Пише Угљеша Мрдић
Судство, здравство, просвета, а посебно приватизација и привреда, потпали су под утицај организоване корупције која је у време Владе Мирка Цветковића продрла у све службе, институције и установе, ушла у све поре друштва које убрзано трули пред нашим очима
Грађани Србије суочени су са чињеницом да су најопасније и најсложеније врсте
криминала присутне на готово сваком кораку, и да годинама нагризају темељне вредности и интересе нашег друштва. На појединачном нивоу, организовани корупција и криминал лишавају нас Уставом и међународним конвенцијама гарантованих људских права, личне и имовинске сигурности, и чине нам свакодневни живот тешким и неизвесним.
ШТЕТА ДРЖАВИ
Корупција је спона власти и организованог криминала, она паралише економске и привредне токове у нашој земљи и наноси све сиромашнијој држави штету која се, према свим показатељима, мери милијардама евра на годишњем нивоу. Све веће сиромаштво заузврат генерише пораст организованог криминала и повећава укупну склоност ка корупцији. Тиме се ствара зачарани круг који може да буде пресечен само уз снажну и бескомпромисну политичку вољу да се борба против корупције и организованог криминала води комбинованим правним, економским и политичким мерама.
Непостојање правне државе и недостатак политичке воље показује и чињеница да је, на пример, на читавом подручју Окружног суда у Београду, за период од 2000. до 2005. године (време највећих афера), за кривично дело злоупотребе службеног положаја правоснажно осуђено само једно лице. За актуелне афере процеси још увек нису или завршени, или нису ни започети.
Организован и системски приступ борби против свих видова општег и организованог криминала је предуслов делотворне борбе за искорењивање ове појаве, чије штетне последице увелико осећа читаво друштво. Јавна перцепција нивоа корупције је погоршана, и у Србији она расте из дана у дан.
Укупан број пријава полицији за дела „са елементом корупције“, број подигнутих оптужница и осуђујућих пресуда показује постојан пад од 2005/2006, а такође и у односу на број случајева општег криминала. Разлике у броју примљених предмета између судова су велике, било када се посматра однос према стопи укупног криминала (од три одсто до 10 одсто) или ако се посматра повећање, или смањење броја предмета између 2007. и 2009. године (од повећања од 40 одсто до смањења од 30 одсто).
Највише пријава поднето је под квалификацијом „злоупотреба службеног положаја“ (62 одсто), иако ова квалификација покрива велики број кривичних дела, од којих нека не представљају случајеве корупције. Друга врста кривичних пријава односи се на кривично дело „кршење закона од стране судије, јавног тужиоца и његовог заменика“ (16 одсто) и кривично дело „проневере“ (11 одсто). Велики број грађана (39 одсто) који се жалио на корупцију у судству учинио је то јер су сматрали да је дошло до кршења закона од стране судија и тужилаца. Случајеви примања или давања мита су веома ретко били предмет кривичне пријаве (2,5 одсто), а најмање су их подносили грађани (само око 1,5 одсто).
НЕУРЕЂЕНО ПРАВОСУЂЕ
[restrictedarea]Од укупног броја примљених кривичних пријава 43 одсто је процесуирано, док је 49 процената пријава одбачено. Кривичне пријаве грађана најређе су иницирале подизање оптужнице (10 одсто), што је последица високе стопе одбијања пријава које се тичу кршења закона од стране судије (95 одсто), на шта су се грађани највише жалили. Постоје такође велике разлике у стопи подизања оптужнице између разних тужилаштава, које се крећу од 26 до 65 одсто.
Од укупног броја од 4.543 предмета које су процесуирали судови, 61 одсто је
окончано осуђујућом пресудом. Регионалне разлике између судова су велике, од 42 до 83 одсто. Кривичне пријаве за давање мита и неовлашћено коришћење средстава резултирале су највећим бројем осуђујућих пресуда (82 одсто). Судије и тужиоци су имали најмање разлога за страх – само у три случаја су осуђени. Уобичајена казна је казна затвора, која је у 80 одсто случајева условна, нарочито ако се ради о краћим затворским казнама.
Постојале су и разлике између судова, у смислу да су неки судови доносили блаже пресуде. Није постојала значајна корелација између броја подигнутих оптужница тужилаштава и пресуда различитих судова, што говори да не постоји статистичка кохерентност између података судова и тужилаштава. Постојале су такође бројне необјашњиве разлике између прикупљених података судова и тужилаштава. Из овог разлога правосудни систем се може посматрати као „неуређена кутија“ унутар које не делује никаква стратегија борбе против корупције.
Корупција је у време Владе Мирка Цветковића продрла у све службе, институције и установе, ушла је у све поре друштва које убрзано трули пред нашим очима. Основни предуслов за развијање мита и подмићивања је садржан у једној речи – безакоње. Онога тренутка када су наша држава и њене институције почеле да слабе и пропадају, а власт појединца да се уздиже изнад њих, корупција је ступила на сцену брзином светлости. Судство, здравство, просвета, а посебно приватизација и привреда, потпали су под утицај организоване корупције. Настала је симбиоза нормалних и патолошких појава, никада није ни отпочела борба против удружених снага корупције, сви сарађују на истом послу. То је стање које се условно може назвати клептократијом. Сви утицајни фактори друштва удружили су се у крађи јавног добра, створили су лоповску олигархију. Корупција је попут рака, кад једном срасте са друштвом почне да расте, шири се и пружа пипке ка свим сферама живота, разарајући ткиво на којем наше друштво почива.
СТРУЧНА ЈАВНОСТ ОСУЂУЈЕ ВЛАДУ
Један од главних разлога високе стопе корупције су и катастрофалне последице реформе правосуђа у Србији.
Подсетимо да је у недавном интервјуу за „Печат“ проф. др Оливер Антић изјавио да су катастрофалне последице такозване реформе правосуђа на коју је владајућа коалиција толико поносна, видљиве на сваком кораку.
„Од незапамћених скандала у ‘кадровању’, па све до неуравнотежених квалификовања кривичних дела, такозвани трећи стуб власти љуља се као зграда склона паду. Реформа правосуђа је била потребна Србији, али не оваква. Било је очигледно да оно што се радило није ваљало. Неке судије су живот уложиле у правосуђе (неки су умрли од неправде или извршили самоубиство). С друге стране, неке људе који никада нису радили у правосуђу, дакле немају никакве резултате, поставили су за судије, чак и Уставног суда. Право би увек требало да гледа једним оком у правду. Ако се правда намршти, онда ту нешто није у реду. Сигурност коју пружа владавина права отвара могућност јачања економије и угледа државе“, рекао је професор Правног факултета Београдског универзитета.
Такође, и министар правде у првој Влади Војислава Коштунице, адвокат Зоран Стојковић је истакао у интервјуу који је дао за „Печат“ 9. марта ове године, да су последице реформи лоше и већ јасно видљиве.
„Мрежа судова, као основ за провођење било какве ваљане реформе је донета малтене преко ноћи, политичком одлуком, и није заснована на рационалним потребама Србије као државе. Не постоје више судови у пограничним местима, а прича се о постојању прекограничног криминала. Нема судова у срединама које су већински насељене мањинским заједницама. Правда није доступна грађанима, с обзиром на то да за најмању потребу морају да путују и губе готово читав дан. Ако се има у виду да је мрежа судова битна за постојање и функционисање државе, онда је јасно да је донета политичка одлука да делови Србије не буду покривени судском мрежом, што за последицу има пражњење тих простора и повлачење становништва ка централним деловима, те свођење Србије у преткумановске границе. Драстично је незаконито смањен број судија и то управо елиминацијом можда најискуснијих. То је довело до преоптерећености судија и још споријем решавању предмета, бар у већим градовима, тако да прича о ажурности и квалитету суђења постаје беспредметна. Реформу правосуђа коју је започела прва влада Војислава Коштунице и која је у потпуности прихваћена од стране стручне Европе, на коју се они толико позивају, упропашћена је доношењем закона са прелазним одредбама. То је омогућило власти да изабере себи подобан Високи савет судства и Државно веће тужилаца, што је и довело до партијског избора једног броја судија и тужилаца, а елиминацијом једног броја њима неподобних судија и тужилаца. Донети су лоши и тешко применљиви закони. Право грађана је сведено на пуку форму, што се јасно види код новог Законика о кривичном поступку, који представља лош препис америчког правног система. Он је код нас сигурно неприменљив. Њиме се ускраћује грађанима право на поштено и фер суђење, као и њихово право на равноправност у поступку“, закључио је Зоран Стојковић.
Иначе, због свега наведеног и не чуди податак да је од Србије што се тиче процента корупције и такозваног одлива мозгова у целом свету гора само Гвинеја Бисао. Ништа се боље не котирамо ни на листи Светског економског форума, где млади и паметни само из БиХ, Киргизије и Свазиленда беже више него из Србије.
BOLJE SLUGE ZAPAD NIGDE NIJE IMAO U SVETU…JANJICARI SU VLADALI I DALJE CE POKUFATI DA VLADAJU SRBIJOM-SLUGE IZDAJNICKE………
Unistavanje Srbije (kao i celokupnog “bloka” zemalja bivseg
Varshavskog Ugovora) progarmirano je i sistematski sprovedeno.
Kao sto se nasao ubica Karadjordja (a interes kneza Milosa je bio
samo delic, mnogo veceg), tako se u Srbiji naslo podosta “ubica”.
Jos od 90-ih, vrsile su se pripreme i razarala Srbija.
– Zakon o direktorima (ovascenja i parva iznad prava vlasnika);
– “Otkup” stanova (kapital preduzeca-vlasnika);
– “Piramidalna stednja” (sa “propisnom” dozvolom Narodne Banke);
– Blokiranje devizne stednje gradajna (bespravna, jednostrana
blokada / nenanje ugovora);
– Huskanje, mesetarenje i podrska gradjanskom ratu (u raspady YU);
– Uvodjenje sankcija SB UN, na osnovu provokacije i lazi (nasuprot
merodavnom, a namerno zadrzanom Izvestaju vojnih posmatraca UN);
– Vojna agesija bombardovanjem i okupacijom KiM (na osnovu lazi);
– Priprema i obuka organizacije za specijalna dejstva -“OTPOR”;
– Priprema atmosfere i prihvatanja koriscenja nasilja i krimina-
laca u upravlajnju drzavom.
XXI vek, Srbija je docekala sa posledicama navedenih (a verovatno ih ima i vise) priprema i razaranja i nametnutom “tranzicijom”
(poput “istocno-evropskih zemalja). Za zavrsni cin, a “pocetak”-
“ostriga revoluciju” pripremljeno je i u koferima predato (u neda-
lekoj ambasadi SAD u Budimpesti) cuvenih 104 miliona dolara (uredno proknjizenih u Sekretarijatu finasija (SAD Administracija
nema ministars) nasim “revolucionarima”. Da sve bude sramnije za
Srbiju, to nije ni cuvano kao tajna (moglo se naci na sajtu a ni
ambasador-predavac, nije to krio).
Tako je Srbija docekala 6 Oktobar (a Zacece sv. Jovana Pretece)i
usla u najsalvniji period svoje istorije. Posle “skracenog” postupka izbora (“kakav drugi krug, nego, juris (i marsh na ..!”)
Srbija je jurnula u pljacku i razaranje svega. Iako nista nije
bilo isto kao u bivsem SSSR, Poljskoj, Rumuniji, …, Srbija je
“morala” u istu “tranziciju”. Da sve bude jos jadnije (kao neskrivena korupcija “revolucionara”) medju nama se naslo dosta
“mahaca” etiketom, propagatora “liberalne ekonomije” i “pragma-
ticne” saradnje sa cuvenim “likovima”. Etiketa “privatizacije”,
po svaku cenu, i po mogucstvu, sa “stranim” (cesto pokrivenim
doamcim) kupcima. Zakon, procedure, agencija (ni danas niko ne
priznaje da je predlagac, a jos manje, osnivac) doneti su munje-
vito i legalizovali pljacku i korupciju. Najcuveniji ekonomista
sveta i slavni muzicar, “oslobodio je” Srbijui od banaka i SDK.
“Da se Vlasi ne sete”, osnovana je “slavna” agencija za borbu
protiv korupcije i sjajnu maglu (jer nikada nije imala izvrsnu
polugu). Na sva preduzeca (neprodata) stavljena je nova etiketa-
“javna” kojima upravljaju vladajuce partije, po sporazumu-podeli
tala, kroz svoje Direktore. Zadatak Direktora je da zahvataju prvo, “doprinose”, za njihovu im, partiju, pa svoju platu (od
koje se takodje daju “doprinosi” ali u “keshu”).
[Tako je Srbija jedinstvean drzava koja je “privatizovala” Kontrolu letenja (gde prihod stvaraju aviokompanije koje koriste vazdusni prostor drzave i za to placaju po kilometru vazdushnog puta) iako je njeno delovanje i medjunarodno-medjudrzavno.]
Naravno, racuni su zbirni-partijski, pa za placanje dobavljacima,
posle “doprinosenja”, malo sta ostaje. Zbog toga (i ne samo)
je drzava najveci duznik i faktor razaranja privatnih firmi.
Sa tako “sredjenom” privredom i bankama, ima li smisla pominjati
vojsku, prosvetu, nauku, zdravstvo ili kulturu?
Medjutim uprkos svemu, “revolucionari i tranziteri” nisu uspeli
da stignu, da Skupstina donese odluku o pristupanju NATO, sto
treba da bude tacka na poglavlje (ne kraj razaranja).
Herkuls je (bar u legendi) ocistio Augijeve stale. Ne ocekujmo
(bez nase pomoci) da nam Predsednik nije Herkules, a, kada je
Srbija u gorem stanju, od …
Srboljub Savic
SRBO SRBINE 10+ ZA PREDIVAN I ISTINIT KOMENTAR…BOG VAM ZDRAVLJA DAO-VAMA I VASIM BLIZNJIMA…BOG SA MAJKOM RUSIJOM CUVA PRAVOSLAVNE…AMIN BOZE.