Propale privatizacije

Piše Uglješa Mrdić

Svaka četvrta privatizacija u Srbiji je poništena. Pošto je iz njih bivši vlasnik sumnjivog porekla uzeo sve benefite, radnici u praznim halama, bez posla i novca, poslovnih partnera i budućnosti, vraćeni su pod okrilje države. U nadi da će im nekada biti bolje, zadovoljavaju se činjenicom da uopšte imaju posao, socijalno i zdravstveno osiguranje

 

Hiljade propalih privatizacija jedan su od najboljih pokazatelja rada Vlade Srbije prethodnih godina. Naime, više od 80 odsto privatizovanih preduzeća na području Srbije nalazi se u postupku stečaja ili likvidacije.
U Srbiji je od 2001. godine, tačnije od početka primene Zakona o privatizaciji, prodato 2.284 preduzeća. Za isto vreme, raskinuta su 644 privatizaciona ugovora. Najveći broj preduzeća prodat je u Vojvodini (493), a najmanji u Beogradu (278). Najznačajniji prihod od privatizacije ostvaren je u najsiromašnijim delovima zemlje, u istočnoj i južnoj Srbiji, i to više od pola milijarde evra. Ovome bi trebalo dodati i da 85 odsto tih prihoda dolazi od prodaje dve fabrike duvana, u Nišu i Vranju, kompanijama „Filip Moris“ i „Britiš-amerikan tobako“. Šumadija i zapadna Srbija imaju najveći napredak u pokrivenosti uvoza izvozom zahvaljujući najvećem broju izvozno orijentisanih privatizovanih preduzeća.

ZAKONSKA KORUPCIJA
Zakon o privatizaciji, način privatizacije i proceduru su napravili 2001. godine ljudi iz konsultantskih kuća predvođeni tadašnjim ministrom privatizacije Aleksandrom Vlahovićem, funkcionerom Demokratske stranke. Oni su napisali Zakon o privatizaciji, Zakon o Agenciji za privatizaciju i svoje najbliže ljude postavljali na čela tih agencija i ministarstava prethodnih godina. Podsetimo da su direktori Agencije za privatizaciju bili Aleksandar Vlahović i odlazeći premijer i ministar finansija Mirko Cvetković. Sada su obojica narodni poslanici Demokratske stranke.
Agencija za privatizaciju je napravljena kao državno telo bez ikakve odgovornosti.
Tu Agenciju trebalo bi da kontroliše Odbor za privatizaciju Narodne skupštine Srbije.
Agencija za privatizaciju nije radila dobro svoj posao – nije tražila dobre vlasnike za privatizovana preduzeća, a to je bio njen osnovni zadatak. Suština problema društvene svojine je to što nema dobar menadžment, ni dobrog vlasnika.
Većina novih vlasnika imali su povlastice od države – da kupe jeftinije i dobiju razne pogodnosti, osim ako država nije zaključivala sa vlasnikom da zadrži proizvodnju i zaposlenost i da unapredi biznis, što se retko dešavalo. Novi vlasnici preduzeća prethodnih 11 godina traženi su tako što su bili bliski ili režimu, ili režimskim tajkunima iz redova političkih stranaka. Tako je Zakon o privatizaciji dao značajan doprinos za stvaranje korupcije.
Kod nas je društvena svojina često imala elemente onoga što je državno, to nije bilo razdvojeno. Imali smo društvena preduzeća koja su imala prava na korišćenje državnih resursa.

PONIŠTENE PRIVATIZACIJE
Svaka četvrta privatizacija u Srbiji je poništena. Država je, kao prvu pomoć, postavila privremene zastupnike kapitala.

[restrictedarea]

Od 2.284 privatizovanih firmi, ugovori su poništeni u 636 preduzeća. Kada je iz njih bivši vlasnik sumnjivog porekla uzeo sve benefite, radnici u praznim halama, bez posla i novca, poslovnih partnera i budućnosti, vraćeni su pod okrilje države. U nadi da će im nekada biti bolje, zadovoljavaju se činjenicom da uopšte imaju posao, socijalno i zdravstveno osiguranje. Ako još dobiju i minimalac, automatski su u boljoj poziciji od većine svojih kolega.
Za to vreme, država kupuje socijalni mir, održavajući ove firme na „veštačkom disanju“. Na čelo firme postavlja se zastupnik kapitala, čiji je zadatak da proceni situaciju i usmeri preduzeće ili ka restrukturiranju ili ka stečaju – pošto o novoj privatizaciji u takvom stanju može samo da sanja. Jedini problem je što rok za koji bi zastupnik kapitala trebalo nešto od toga da preduzme nije određen. Što duže – gore za radnike, gore za državu, a bolje za njega lično.
Činjenica je da je svako preduzeće specifično i nemoguće je definisati jedinstven rok. Takva praksa nije poznata ni u drugim zemljama. Dok zastupnik kapitala procenjuje stanje, firma posluje i isplaćuje plate radnika iz sredstava firme. Problem je, međutim, što su firme toliko uništene lošom privatizacijom, da uglavnom ne posluju već stagniraju, a radnici žive na minimalcu.
Zastupnici kapitala dužni su da pronađu najbolji mogući način da se firma spasi; jedan od njih je da deo vlasništva firmi prebaci na druga javna preduzeća ili lokalnu samoupravu. Mehanizam koji se primenjuje nije idealan, ali to je jedini način da se od propalih privatizacija, gde nema nikakvih izgleda za ponovnu prodaju, bilo šta izvuče.
Međutim, kod nas nije popularno da preduzeća idu u stečaj. Od 221 preduzeća u kojima je propala privatizacija, stečajni postupak je pokrenut u svega deset.
U Agenciji za privatizaciju rekli su da im je cilj da sva preduzeća u kojima je raskinut ugovor budu ponovo privatizovana. Zakon o privatizaciji je čak propisao da zastupnik kapitala ima pravo na nagradu za rad i naknadu stvarnih troškova. Visinu plate određuje ministar nadležan za poslove privatizacije.
Zastupnik kapitala platu dobija iz sredstava firme, a ukoliko tih sredstava nema, onda mu primanja obezbeđuje Agencija za privatizaciju iz budžeta. Razlog tome je što niko od zastupnika kapitala neće da radi u propalim preduzećima, jer nema odakle da namiri svoje dohotke.
Posle raskida privatizacije, oko 70 odsto kapitala se vraća državi, odnosno Agenciji za privatizaciju. Potrebno da neko formalno–pravno zastupa firmu i njen kapital. Ministarstvo ekonomije je raspisalo konkurs na koji se prijavilo 1.460 školovanih ljudi iz raznih oblasti. Na osnovu određenih kriterijuma, formirana je baza od 284 potencijalna zastupnika kapitala, a trenutno je angažovan 221. Njihov zadatak je da premoste vakuum koji nastaje posle poništenja privatizacije dok se ne imenuje nova uprava i napravi presek stanja. Popis imovine se u izveštaju prosleđuje Agenciji za privatizaciju. To u zavisnosti od preduzeća traje od 30 do 90 dana.

PRIVATIZACIONI TALASI
Prvi talas privatizacije je pokrenula savezna vlada Ante Markovića 1989. godine, sa korekcijom 1990. godine. Metod privatizacije bila je dokapitalizacija, sa popustima na račun društvenog kapitala, a uz uverenje da će i takva delimična privatizacija dovesti do povećanja efikasnosti upravljanja. Privatizacija je bila neobavezna, ali je podsticaj dobila u odredbi da se rast zarada zaposlenih može isplaćivati samo u akcijama. Tokom reformske 1990. godine privatizacija 1.200 preduzeća je prešlo u status mešovitih, delimično i zbog tehničkih slabosti operacionalizacije modela i mogućnosti manipulacija.
Da bi se doterao model, Srbija je 1991. godine donela sopstveni Zakon o svojinskoj transformaciji (Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine – „Službeni glasnik“ Republike Srbije, br. 48/91) koji je u znatnoj meri zakočio privatizaciju baš time što je zaoštrio procedure i uklonio slabosti u propisima. Bitnom usporenju privatizacije svakako je doprineo i rat na području bivše Jugoslavije.
Po stabilizaciji cena početkom 1994. godine, izvršene su izmene i dopune Zakona iz 1991. godine, kojim su inflacioni dobici građana poništeni, a privatizacija bitno vraćena nazad. Stoga u sledećem periodu, do 1997. godine, pa i kasnije gotovo da nije bilo privatizacija u Srbiji.
Koncept privatizacije iz 1997. godine predstavljao je nastavak starog modela privatizacije, čije su osnovne osobine da je privatizacija i dalje decentralizovana, neobavezna i usmerena ka radničkom akcionarstvu. Neobaveznost privatizacije bila je kombinovana sa podsticajnošću, odnosno sa popustima u ograničenom vremenskom periodu, što je trebalo da navede zaposlene da privatizuju svoja preduzeća.
Važnija rešenja bila su sledeća: svi zaposleni i bivši zaposleni u društvenom i državnom sektoru i osigurani seljaci imali su pravo na besplatne akcije u iznosu od 400 tadašnjih nemačkih maraka za svaku godinu radnog staža; vraćen je popust od 20 odsto fiksno i jedan odsto za svaku godinu radnog staža, a na akcije do 8.000 nemačkih maraka; najviše 60 odsto kapitala preduzeća moglo je biti izdato kroz besplatne akcije, 10 odsto kapitala se odmah prenosilo penzijskom fondu, a najmanje 30 odsto kapitala prodavalo se zainteresovanima; kapital koji preostane po upisu akcija prelazio je u svojinu državnog Akcijskog fonda.
Neobaveznost privatizacije učinila je da je proces privatizacije prepušten vrlo složenoj igri motiva i podsticaja zaposlenih i menadžera.
U Srbiji je do 2000. godine privatizovan mali deo društvenog i državnog kapitala. Do jeseni 2000. godine, proces privatizacije započet je po modelu iz 1997. u oko 350 preduzeća, a završen samo u osamnaest. To su uglavnom bila manja preduzeća, sa skromnim kapitalom, pa je ukupna vrednost emitovanih akcija dostigla samo 12 milijardi ondašnjih dinara.

POZITIVAN PRIMER „TELEKOMA“ IZ 1997. GODINE
Jedino veliko preduzeće koje je delimično privatizovano je „Telekom“. Podsetimo da je u junu 1997. godine, u okviru privatizacije dela kapitala, 49 odsto akcija prodato holandskoj filijali „Telekoma Italija“ (29 odsto akcija) i grčkom OTE-u (20 odsto akcija). To je svakako najuspešnija privatizacija u istoriji Srbije. Naime, u budžet Srbije se za privatizaciju dela „Telekoma“ slilo 1,5 milijardi tadašnjih nemačkih maraka.
U februaru 2003. godine zaključen je ugovor o prodaji akcija na osnovu kojeg je Javno preduzeće PTT saobraćaja „Srbija“ otkupilo deo akcija u vlasništvu „Telekom-a Italija“ (njegove holandske filijale), i steklo ukupno 80 odsto akcija „Telekoma Srbija a.d.“, dok je preostali iznos od 20 odsto akcija ostao u vlasništvu OTE-a. Ugovorom o prenosu bez naknade akcija „Telekom Srbija a.d.“ – poklonu, zaključenom između Vlade Republike Srbije i PTT „Srbija“ 24.09.2010. godine, Vlada Republike Srbije stekla je vlasništvo nad 80 odsto akcija „Telekoma Srbija a.d.“ Posle takve promene, „Telekom Srbija a.d.“ je u vlasništvu dva akcionara: Republike Srbije – Vlada Republike Srbije (80 odsto akcija) i OTE Grčka (20 odsto akcija).
Na osnovu odluka Skupštine akcionara „Telekom Srbija“ a.d“, Ugovora o kupoprodaji svih OTE-ovih akcija i Ugovora o sticanju sopstvenih akcija, „Telekom Srbija a.d.“ je 25. 01. 2012. godine stekao vlasništvo nad svih 20 odsto akcija svog osnovnog kapitala, koje su bile u vlasništvu OTE-a.
Podsetimo da je po političkim promenama od 5. oktobra 2000, u Srbiji formirana tzv. prelazna vlada, pod kojom je započeta privatizacija oko 500 boljih preduzeća po Zakonu iz 1997. godine. Skupština je 12. februara 2001. godine usvojila izmene i dopune zakona o svojinskoj transformaciji, kojima je privremeno obustavljena privatizacija novih preduzeća. Vlada Srbije iz 2001. godine odabrala je donekle modifikovan model klasične prodaje.

LOŠ I ŠTETAN ZAKON O PRIVATIZACIJI
Metod prodaje društvenog i državnog kapitala odabran je sa idejom da pokušaju da se nađu pravi kupci, u smislu onih koji će iz preduzeća koja se privatizuju (ekonomskih resursa) izvući najviše. Vlada je pridala veliku važnost korporativnom upravljanju u postprivatizacionom periodu, te je optirala za prodaju većinskog paketa (70 odsto) društvenog/državnog kapitala jednom investitoru. Time je omogućeno preuzimanje pune kontrole nad preduzećem od strane jednog većinskog vlasnika, a kako bi se olakšao i učinio efikasnijim veoma složen proces restrukturiranja preduzeća u postprivatizacionom periodu. Zakon o privatizaciji ipak predviđa i poklone, ovog puta i zaposlenima i svim ostalim građanima. Zaposlenima se poklanja 30 odsto akcija u preduzećima koja se prodaju aukcijom i 15 odsto u preduzećima koja se prodaju na tenderima, dok se za građane rezerviše po 15 odsto akcija u ovim drugim preduzećima. Na taj način ovaj je Zakon pravedniji od prethodnih, jer ne daje samo zaposlenima već i svim ostalima. Individualno pravo nije promenjeno: po 200 evra za svaku godinu radnog staža. Svrha poklona je zadobijanje političke podrške za reforme, ali je važno to što poklon ne menja model privatizacije: i dalje postoji većinski vlasnik sa 70 odsto kapitala u novoprivatizovanim preduzećima, što je bitno za način funkcionisanja preduzeća.
Zakon je predvideo dva metoda prodaje, oba konkurentska: aukciju, odnosno licitaciju za manja i slabija preduzeća i tender za veća i bolja, namenjena prvenstveno stranim investitorima. Uvek se prodaje 70 odsto neprivatizovanog kapitala (ostatak od 30 odsto se, kako je navedeno, poklanja zaposlenima i građanima). Među metodima prodaje ne nalazi se direktna pogodba između države i kupca, pošto je ona previše rizična jer omogućuje korupciju. Kod loših preduzeća izvodi se ili uređeno restrukturiranje, ili stečaj. Upotrebom isključivo konkurentskih metoda prodaje trebalo je obezbediti maksimalnu transparentnost procesa, tj. onemogućiti korupciju i druge mahinacije ishodom privatizacije. Zakonom o privatizaciji predviđeno je da se od svake prodaje pet odsto prihoda izdvoji za buduće naknade za nacionalizovanu imovinu. Time je potraživanje bivših vlasnika implicitno priznato, ali sam Zakon o privatizaciji nije prejudicirao rešenja iz Zakona o denacionalizaciji.
U periodu 2001-2004. godine, dok je Aleksandar Vlahović bio ministar za privatizaciju, privatizovano je 1.382 preduzeća, što je dva po jednom radnom danu. Ovo je primerna brzina, ali nedovoljna za veliki broj preduzeća koja čekaju u redu za privatizaciju, pa kraj procesa još nije blizu. Ukupan prihod od prodaje kapitala u 1.382 preduzeća izneo je za ove tri godine samo 1,5 milijardi evra.
Evropska komisija je od Srbije već tražila da preispita 24 sporne privatizacije. Prema njima između ostalog sporni su „Sartid“, „Jugoremedija“, „Mobtel“, ATP „Vojvodina“, „Veterinarski zavod Zemun“, „Zastava elektro“, „Tehnohemija“, „Srbolek“, „Šinvoz“, „Prosveta“…
Očekuje se da se preispitaju ne samo 24 privatizacije koje zahteva Evropska unija, već i na stotine drugih. Podaci o privatizacijama i nastalim malverzacijama ne bi stali ni na 72 strane „Pečata“, jer bi otprilike trebalo da se preispita oko 1.000 privatizacija u proteklih 11 godina…

______________

Najgore privatizacije

Smederevski „Sartid“ prodat je američkoj kompaniji „Ju-Es-Stil“ za 23 miliona evra. Mada se mislilo da je razlog ovako niske cene dug „Sartida“ od 1,7 milijarde dolara, ispostavilo se da to nije tačno, pošto je država preuzela da reguliše dugovanja. Koliko je država oštećena ovim poslom, dovoljno govori da je jedno od „Sartidovih“ pet zavisnih preduzeća, Fabrika belih limova u Šapcu, procenjena od jedne revizorske kuće na 120 miliona evra

Tri cementare, „Novi Popovac“, „Beočin“ i „Kosjerić“, prodate su za 138,9 miliona dolara, iako je samo beočinska cementara bila procenjena na 141 milion dolara. Direktan gubitak države od ovog posla procenjuje se na oko 200 miliona evra.

Tri šećerane u Vojvodini ubrzo posle 5. oktobra prodate su nekadašnjem direktoru Demokratske stranke Miodragu Kostiću Koletu, vlasniku MK „Komerca“. One su kupljene za ukupno devet evra. Bez obzira na to što su bile u gubicima, na zalihama su imale veliku količinu šećera i razvijeno tržište, zbog čega im je vrednost bila visoka. Konsultantska agencija „Prajs voter haus“ procenila je da samo fabrika u Crvenki vredi preko osam miliona evra. Ukupna šteta procenjuje se na oko 25 miliona evra.

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. “Projekat”- Rafinerija u Smederevu
    Jos jedna ujdurma u nizu.
    Saljem komentar, za koji sumnajm da ce biti objavljen
    (kao i obicno kad “dirnem” Redakciju).

    BRUKA – Jasna Petrovic, Politika 05.07.2012
    Politika prevazilazi sva nasa ocekivanja.
    Autoru /ki clanka, najvise cestitke za – dezinformaciju.
    Zvanicno, “Comico Oil” je preduzece registrovano u Srbiji,
    sa sedistem, Novi Beograd. Ima 2 (i slovima, dva) zaposlena,
    Direktor je osoba ruskog imena (1 od 2).
    U “deal”-u osnivanja i “projektu rafinerije” je u “konzorcijumu”
    sa “Transnafta”-om (nas covek, direktor).
    “Comico Overseas” je americko-holandska firma, sa
    daljim koncima u Abudji-Nigerija, …
    [Ni 10 minuta “istrazivanja”-kliktanja, i tu je “srpska-
    privatizaciona-stranoinvestitorska-bajka”]
    Autor inace celu “pricu” okrece naopako, ocigledno
    ne bas zainteresovana a ni …
    S. Savic
    Na sajtu holandske ambasade:
    “On 25th of April the Serbian
    Subsidiary of the Dutch company
    Comico Overseas signed
    the land lease contract for its
    future refinery in Smederevo.
    Under this contract, Comico
    is to pay €6.52 million for a
    99-year lease of 113 hectares
    of land. The construction of
    the oil refinery is going to
    create 542 jobs. Investments
    are estimated around €250
    million.”

    Na sajtu agencije za proveru “boniteta” ima vise jasnih podataka.
    Srboljub Savic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *