„Отуђеност“: Запад и системска производња губитника

Пише Владислав Панов

Овај социјално-политички коментар савременог америчког друштва кроз поглед на ужасно стање у тамошњим државним школама, један је од најреалистичнијих и најзанимљивијих филмова такозване независне америчке продукције

 

Када је реч о новим социјално ангажованим америчким филмовима такозване независне продукције најзначајнија и најуспешнија у досадашњем делу овогодишње сезоне је драма британског синеасте Тонија Кеја (60) „Отуђеност“ („Detachment“). Овај назив, идеално складан у односу на своју тему, далеко је богатији значењима у енглеском језику. Сама та реч подразумева суштинску разједињеност две особе, али и шире, као у овој причи, и читавог друштва, свих људи. Разједињеност, а онда и узрочно-последично туробну равнодушност. Антиемоцију која у суштини значи обамрлост свих емоција, заправо њихов изостанак као коначни суноврат у емотивној деградацији људске душе. Све то и низ других једнако суморних, у модерним друштвима доминантно присутних стања и емоција смештено је у позадинској структури приче Кејове драме о катастрофалном стању у савременим америчким средњим државним школама.

[restrictedarea]

НЕИЗЛЕЧИВО – НЕРАЗУМЕВАЊЕ
Кроз причу о резигнираном, али ипак борбено одлучном професору који као замена стално запосленим колегама иде с посла на посао, из школе у школу, ми добијамо страшну слику о безнађу, промашености и потпуној незаинтересованости свих учесника школског система америчког друштва. Заправо, и шире, ово је портрет не само њиховог друштва већ и деградираног западног система који од потенцијално најнапредније друштвене идеје наше цивилизације ствара најтужније осакаћени социјални систем, на сваки начин несрећних јединки комплетно изгубљених у суровом свету који их окружује и који они неизлечиво не разумеју.
Да је филм сниман седамдесетих година прошлог века, у последњој декади када је америчка продукција (и богати и скромнији део) стварала социјално-политички поштене, реалистичне и важне филмове, „Отуђеност“ би поносно стајала у групи истакнутих друштвено критичких остварења снимљених у то време с циљем и да заинтригирају пажњу, али и да указивањем на проблем мењају свет. Нажалост, и поред тако узвишених порива ондашњих аутора ниједан амерички филм није успео да промени негативне ствари њиховог и тада савршеног друштва препуног неправди, трагедија и промашаја. Неће то учинити ни данас Кејов филм, врло, иначе, сличан реализму и смислу за критичко посматрање друштвених прилика које је током свог вишедеценијског опуса установио изузетни, такође британски синеаста Кен Лоуч. Лоучовски, дакле, „Отуђеност“ Тонија Кеја ставља пред нас пожртвованог професора (можда и најбоља улога у богатој каријери оскаровца Едријена Бродија) који емотивно богатом интелигенцијом приступа свом послу, једнако омеђеном непремостивим препрекама као донкихотовски атак на ветрењаче. Он је смирен, храбар, отмен и стрпљив у односу с ђацима који га испрва препознају као непријатеља, па га вређају, нападају, не разумеју. Иако су, међутим, непоправљиво отуђени и незаинтересовани, они га ипак, на крају, прихватају. Неки чак и с одушевљењем. Од бројних филмова који су се кроз историју бавили оваквим односом професора и ђака могуће је направити и неку врсту субжанра драме, али је „Отуђеност“ успешно одбранила свој интегритет од било каквих укалупљивања и стереотипа овог огранка драме. Истицање његове вредности у односу на слично тематски профилисана дела америчке кинематографије крије су у суштинској намери да се уз суморни портрет америчког школства које генерише генерације изгубљене младости, ослика ангажована критика друштва.

КРУГ ЗЛА ЈЕ ЧВРСТО ЗАТВОРЕН
С обзиром на скоро потпуни изостанак овакве тежње код данашњих америчких синеаста или бар мањку таквих филмова због незаинтересованости студија да их подрже, појава „Отуђености“ је усамљени драгуљ вредан сваке похвале и гледаочевог времена и пажње.
У њему, рецимо, можете чути окрутно, али и просветљујуће обраћање једног професора незаинтересованој ученици којој сасвим прикладно и из искуства особе која је на својој кожи упознала свет у којем се води капиталистичка утакмица за опстанак прогнозира судбину:
„… не, нећеш никада постати модел него ћеш бити вечно заглављена на вртешци очаја у утакмици с осамдесет посто популације ове земље која је у сталној борби за најбедније наднице…“ Али у тој производњи отуђених очајника које још у школи чека просветљујуће разочарање у спознаји да за њих нема никакве наде, своју лицемерну улогу у оваквом „продуховљењу“ младих нараштаја не игра само запуштени и испуштени школски систем, већ и једнако резигнирани, изгубљени и отуђени родитељи (односно туробна нефункционалност породице), као и за значај добро изграђеног неприватног образовног система сасвим незаинтересована власт. Сви заједно, дакле, линијом мањег отпора, они неуморно производе армију незадовољних, апатичних и отуђених губитника који се мире с бедном судбином и пре него што су дошли до прилике да покушају да буду нешто више од поражених и са безизлазом помирених шрафичића модерног капиталистичког друштва. Круг зла је чврсто затворен, а у Кејовој причи једина нада, ма како мала, лежи у ентузијазму професора спремних да трпе неправде друштва, бедне плате, стресни посао због кога губе здравље и разарају сопствене породице (ако уопште и успеју да их заснују), незахвалност ученика и агресивност пристрасних родитеља. Било какву промену у овом ланцу очаја нико није спреман да иницира. На тако нешто је једино спреман професор кога тумачи Едријен Броди, савршено, иначе, одабран за овај посао најпре због свог мученичко-смерног изгледа, али и пребогате, готово словенске дубине душе уверљиво забринуте за сутрашњицу нашег света и уопште људи с којима долази у контакт. Та његове особине дају богатство карактера професору кога игра, захваљујући чему без проблема на својим плећима успешно држи причу и цео филм. Он, рецимо, у једном од кључних момената филма, упечатљиво дочарава потресеност васпитача због самоубилачког порива ученице која му се у очајању обратила за помоћ. То што јој није обезбедио адекватну помоћ, иако због тога не сноси никакву кривицу, он трагедију прихвата као сопствени пропуст, па и својеврсни злочин. Епилог и не помишља да оправда још једном жртвом безнадежно отуђеног друштва и горепоменуте вртешке за масе непроменљиво несрећних поданика неокапитализма, иако то посредно, сасвим оправдано, чини аутор приче коме је намерно идеализовани лик професора послужио као симболична порука филма. Као модел који, наравно, никада неће бити прихваћен, јер представља негацију савременог западног друштва, али који због тога није мање значајан и чије постојање не би требало разумети само као једину преосталу и тек симболичну наду. Само добро промишљени социјално-политички ставови усмерени на критику лошег, па макар се то лоше детектовало у прокламовано савршеном свету, имају овакву снагу и постају више од филмске забаве. Они имају аргументе због којих их ваља поштовати. „Отуђеност“ је филм који држи час о затуреном социјалном поштењу и правди, он дели неопходне лекције и друштву и људима, родитељима и професорима, политичарима и службеницима школског система који је у једном моменту престао да буде најважнија полуга у стварању здравог и напредног друштва, а образовање као алат за такво напредовање претворио у систем за производњу послушника спремних да без побуне, као судбину прихватају израбљивање за најбедније наднице. Делује познато? Осетили сте сличне нелагоде и на својој кожи? Не брините, овакав филм никада неће бити снимљен код нас, иако исте ове благодети Запада, нажалост, једнако безнадежно увелико уживамо и ми. И наша деца… А да ли међу нашим професорима има Едријена Бродија?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *