Пропале приватизације

Пише Угљеша Мрдић

Свака четврта приватизација у Србији је поништена. Пошто је из њих бивши власник сумњивог порекла узео све бенефите, радници у празним халама, без посла и новца, пословних партнера и будућности, враћени су под окриље државе. У нади да ће им некада бити боље, задовољавају се чињеницом да уопште имају посао, социјално и здравствено осигурање

 

Хиљаде пропалих приватизација један су од најбољих показатеља рада Владе Србије претходних година. Наиме, више од 80 одсто приватизованих предузећа на подручју Србије налази се у поступку стечаја или ликвидације.
У Србији је од 2001. године, тачније од почетка примене Закона о приватизацији, продато 2.284 предузећа. За исто време, раскинута су 644 приватизациона уговора. Највећи број предузећа продат је у Војводини (493), а најмањи у Београду (278). Најзначајнији приход од приватизације остварен је у најсиромашнијим деловима земље, у источној и јужној Србији, и то више од пола милијарде евра. Овоме би требало додати и да 85 одсто тих прихода долази од продаје две фабрике дувана, у Нишу и Врању, компанијама „Филип Морис“ и „Бритиш-американ тобако“. Шумадија и западна Србија имају највећи напредак у покривености увоза извозом захваљујући највећем броју извозно оријентисаних приватизованих предузећа.

ЗАКОНСКА КОРУПЦИЈА
Закон о приватизацији, начин приватизације и процедуру су направили 2001. године људи из консултантских кућа предвођени тадашњим министром приватизације Александром Влаховићем, функционером Демократске странке. Они су написали Закон о приватизацији, Закон о Агенцији за приватизацију и своје најближе људе постављали на чела тих агенција и министарстава претходних година. Подсетимо да су директори Агенције за приватизацију били Александар Влаховић и одлазећи премијер и министар финансија Мирко Цветковић. Сада су обојица народни посланици Демократске странке.
Агенција за приватизацију је направљена као државно тело без икакве одговорности.
Ту Агенцију требало би да контролише Одбор за приватизацију Народне скупштине Србије.
Агенција за приватизацију није радила добро свој посао – није тражила добре власнике за приватизована предузећа, а то је био њен основни задатак. Суштина проблема друштвене својине је то што нема добар менаџмент, ни доброг власника.
Већина нових власника имали су повластице од државе – да купе јефтиније и добију разне погодности, осим ако држава није закључивала са власником да задржи производњу и запосленост и да унапреди бизнис, што се ретко дешавало. Нови власници предузећа претходних 11 година тражени су тако што су били блиски или режиму, или режимским тајкунима из редова политичких странака. Тако је Закон о приватизацији дао значајан допринос за стварање корупције.
Код нас је друштвена својина често имала елементе онога што је државно, то није било раздвојено. Имали смо друштвена предузећа која су имала права на коришћење државних ресурса.

ПОНИШТЕНЕ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ
Свака четврта приватизација у Србији је поништена. Држава је, као прву помоћ, поставила привремене заступнике капитала.

[restrictedarea]

Од 2.284 приватизованих фирми, уговори су поништени у 636 предузећа. Када је из њих бивши власник сумњивог порекла узео све бенефите, радници у празним халама, без посла и новца, пословних партнера и будућности, враћени су под окриље државе. У нади да ће им некада бити боље, задовољавају се чињеницом да уопште имају посао, социјално и здравствено осигурање. Ако још добију и минималац, аутоматски су у бољој позицији од већине својих колега.
За то време, држава купује социјални мир, одржавајући ове фирме на „вештачком дисању“. На чело фирме поставља се заступник капитала, чији је задатак да процени ситуацију и усмери предузеће или ка реструктурирању или ка стечају – пошто о новој приватизацији у таквом стању може само да сања. Једини проблем је што рок за који би заступник капитала требало нешто од тога да предузме није одређен. Што дуже – горе за раднике, горе за државу, а боље за њега лично.
Чињеница је да је свако предузеће специфично и немогуће је дефинисати јединствен рок. Таква пракса није позната ни у другим земљама. Док заступник капитала процењује стање, фирма послује и исплаћује плате радника из средстава фирме. Проблем је, међутим, што су фирме толико уништене лошом приватизацијом, да углавном не послују већ стагнирају, а радници живе на минималцу.
Заступници капитала дужни су да пронађу најбољи могући начин да се фирма спаси; један од њих је да део власништва фирми пребаци на друга јавна предузећа или локалну самоуправу. Механизам који се примењује није идеалан, али то је једини начин да се од пропалих приватизација, где нема никаквих изгледа за поновну продају, било шта извуче.
Међутим, код нас није популарно да предузећа иду у стечај. Од 221 предузећа у којима је пропала приватизација, стечајни поступак је покренут у свега десет.
У Агенцији за приватизацију рекли су да им је циљ да сва предузећа у којима је раскинут уговор буду поново приватизована. Закон о приватизацији је чак прописао да заступник капитала има право на награду за рад и накнаду стварних трошкова. Висину плате одређује министар надлежан за послове приватизације.
Заступник капитала плату добија из средстава фирме, а уколико тих средстава нема, онда му примања обезбеђује Агенција за приватизацију из буџета. Разлог томе је што нико од заступника капитала неће да ради у пропалим предузећима, јер нема одакле да намири своје дохотке.
После раскида приватизације, око 70 одсто капитала се враћа држави, односно Агенцији за приватизацију. Потребно да неко формално–правно заступа фирму и њен капитал. Министарство економије је расписало конкурс на који се пријавило 1.460 школованих људи из разних области. На основу одређених критеријума, формирана је база од 284 потенцијална заступника капитала, а тренутно је ангажован 221. Њихов задатак је да премосте вакуум који настаје после поништења приватизације док се не именује нова управа и направи пресек стања. Попис имовине се у извештају прослеђује Агенцији за приватизацију. То у зависности од предузећа траје од 30 до 90 дана.

ПРИВАТИЗАЦИОНИ ТАЛАСИ
Први талас приватизације је покренула савезна влада Анте Марковића 1989. године, са корекцијом 1990. године. Метод приватизације била је докапитализација, са попустима на рачун друштвеног капитала, а уз уверење да ће и таква делимична приватизација довести до повећања ефикасности управљања. Приватизација је била необавезна, али је подстицај добила у одредби да се раст зарада запослених може исплаћивати само у акцијама. Током реформске 1990. године приватизација 1.200 предузећа је прешло у статус мешовитих, делимично и због техничких слабости операционализације модела и могућности манипулација.
Да би се дотерао модел, Србија је 1991. године донела сопствени Закон о својинској трансформацији (Закон о условима и поступку претварања друштвене својине у друге облике својине – „Службени гласник“ Републике Србије, бр. 48/91) који је у знатној мери закочио приватизацију баш тиме што је заоштрио процедуре и уклонио слабости у прописима. Битном успорењу приватизације свакако је допринео и рат на подручју бивше Југославије.
По стабилизацији цена почетком 1994. године, извршене су измене и допуне Закона из 1991. године, којим су инфлациони добици грађана поништени, а приватизација битно враћена назад. Стога у следећем периоду, до 1997. године, па и касније готово да није било приватизација у Србији.
Концепт приватизације из 1997. године представљао је наставак старог модела приватизације, чије су основне особине да је приватизација и даље децентрализована, необавезна и усмерена ка радничком акционарству. Необавезност приватизације била је комбинована са подстицајношћу, односно са попустима у ограниченом временском периоду, што је требало да наведе запослене да приватизују своја предузећа.
Важнија решења била су следећа: сви запослени и бивши запослени у друштвеном и државном сектору и осигурани сељаци имали су право на бесплатне акције у износу од 400 тадашњих немачких марака за сваку годину радног стажа; враћен је попуст од 20 одсто фиксно и један одсто за сваку годину радног стажа, а на акције до 8.000 немачких марака; највише 60 одсто капитала предузећа могло је бити издато кроз бесплатне акције, 10 одсто капитала се одмах преносило пензијском фонду, а најмање 30 одсто капитала продавало се заинтересованима; капитал који преостане по упису акција прелазио је у својину државног Акцијског фонда.
Необавезност приватизације учинила је да је процес приватизације препуштен врло сложеној игри мотива и подстицаја запослених и менаџера.
У Србији је до 2000. године приватизован мали део друштвеног и државног капитала. До јесени 2000. године, процес приватизације започет је по моделу из 1997. у око 350 предузећа, а завршен само у осамнаест. То су углавном била мања предузећа, са скромним капиталом, па је укупна вредност емитованих акција достигла само 12 милијарди ондашњих динара.

ПОЗИТИВАН ПРИМЕР „ТЕЛЕКОМА“ ИЗ 1997. ГОДИНЕ
Једино велико предузеће које је делимично приватизовано је „Телеком“. Подсетимо да је у јуну 1997. године, у оквиру приватизације дела капитала, 49 одсто акција продато холандској филијали „Телекома Италија“ (29 одсто акција) и грчком ОТЕ-у (20 одсто акција). То је свакако најуспешнија приватизација у историји Србије. Наиме, у буџет Србије се за приватизацију дела „Телекома“ слило 1,5 милијарди тадашњих немачких марака.
У фебруару 2003. године закључен је уговор о продаји акција на основу којег је Јавно предузеће ПТТ саобраћаја „Србија“ откупило део акција у власништву „Телеком-а Италија“ (његове холандске филијале), и стекло укупно 80 одсто акција „Телекома Србија а.д.“, док је преостали износ од 20 одсто акција остао у власништву ОТЕ-а. Уговором о преносу без накнаде акција „Телеком Србија а.д.“ – поклону, закљученом између Владе Републике Србије и ПТТ „Србија“ 24.09.2010. године, Влада Републике Србије стекла је власништво над 80 одсто акција „Телекома Србија а.д.“ После такве промене, „Телеком Србија а.д.“ је у власништву два акционара: Републике Србије – Влада Републике Србије (80 одсто акција) и ОТЕ Грчка (20 одсто акција).
На основу одлука Скупштине акционара „Телеком Србија“ а.д“, Уговора о купопродаји свих ОТЕ-ових акција и Уговора о стицању сопствених акција, „Телеком Србија а.д.“ је 25. 01. 2012. године стекао власништво над свих 20 одсто акција свог основног капитала, које су биле у власништву ОТЕ-а.
Подсетимо да је по политичким променама од 5. октобра 2000, у Србији формирана тзв. прелазна влада, под којом је започета приватизација око 500 бољих предузећа по Закону из 1997. године. Скупштина је 12. фебруара 2001. године усвојила измене и допуне закона о својинској трансформацији, којима је привремено обустављена приватизација нових предузећа. Влада Србије из 2001. године одабрала је донекле модификован модел класичне продаје.

ЛОШ И ШТЕТАН ЗАКОН О ПРИВАТИЗАЦИЈИ
Метод продаје друштвеног и државног капитала одабран је са идејом да покушају да се нађу прави купци, у смислу оних који ће из предузећа која се приватизују (економских ресурса) извући највише. Влада је придала велику важност корпоративном управљању у постприватизационом периоду, те је оптирала за продају већинског пакета (70 одсто) друштвеног/државног капитала једном инвеститору. Тиме је омогућено преузимање пуне контроле над предузећем од стране једног већинског власника, а како би се олакшао и учинио ефикаснијим веома сложен процес реструктурирања предузећа у постприватизационом периоду. Закон о приватизацији ипак предвиђа и поклоне, овог пута и запосленима и свим осталим грађанима. Запосленима се поклања 30 одсто акција у предузећима која се продају аукцијом и 15 одсто у предузећима која се продају на тендерима, док се за грађане резервише по 15 одсто акција у овим другим предузећима. На тај начин овај је Закон праведнији од претходних, јер не даје само запосленима већ и свим осталима. Индивидуално право није промењено: по 200 евра за сваку годину радног стажа. Сврха поклона је задобијање политичке подршке за реформе, али је важно то што поклон не мења модел приватизације: и даље постоји већински власник са 70 одсто капитала у новоприватизованим предузећима, што је битно за начин функционисања предузећа.
Закон је предвидео два метода продаје, оба конкурентска: аукцију, односно лицитацију за мања и слабија предузећа и тендер за већа и боља, намењена првенствено страним инвеститорима. Увек се продаје 70 одсто неприватизованог капитала (остатак од 30 одсто се, како је наведено, поклања запосленима и грађанима). Међу методима продаје не налази се директна погодба између државе и купца, пошто је она превише ризична јер омогућује корупцију. Код лоших предузећа изводи се или уређено реструктурирање, или стечај. Употребом искључиво конкурентских метода продаје требало је обезбедити максималну транспарентност процеса, тј. онемогућити корупцију и друге махинације исходом приватизације. Законом о приватизацији предвиђено је да се од сваке продаје пет одсто прихода издвоји за будуће накнаде за национализовану имовину. Тиме је потраживање бивших власника имплицитно признато, али сам Закон о приватизацији није прејудицирао решења из Закона о денационализацији.
У периоду 2001-2004. године, док је Александар Влаховић био министар за приватизацију, приватизовано је 1.382 предузећа, што је два по једном радном дану. Ово је примерна брзина, али недовољна за велики број предузећа која чекају у реду за приватизацију, па крај процеса још није близу. Укупан приход од продаје капитала у 1.382 предузећа изнео је за ове три године само 1,5 милијарди евра.
Европска комисија је од Србије већ тражила да преиспита 24 спорне приватизације. Према њима између осталог спорни су „Сартид“, „Југоремедија“, „Мобтел“, АТП „Војводина“, „Ветеринарски завод Земун“, „Застава електро“, „Технохемија“, „Срболек“, „Шинвоз“, „Просвета“…
Очекује се да се преиспитају не само 24 приватизације које захтева Европска унија, већ и на стотине других. Подаци о приватизацијама и насталим малверзацијама не би стали ни на 72 стране „Печата“, јер би отприлике требало да се преиспита око 1.000 приватизација у протеклих 11 година…

______________

Најгоре приватизације

Смедеревски „Сартид“ продат је америчкој компанији „Ју-Ес-Стил“ за 23 милиона евра. Мада се мислило да је разлог овако ниске цене дуг „Сартида“ од 1,7 милијарде долара, испоставило се да то није тачно, пошто је држава преузела да регулише дуговања. Колико је држава оштећена овим послом, довољно говори да је једно од „Сартидових“ пет зависних предузећа, Фабрика белих лимова у Шапцу, процењена од једне ревизорске куће на 120 милиона евра

Три цементаре, „Нови Поповац“, „Беочин“ и „Косјерић“, продате су за 138,9 милиона долара, иако је само беочинска цементара била процењена на 141 милион долара. Директан губитак државе од овог посла процењује се на око 200 милиона евра.

Три шећеране у Војводини убрзо после 5. октобра продате су некадашњем директору Демократске странке Миодрагу Костићу Колету, власнику МК „Комерца“. Оне су купљене за укупно девет евра. Без обзира на то што су биле у губицима, на залихама су имале велику количину шећера и развијено тржиште, због чега им је вредност била висока. Консултантска агенција „Прајс вотер хаус“ проценила је да само фабрика у Црвенки вреди преко осам милиона евра. Укупна штета процењује се на око 25 милиона евра.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. “Projekat”- Rafinerija u Smederevu
    Jos jedna ujdurma u nizu.
    Saljem komentar, za koji sumnajm da ce biti objavljen
    (kao i obicno kad “dirnem” Redakciju).

    BRUKA – Jasna Petrovic, Politika 05.07.2012
    Politika prevazilazi sva nasa ocekivanja.
    Autoru /ki clanka, najvise cestitke za – dezinformaciju.
    Zvanicno, “Comico Oil” je preduzece registrovano u Srbiji,
    sa sedistem, Novi Beograd. Ima 2 (i slovima, dva) zaposlena,
    Direktor je osoba ruskog imena (1 od 2).
    U “deal”-u osnivanja i “projektu rafinerije” je u “konzorcijumu”
    sa “Transnafta”-om (nas covek, direktor).
    “Comico Overseas” je americko-holandska firma, sa
    daljim koncima u Abudji-Nigerija, …
    [Ni 10 minuta “istrazivanja”-kliktanja, i tu je “srpska-
    privatizaciona-stranoinvestitorska-bajka”]
    Autor inace celu “pricu” okrece naopako, ocigledno
    ne bas zainteresovana a ni …
    S. Savic
    Na sajtu holandske ambasade:
    “On 25th of April the Serbian
    Subsidiary of the Dutch company
    Comico Overseas signed
    the land lease contract for its
    future refinery in Smederevo.
    Under this contract, Comico
    is to pay €6.52 million for a
    99-year lease of 113 hectares
    of land. The construction of
    the oil refinery is going to
    create 542 jobs. Investments
    are estimated around €250
    million.”

    Na sajtu agencije za proveru “boniteta” ima vise jasnih podataka.
    Srboljub Savic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *