Нада Матијевић: Свет нових цртачких сазвучја

Пише Дејан Ђорић

На вишем плану од извођачког, цртежи Наде Матијевић изненађују и иконографском неодредљивошћу, а могу се видети на изложби у београдској Галерији „Кућа Ђуре Јакшића“

Некада је Београд био један од главних светских центара цртачке уметности. Данас је цртеж као уметност одумро, али се упркос злодуху времена појављују млади уметници који иду против владајућег мишљења. Међу њима је Нада Матијевић, необична по томе што је школована пијанисткиња и цртачица која је засијала на древном цртачком небу с потпуно новим схватањем цртежа. Њена се изложба до првог јула може видети у београдској Галерији „Кућа Ђуре Јакшића“.  На први поглед ствара апстрактне цртеже који могу збунити посматрача јер су колорисани и блиски сликарству. Уметница уз дрвене оловке користи пастел и акварел који су сликарске технике. Цртачица, а не сликарка, није ли то ретка зверка у џунгли званој ликовна уметност? Требало би се само сетити предавања Драгана Лубарде, апостола српског цртежа и његових часова цртања вечерњег акта на Ликовној академији, када је као какав теолог између осталог образлагао и своју идеју о надмоћи цртачица, имајући у виду женску сензибилност. Мисли се да мушкарци раде ствари са више самопоуздања, а жене са више стила. Ево једне уметнице која одиста брани Лубардину теорију о женској осећајности, цртачице која у први план извлачи суптилност и духовност, ecce femina!
На вишем плану од извођачког, цртежи Наде Матијевић изненађују и иконографском неодредљивошћу. Да ли су руине неког психоделичног догађаја, визије, остаци снова, прикази амебоидног мравињака микробног света или можда сплетови галаксија? Да ли су у питању само основна цртачка изражајна средства, не користи ли уметница технику која појавно измиче, тече, тражи поглед искоса, познат зналцима уметности? Не можемо са сигурношћу одредити да ли су у питању монохроматски радови само акцентовани бојом или цртачке симфоније утихле као потопљене катедрале Клода Дебисија. Збуњени, измештени из реалности неочекиваним и невиђеним? Добро дошли у свет нових цртачких сазвучја, другачијих ликовних симбола и симбиоза Наде Матијевић. Она је од најнеобичније, двоструке или вишеструке уметничке врсте – школована музичарка, пијанисткиња београдског Народног позоришта и некадашња ученица особене и значајне сликарке Љубице Радовић. Њен медиј уз музику је цртеж, структуре сачињене од најфинијег ликовног ткања, осетљивог мелодијског састава, цртеж као поезија или композиција, сонатан, линеарно и тонално представљен у посве новим односима.
Уколико смо зачуђени, не сналазимо се пред необичним, онда је млада цртачица успела. Њена намера је да нас изведе из узрочно-последичног света сурове и сирове реалности и уведе у сплет златотканих ликовних атмосфера, у флуиде налик облацима, води, воденој пари, ватри или кристалу. Спознајемо да је не занимају само психолошки ефекти које ликовни радови врше на посматрача већ да истражује почела, праоснове света  и живота, чиме цртеж враћа на оно што је одувек био, посредништво између макро и микрокосмичког, између кристала, биљке, животиње, човека и Бога. Однедавно цртајући и на великим форматима компонује ликовне химне, апстракције које су фантастичне и реалне,  јер је таква музика и јер такав може бити и цртеж.
Можда је прва цртачица која је у нашој ликовној култури одбацила уобичајена правила и законитости пошто их је добро упознала и почела да ствара музикалан цртеж. Наша  средина вероватно уопште није припремљена да је сасвим разуме и прихвати и можда ће њено дело увек остати свеже и окрепљујуће за ликовну сцену исцрпљену у идеолошким борбама старих и нових, традиционалиста и авангардиста, кланова и групација. Она ствара изван свега, вероватно и изнад свега, госпођица Матијевић црта као да се обраћа Андре Бретону или Василију Кандинском, који би сигурно разумели њено стваралаштво. Такав цртеж је прихваћен тамо где се негује духовност, а то може бити свет Абориџина, Париз тридесетих година прошлог века или Београд шездесетих, када су у њему стварали неки од најбољих светских цртача двадесетог века, који су многе повели у цртачку авантуру. Допустимо и сада могућност обнове уметности, појаву весника и весница препорода. Нада крепи и улива наду, њен ликовни свет тихо бубри, нараста као фино ткиво, везиво маште под вештим прстима младе везиље, која своју ликовну материју узгаја можда и на помало еротичан начин. Иза њеног опуса сада су тако ретке љубав, понесеност и опчараност цртањем који воде ка самозабораву, несвесном и несазнатљивом, невином незнању шта се, за кога се и зашто се ствара. Када се пређе међа рационалног, када се како каже Драган Лубарда цртач самозаборави да угледа белину своје кости, улази се у царство чистих ликовних односа, које има своја ирационална правила, логику сна, прожету интуцијом, за коју се зна да не лаже и води у центар бића.