na ovu nepristojnu ponudu, baš preko „Kurira“, odgovara Suzana Grubješić, članica Predsedništva URS-a: „Očigledno je da postoji nečiji lični animozitet prema Dinkiću, ali na to se ne obaziremo. Ili će URS, s Dinkićem na čelu, biti deo ozbiljne i efikasne vlade ili ćemo ostati u opoziciji.“
A bez URS-a u vladi, u vladi sa DS-om nema ni SPS-a, a onda takve vlade i nema. Tako, makar, kažu. Što će reći da Tadić može da postane premijer samo ako pretrpi još jedan poraz (posle poraza na predsedničkim izborima i poraza njegovog postizbornog pokušaja da ne bude mandatar za sastav vlade) i prihvati da mu u vladu uđe i omraženi Mlađan Dinkić.
Ili će se pritisak zapadnih sila, ipak, pokazati kao preovlađujući kohezioni faktor?
Ali njemu se ove, 2012. godine, izgleda, suprotstavlja podsticaj sa Istoka da Srbija dobije neku drugačiju vladu. Vladu čija će okosnica biti Srpska napredna stranka i SPS. U Moskvi je, posle pobede na predsedničkim izborima, boravio Tomislav Nikolić, a prošle srede je u iznenadnu – a tobože odavno zakazanu – posetu Rusiji otputovao i Ivica Dačić. Posle toga je otkazao sastanak sa demokratama, najavljen za protekli vikend, a onda je u utorak, kad su se napokon sastali, odbio da prihvati DS-ovu ponudu za sastavljanje parlamentarne većine. Paralelno s tim, potpredsednik SPS-a Milutin Mrkonjić izjavljuje da „ćemo morati da potražimo partnere na drugoj strani“ ako je „DS spreman da odustane od politike koju smo zajedno sprovodili u protekle četiri godine“, a Dačić, još jasnije, preti DS-u: „Meni bi se možda više isplatilo da budem premijer u nekoj drugoj kombinaciji, nego ovde da podržavam nešto za šta kažu da je proevropski.“
Dačić, naravno, aludira na (nezvaničnu) ponudu SNS-a da u savezu s njima dobije premijersku fotelju, ponudu koju su dodatno osnažili Rusi, obećavši mu usput – navodno – obilnu finansijsku podršku takvoj vladi.
Ko je u toj kombinaciji neophodni treći partner? Opet URS, jer će Dačić lakše dobiti blagoslov Zapada da se okrene od DS-a nego da se okrene DSS-u, baš zato što je Demokratska stranka Srbije dokazano seme opasnog prkosa, nepristajanja na kompromise oko ključnih nacionalnih i državnih pitanja (dok bi ostali, ako budu u prilici, to tek trebalo da dokažu).
Pri čemu se ni određeni krugovi u DS-u ne bi protivili takvoj varijanti; SPS-ov potencijalni pakt sa SNS-om nije i paket aranžman, jer bi SPS ostao u savezu sa Draganom Đilasom u Beogradu i sa Bojanom Pajtićem u Vojvodini. Gubitnik je, opet, samo Boris Tadić.
Ključno je pitanje, ipak, koliko će, u ovoj srpskoj igri ruskog ruleta u kojoj je ulog budućnost države, Rusija da se suprotstavi evroatlantskom viđenju naredne srpske vlade. Za razliku od 2008. godine, kada su na to viđenje bez mnogo reči pristali.
Nema sumnje da bi Zapad sada prihvatio i takvu vladu – vladu SNS-a, SPS-a i URS-a – samo ako se ona ne bi razlikovala od prethodne. Uostalom, kako je to još pre skoro dva veka formulisao britanski premijer lord Palmerston, ne postoje stalni prijatelji, niti stalni neprijatelji, već samo stalni interesi. A interese Zapada formulisali su, u razgovorima sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem, američka državna sekretarka Hilari Klinton i EU komesar za proširenje Štefan File. Tiču se – a čega bi drugog – Kosova i Metohije.
Viktorija Niland, portparol Stejt departmenta, izjavila je da je Hilari Klinton posle predsedničke inauguracije telefonirala Nikoliću (uzgred, o tom je pozivu Vašington prozborio tek pošto je, ovog utorka, Ivica Dačić iznenada rekao da je poziva bilo), da mu je čestitala, a onda „podvukla da je osnovni interes da Srbija nastavi svoj put ka EU i da ostvari otvoren i transparentan odnos sa Kosovom. Naša poruka je da želimo da sarađujemo sa novim predsednikom, kao i da vidimo Srbiju koja nastavlja evropske integracije i radi na rešavanju preostalih otvorenih pitanja sa Kosovom.“ Više-manje isto je, u Beogradu, rekao i File, podsetivši da je „za Srbiju na njenom daljem putu ka EU ključni prioritet da postigne vidljiv i održiv napredak u odnosima sa Kosovom“.

BORKOVI (NE)SPORAZUMI
Da bismo shvatili šta ovi pozivi na nastavak puta ka EU – na kome je, je l’, Kosovo ključni prioritet – zapravo znače, pogledaćemo šta je na tom putu dosad učinjeno. Razmotrićemo efekte sporazuma koje je Borko Stefanović dosad postigao u Briselu, a onda pogledati i šta bi taj isti Borko ili neki drugi, u nastavku naših EU integracija u Briselu trebalo da dogovori. Jer, kako je takođe rekao Štefan File u zgradi Predsedništva Srbije, Savet EU je „jasno ukazao na pet konkretnih tačaka koje bi Srbija trebalo da ispuni“, i na potpitanje o ukidanju institucija države Srbije na Kosmetu: „Ako pogledate pet pitanja, videćete da se neka od njih odnose na paralelne institucije. To je najkraći odgovor.“
Borko Stefanović dosad je u Briselu postigao sedam sporazuma. Svaki od njih je pažljivo izbalansiran; koliko je koristan za Kosovo, toliko je štetan za Srbiju. Koliko je, svakim od sporazuma, Srbija postajala manja država, za tačno toliko je Kosovo više postajalo država. Zapravo, ni u jednom od sporazuma nema ničega što bi bilo od koristi bilo kom Srbinu, sa ove ili one strane administrativne linije podjednako. Idemo redom.
Sporazum o slobodi kretanja. Kosovskim Šiptarima doneo je slobodu kretanja kroz Srbiju, a Srbima slobodu kretanja po Kosovu samo ako postanu građani „nezavisnog Kosova“. Srbija je tim sporazumom priznala lične karte kosovske države (član 2 sporazuma), vozačke dozvole te države (član 5), i njene registarske tablice (članovi 8 i 9). Istovremeno, kosmetskim Srbima oduzeto je pravo da koriste srpske registarske oznake gradova na Kosovu, pri čemu su svi osuđeni na KS i RKS tablice (član 8), a njih će „izdavati nadležni organi na Kosovu“. Nije sporazumom utvrđen mehanizam zaštite Srba koji nastave da koriste srpske tablice (a kamoli da im je sporazumom ostavljena i takva mogućnost), niti je uspostavljena procedura vađenja KS tablica. Zbog čega su, kako smo već pisali, Srbi naterani da prihvate proceduru koju su im nametnule prištinske vlasti, odnosno primorani su da izvade dokumenta „nezavisnog Kosova“ da bi mogli da registruju automobil.
Sporazum o matičnim knjigama. Pošto smo priznali dokumenta „nezavisnog Kosova“, dali smo im i legitimitet time što smo im predali kopije matičnih knjiga, krštenice koje nezavisni Kosovari nisu imali, pa su i sva dokumenta koja su im izdavana bila sumnjive verodostojnosti. Da bi se to ispravilo, Srbija se obavezala da će (član 1) „učiniti sve napore na uspostavljanju u potpunosti pouzdane matične službe na Kosovu“. Posle postizanja ovog sporazuma, dodajmo, EU je ušla u postupak vizne liberalizacije sa Prištinom. Srbija je tako dala svoj doprinos da i Kosovo dobije „beli šengen“.
Sporazum o katastarskoj evidenciji. Poput prethodnog sporazuma, Srbija se i ovim obavezala da će „uložiti sve napore radi uspostavljanja potpuno pouzdanog katastra na Kosovu“. Ali nismo im ovim sporazumom dali samo dokaze o vlasništvu nad (našom) zemljom; priznali smo i Vrhovni sud Kosova. Vrhovni sud nezavisnog Kosova, da ne bude zabune. Član 6 (donosimo ga u našem prevodu sa engleskog originala, pošto je u zvanično-nezvaničnoj verziji Vlade Srbije ovaj član falsifikovan): „Vrhovni sud Kosova delovaće kao druga, žalbena instanca ovog sudskog mehanizma (adjudication mechanism). Odluke Vrhovnog suda Kosova donosiće panel u kojem će međunarodne sudije činiti većinu, i one će biti konačne i izvršne i neće moći da budu osporavane.“ Vladin prevod, za razliku od našeg, kaže: „Međunarodni panel sudija u Vrhovnom sudu Kosova će delovati kao drugostepeno, žalbeno telo ovog mehanizma…“
„Dogovoreni zaključci u vezi sa IBM“. Tim zaključcima je Srbija utvrdila granicu između Srbije i Kosova. Već prvi član „dogovora o integrisanom upravljanju“ onoga što se u skraćenici IBM označava slovom B (Integrated Border – granica – ili Boundary – administrativna linija – Management) pokazuje da to B, zaista, predstavlja granicu između dve države. U tom članu, naime, od dveju strana „zahteva se“ da svoje zakone usklade sa „relevantnim propisima EU“, pobrojanim u fusnoti 2 – sa Šengenskim graničnim zakonikom, Fronteks propisom, Propisom o lokalnom pograničnom saobraćaju, VIS propisom i Zajedničkim zakonom o vizama – od kojih svaki ponaosob govori o državnim granicama, kako među članicama EU, tako i ka ostatku sveta. Štaviše, tačke 4 i 5 ovog sporazuma i na Jarinje i Brnjak dovode carinike i policajce Hašima Tačija koji će tu – u skladu sa članom 4 kosovskog Zakona o integrisanom upravljanju i kontroli državne granice – „osiguravati nepovredivost državne granice“ „nezavisnog Kosova“. Ali je još gora tačka 6 Borkovog IBM sporazuma („U osnovi aranžmana biće jasan zadatak prenosa važećih zakonskih odgovornosti i obaveza na jurisdikcije svake od strana“), jer je njome Srbija, priznajući jurisdikciju druge strane, priznala i ustav „nezavisnog Kosova“. I time svoje institucije na Kosmetu, zaista, proglasila nelegalnim i paralelnim.
Sporazum o prihvatanju univerzitetskih diploma. Sasvim kratko i bolno jasno: Srbija prihvata diplome koje izdaju kosovski univerziteti da bi oni koji tamo studiraju mogli da se zaposle u Srbiji, i to u državnoj službi. Pa ćemo tako, recimo, dobiti nastavnike istorije koji su istoriju diplomirali u Prištini. O tome govori tačka 1, napominjući da se dogovor postiže „kako bi je druga (strana) koristila u svrhu nastavka obrazovanja i/ili zapošljavanja u javnom sektoru“.
Sporazum o carinskom pečatu. Najkraći je od svih postignutih sporazuma. I nema tu šta mnogo da se kaže; ovim je sporazumom Srbija prihvatila carinski pečat („Kosovska carina“) u obliku u kojem je i usvojen, pošto je Kosovo proglasilo nezavisnost.
Dogovor o regionalnom predstavljanju i saradnji. Čuveni sporazum o Kosovu sa zvezdicom, čija je suština u tački 4: „Kosovo* učestvuje za svoj račun i govori za sebe na svim regionalnim skupovima.“ I time se Srbija saglasila sa još jednom od tekovina proglašenja nezavisnosti Kosova. Kosovo je, naime, i ranije moglo da učestvuje u regionalnim skupovima, ali kao UNMIK/Kosovo. Predstavnici UNMIK-a govorili su, makar i samo protokolarno, u ime Kosova, oni su i potpisivali sporazume. A onda je Kosovo proglasilo nezavisnost, i odlučilo da UNMIK više ne želi. I Srbija se, Dogovorom o regionalnom predstavljanju i saradnji, s time saglasila. Ali čitava stvar je, naravno, još i gora. Zato što je ovim dogovorom Srbija lansirala „nezavisno Kosovo“ na put EU integracija; pošto je dogovor postignut, naime, EU je odobrila početak izrade Studije izvodljivosti priključenja Kosova Evropskoj uniji, u skladu sa tačkom 10 briselskog dogovora: „Takođe, ovo uključuje i susrete sa institucijama EU u kontekstu evropske agende.“
Zadržimo se još malo na Borku Stefanoviću jer taj je čovek, zbilja, neverovatan. Saznali smo da laže (svesno upotrebljavamo tu tešku reč. Svaka druga, politički korektnija, zamaglila bi istinu) još kada nas je ubeđivao da njegova poseta Prištini nije imala državnih obeležja, da bi se onda pojavio na fotografiji iz Prištine, nasmejan, ovekovečen pored zastavica Srbije i „nezavisnog Kosova“. Ali da je u stanju da laže toliko, zaista, teško je prihvatiti. Uostalom, procenite i sami. Tvrdio je da je, IBM sporazumom, „potvrđena posebnost Jarinja i Brnjaka“, te da će na ta dva prelaza „EULEKS imati izvršni mandat, što znači da će obavljati sve carinske poslove“. Sam taj sporazum, objavljen uz to na sajtu Vlade Srbije, uteruje Borka Stefanovića u laž, pokazujući da su Jarinje i Brnjak dobili poseban status samo utoliko što su izdvojeni u posebnu rečenicu: „U skladu sa i za vreme trajanja njegovog mandata (EULEKS-a) na prelazima Jarinje/Rudnica i Brnjak, ovo prisustvo uključuje zvaničnike EULEKS-a. EULEKS će, takođe, biti prisutan i na prelazima Končulj, Merdare, Mutivode i Mučibaba.“ A kad prestane mandat EULEKS-u, ostaju tamo samo Tačijevi carinici i policajci… Pošto su EULEKS i kosovska policija počeli da skidaju srpske tablice na severu Kosova, ubeđivao nas je Borko Stefanović i da je „u Briselu postignut usmeni dogovor da se dogovor o tablicama ne primenjuje na severu Kosova, mada to nije formalno uneto u sporazum. Priština sad krši taj dogovor“. Da bi mu i Maja Kocijančič, portparol šefa EU diplomatije Ketrin Ešton, poručila da ne govori istinu: „Dogovor o tablicama deo je sporazuma o slobodi kretanja. (…) Sporazum o tablicama sprovodi se u skladu sa dogovorenim.“ I zaista, tamo lepo piše (zapravo, nije nam lepo zbog toga, ali piše) u tački 7: „Svi vlasnici automobila sa prebivalištem na Kosovu će koristiti RKS ili KS registarske tablice vozila.“ Da bi, u poslednjoj u nizu neistina, rekao: „Tema regionalnog predstavljanja nije sprovedena zbog različitog tumačenja onoga što je dogovoreno u Briselu, dakle da li fusnota ide na tablicu ili ne. Mi smo dogovorili da fusnota stoji na tablici, međutim na moju veliku žalost, sada se svi prave kao da do toga nije došlo i u tome imaju očigledno podršku i Roberta Kupera.“ Robert Kuper, EU medijator briselskih pregovora, rekao je pak da „nije pravilno tumačenje da u natpisu ispred kosovske delegacije mora da piše puna odrednica utvrđena fusnotom u tom dogovoru“. Zato što pažljivo čitamo ono što piše u sporazumu, skloni smo da se složimo s Robertom Kuperom, odnosno skloni smo da ustvrdimo da B. Stefanović ponovo laže jer kaže da „smo dogovorili da fusnota stoji na tablici“. O Kosovu sa zvezdicom u fusnoti govore članovi 2 i 3. 2: „U tom smislu ‘Kosovo*’ je jedini naziv koji će se koristiti u okviru regionalne saradnje.“ 3: „Fusnota koja će se primenjivati u vezi sa zvezdicom u gore navedenom paragrafu 2, će glasiti: ‘Ovaj naziv je bez prejudiciranja statusa i u skladu je sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244 i mišljenjem Međunarodnog suda pravde o deklaraciji nezavisnosti Kosova.“ O tome gde će fusnota stajati, vidimo, nema ni reči.

PET TAČAKA ZA SRBIJU
A sada se vraćamo na Fileovih „pet konkretnih tačaka“ koje Srbija ima da ispuni ako hoće da nastavi putem EU integracija. Jedna od tih – uzajamno priznavanje diploma – već je ispunjena. Druga – aktivna saradnja s EULEKS-om, da bi „ova misija mogla da obavlja svoje funkcije u svim delovima Kosova“ – zapravo se odnosi na ukidanje srpskih (paralelnih) institucija na Kosmetu. Treća je sprovođenje Borkovih sporazuma, a četvrta i peta skoro da zvuče bezazleno: „U potpunosti poštovati odredbe Sporazuma o energetskoj zajednici“, i: „Naći rešenja za pitanje telekomunikacija.“ Šta prvi od ovih bezazlenih uslova zapravo znači, objasnio nam je još prošlog oktobra Laslo Varga, tadašnji predsednik Odbora za evropske integracije Skupštine Srbije: „Kod pitanja zaključenja sporazuma sa Prištinom o energetskoj zajednici teško će se naći srednje rešenje – ili će se preći crvena linija ili neće (…) To praktično znači da će Srbija morati jedan multilateralni, međunarodni ili međudržavni sporazum da zaključi sa delom svoje teritorije.“
Svi zajedno – bez ikakve sumnje – ovi uslovi znače samo jedno; da je „ključni uslov“ za EU integracije Srbije da se Srbija na KiM samoukine, i uz to uloži sve napore u izgradnji nezavisne kosovske države.
Isto tako, van svake je sumnje i da bi vlada predvođena DS-om sasvim prilježno radila na ostvarenju tih zadataka. I da rusku ekonomsku pomoć ne bismo dobili, jer, em se Dačić oglušio o njihovu ponudu, em je Tadić do te mere pokvario odnose sa Rusima da se niko iz DS-a nije ni pojavio na svečanom prijemu za Dan Rusije u njihovoj ambasadi. A novac na drugoj strani, od Evropske unije ophrvane ulaganjem stotina milijardi u spas evra, sigurno da ne možemo da očekujemo.
S druge strane, u slučaju vlade koju bi predvodio SNS, Rusi bi neki novac zaista i mogli da nam daju, a bez tog novca ćemo nadolazeću jesen i zimu, po svoj prilici, pregurati smrznuti u mraku, grickajući nokte za večeru. A mogla bi takva vlada da znači i da će oni sporazumi B. Stefanovića biti preispitani koliko i uslovi za nastavak puta kojim nas je Tadićev pregovarač poveo. Ali to će zavisiti od ozbiljnosti i motiva pokušaja Rusa da se umešaju u sastavljanje srpske vlade, umesto da se u to mešaju samo Amerikanci i EUropljani.
Ali još će više zavisiti od Ivice Dačića, Jovana Krkobabića i Dragana Palme Markovića. Kao i 2008. godine. Od koga smo zavisili, tako smo i prošli. Tako da nam ostaje samo nada da se istorija, ipak, baš toliko ne ponavlja preko naše grbače…

[/restrictedarea]

9 komentara

  1. Americkog predsednika biraju godinu dana pre izbora. Ljudi nije fer covek zivi kao ker.

  2. Gospodine Nikola dva puta čitam Vaš članak i razmišljam dali smo
    mi Srbi stvarno lud narod kako to reče Jovo Rašković. Put našeg
    predsednika u Brisel nedaje nikakve nade da trunke taj Zapad
    priznaje Srpske legitimne predstavnike koji dolaze pognute glave.
    Tomislav Nikolić nam ponavlja istu priču koju smo slušali od
    Tadića:NEĆEMO NIKAD PRIZNATI NEZAVISNO KOSOVO. Ono je defakto priznato ako premijer vodi pregovore, razgovore sa drugim premijerom to je direktno priznanje.Gde je Nikolićevo mesto sad
    ISTOK ILI ZAPAD,znamo da su sva zla okupacije i logori došli sa
    Zapada. Ostaje Istok odakle dolazi svetlos i sloboda i na kraju
    da postanemo pametan normalan narod SRPSKI.

  3. BOG SA RUSIJOM CUVA PRAVOSLAVNE…janjicari sluge Satanista i IZDAJNICI SRBIJE…SIKTER…….sutra bice kasno………….

  4. Sve, sve, ali se ja ni za šta na ovom svetu ne bih nenjala ni sa Borisom Tadićem, ni sa Ivicom Dačićem. Meni samo nikako nije jasno kako njih nije sramota da se javno pojavljuju i izjavljuju to što izjavljuju. Da li su ti ljudi ikad čuli za reč MORAL?

  5. Daj Srbinu vlast pa ćeš videti kakav je čovek.

  6. Evo zivim u inostranstvu vise od 30 godina, pratim situaciju u Srbiji jer njoj jedino jos dusom pripadam.
    I tako citam ove internet sajtova sa novostima, diskusionim grupama i gde god jos moze da se nadje nesto sto lici na SRPSKO.
    Iz svega tog izvlacim zakljucak da je Srbija u blatu do guse i da svakim danom sve vise tone i onda dodju izbori !
    Gledam rezultate i nemogu da verujem Srbija je podeljena na pola, jedni su ovo drugi ono.
    Gledajuci komentare po internetu i rezultate izbora nikako mi nije jasno kako to moze da bude tako. Velika vecina na diskusionim grupama i komentarima na kojekakvim vestima su ljudi koji osudjuju do danasnju Vladu i Predsednika, medjutim na izborima je sasvim obrnuto, dosadasnja vlast ima rekao bih i malu prednost.
    Ko je ovde lud a ko koga krade i laze jer nesto ne pasuje u svemu ovome. Gladnih koliko hoces i beskucnika a oni koji su ih doveli na rub egzistencije uzivaju njihovo poverenja iskazano na izborima kao da im je prazan stomak i plavo nebo najveci poklon u zivotu

  7. mi smo “zapadni rulet”!

  8. Zapadu i jeste cilj da se krizne drzave usitne, lakse ce se vladati njima…SFRJ je bila kost u grlju i istoka i zapada…platila je rasitnjavanjem i jos ce! Ako nece milom hoce Kreditima i na kraju na kolenima….

  9. Elliot Ness Chikago

    Srbija je poput Titanika tacno sto godinaa od tragedije, prepolovljena je na dva dela, ostala bez kotlarnice samo se ceka da pukne na dva dela i nestane u ambisu demokratske Evrope.Posada je usla u camce za narod nema mesta.Svi ce oni dobiti zasluzena mesta u NATOu ili u Briselu.Verne sluge se uvek nagrade.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *