МИЛЕ МИЛОШЕВИЋ: О ЕПОХИ КОЈА ДОЛАЗИ

Иако је човек бачен у свет, у коме никад неће живети у истини – управо због целине свега, а посебно људског – неукидив је дар човека да осећа истину. И по том осећању он осмишљава цео свој живот и прича своје приче, и оне живе, као и оне мртве.

Таква жива прича јесте епоха која је пред нама иако би је многи који утичу на нашу стварност радо вратили у колотечину прошле. И то им неће бити велики проблем, то ће се догодити ако не будемо знали да о њој говоримо. Јер, ако не будемо знали о њој да разговарамо, она се неће ни догодити.

Ако се будемо могли одвојити од свега што нам отупљује ум и одроњава стомак, а да се, са друге стране, не затворимо у кулу од слоноваче – то може бити најзад наш људски пут према нашем дару, уместо према овим себичним сабластима полуљудског или полусветског пребивања уместо бивања. Јер шта је човек ако не осећа, ако га то не преплави. Ако није ганут у душу, ако не може сам да проговори. Ако су песници слаби, деца без осмеха а старине неспокојне – где ми живимо? Ако се толико заборавило шта је то што јесте, па су песници постали давно изумрла дружина ту где је знање техничко а дивљина воље демјургија или чигра екстазе заноса, све док се не поломи ганута животом пред ишибаним коњем, поново откривајући проклизавајућа треперења живота.

Одмах се мора рећи да само бољи могу бити весници, али не и никакав систем по себи, посебно не да тај систем чине злопири и окорели преваранти, бездушне наказе које се у подмуклом смеху шале са поретком. Јер ми још нисмо схватили ни овај свет да би сад веровали да можемо правити бољи и изграђивали његове идеологије јер је то тек још једна Вавилонска кула, изнова. И зато само бољи, само слободни су ти који су увек мерило. Неће то бити ни корисник нити фанатик система, и то је сада јасно и у ЕУ, када је постала пуки систем и када би неки би међу њима, уместо нове епохе, још више исте старе игре. То дакле не може бити никакав идеолошки верник.

Весник новог је човек слободан за осећање истина, које се не могу рационалисати гордим умом. И, док год тога има, има и истине. Зато се сада, уз закаснели осећај за меру, чују гласови са Запада да губитком хришћанске основе (1) нису изгубили само нешто, већ све. Сад се чује да су, све дубљом секурализацијом живота, од њега остали само сладострашће и систем у који се – као у паучину уместо хрићанске дубине, која даје свему природу у Европи – заплиће у сопствене канализационе дубине, као што се јуче заплитало у ватиканским подрумима или Кустуричином „Подземљу“. Управо то су симболи који прете својом неконтролисаном хиперпродукцијом значења и свођењем на саме себе, да ломе и на крају сатру живот Европе.

И то је та смрт савременог човека удављеног у сопственој похлепи, у пренадраженој утроби и везаним цревима – у самоиспуњавајућем пророчанству. На то нас лепо подсећа гуру глобалног новца Џорџ Сорош, заборављајући да му је Карл Попер рекао како новац никад није никакав стваралац, па да се он мане филозофирања, него да се држи оног што најбоље ради – препуштања слепилу похлепе, која човечанство води надолазећем трећем кметству.

НОВА ДРУШТВЕНА ИДЕЈА За тако нешто ми се не можемо везати. У нашој пропасти то би била управо кап превише, како је и показала бит наше елите (2). Јер она је стихијски и помодно спремна на све савезе са свима, осим са сопственим народом кроз меру и стваралаштво, на коме би градили своју управу, углед и утицај, јер либерални тип друштва не може бити а да није у реалности пирамидалан.

У таквом систему биле би потребне екстремно рестриктивне мере, очитоване у макар строгом ограничавању расподеле и веома развијеним институцијама одговорности и смењивости. То, наравно, не значи да није потребно увођење реда и у садашње друштвене процесе, посебно у неоправдани раст разлика у приходима. Али код нас – после после свих тих тадића, маловићки, хомена… – влада неред, огољен непријатељски провизоријум, чак и против разума. А и како би било другачије, када је вршен избор између незрелог и незнања, када је владало слепило да се очигледно одвага према општој мери ствари, виђеној кроз глупост српских медија. Колико је све то било олако и рђаво, показала је лакоћа којом су нас обавештавали о италијанској аквизицији. Она је на крају завршила у Сиску, као да је то био пазар ципела или поподневни сладолед, па да се купује на мах, уместо у вишемесечном процесу, који и сам дебело кошта. Да је постојала општа мера ствари, то медији и политичари не би могли да везују за изборе, него за знатно ранију одлуку. Инсистирање на мери ствари налагало би да такав медиј буде коначно опоменут а затим и суспендован из јавног простора.

Много су нам се пута до сада представили и понудили „бољи“, али нити смо их препознали, нити смо их прихватили, нити нити то умемо јер очито слабо желимо оно што је „боље“, за које стичемо склоност и разумевање тек по екстремним последицама. А тамо где нам је понуда лоша, а избори још гори, потребно је да се – пре свих других – постави ново правило о друштвеној идеји.

Каква би она требало да је? О каквим идејама би уопште требало да говоримо? Ниједна идеја која не узима у обзир оба своја краја не сме бити прихваћена. А каква је та идеја? Уместо да буде интерес и убеђивање, решење проблема једне стране, једне појаве, једног – она мора да одговори целини. Чувати дакле целину у приликама у којима је.

То значи да се не може само говорити „системски“ и увек изнова о „болним резовима“. Ништа друго и не слушамо док је отпуштено милион људи или су претворени у модерне кметове који једва састављају крај с крајем. Док неповратно глођу до голог зида фабрике. Док је изгубљено знање и тимови људи који знају процесе. Док нам је упропаштено здравство. Док имамо школство које не даје плодове. Где се људи убрзано претварају у површне и себичне јединке масе коју је најлакше користити јер је све препуштено спонтаности хаоса, који се назива „слободом“ и „људским правима“, али не и животом, даром, срећом, здрављем, истином. Где се уводи закон о пушењу или о сурогат мајкама, али и не закони који чувају живот и омогућавају просперитет. Где су сви појединачни и групни интереси излобирани унутар елите и не чувају достојанство човека, па ће утеривачи да обијају станове чак и због комуналних дугова јер су људи, да би се поредак елите очувао, сведени на минималне платне разреде испод стварног а не статистичког животног квалитета. Где је успостављено правило да, што је човек више образован, мање верује у солидарност и заједницу. Што је имућнији, још мање, стварајући саму природу друштвених односа као, на почетку, крајње неповољну, а, на крају, само глупу и неспсобну.

ВАЖНОСТ ЖИВОТНЕ ПИСМЕНОСТИ Није примарно што је то елита страних плаћеника, већ што не налази интерес у стварању, него искључиво у користи, која им је омогућена слабим друштвом и још слабијом државом. Тада им је народ само још један трансакциони трошак, банда лезилебовића, која неће да ради, а пуно једе, светина, како извољевају чак и јавно изрећи.

Потребне су дакле идеје и закони који чувају целину и воде рачуна о томе да артикулишу живот, а не да га дегенеришу и антагонизују. Потребно је мало људскости, мало памети и обзир према целини, као опште и обавезујуће место, уместо веселости формалне буке и простаклука обести. Ето шта је потребно од законодавне, извршне до судске власти и медија.

Зато је, поред хитног обарања анархије институција, потребно изборити се са дискурзивним слепилом, који дезорганизује и дегенерише сва значења, а на крају чак и животну писменост, која је постала роб парола, небулоза, медијске виртуелности, уместо личности и дијалога људи који обогаћују а не осиромашују живот Србије. Јер животне писмености може бити само тамо где се живот ствара, а не тамо где се на њему паразитира. То паразитирање у општем провизоријуму и колективним импровизацијама могућности не може да замени стварање могућности. Отуда их данашња елита не ствара, тако да ће српски дух испарити, а с њим и наша државност. А то што ће већи део данашње елите и сам бити сведен на лумперпролетеријат, није нам на утеху.

То значи да код нас није све, како то опет медији кажу, само питање економије. Јер нема економије која сама може бити уређење. Она чак не може ни функционисати као што се и не живи право, без животне писмености и поретка који је предвидив, важећи за све и у свим приликама. Економија не може бити поредак који пре свега суштином чува наш живот, она не може бити наше становиште – у крајњем исходу српско становиште, како га отвара Мило Ломпар. Напокон, реч је о нашој етици окупљања, коју развијамо интегришући се у велике синтезе знања живота у Србији. У општем политичком смислу то је наше место и у животу и свету које се данас најјасније очитује у политичкој и војној неутралности. То су мере Србије, оно што никако не може бити ни превазиђено ни замењено.

Ма колико у данашњим уходаним лажима власти и њеној моћи позајмљеној од ЕУ нема места за било који други говор, могуће је видети нову епоху у Србији. И о томе би данас требало непрестано разговарати, као у Павићевом монаховом сну. Како му се шта указало, на том месту је подигао сваки пут нову цркву; где год да се стао, одмах је морао даље. То је неопходна константа на српском простору, на дијагонали између гермаског и турског супстрата и интереса.

СТВАРИ О КОЈИМА ЋЕМО ГОВОРИТИ У новој епохи, коју заборављамо уплашени тиме шта ће сви други рећи сем нас, Срба, важно је да Министарство правде напокон почне да постоји, а не као до данас. Потребно је да министарства културе, образовања и науке ураде обећани посао – да артикулишу животну писменост Срба. И једно и друго мора да буде у бићу правде и духа, јер где нема оба истовремено – не може бити ни резултата. Без правде и наше писмености не можемо бити народ нити можемо опстати на нашој геоисторијској дијагонали. Ако то не умемо на самоодржив начин, нећемо моћи никако. А, ако не будемо могли, неће то бити само отимање трофејних комада територије.

Како то да су нам судство и министри правде чудо невиђено поред толико великих правника? Како то да су нам закони глупи, а пракса бесконачна каљуга марифетлука судија, адвоката и других? Суштински стуб друштва препуштен је лошој, често и срамној пракси, која се не може никако сакрити иза тек политичког притиска, него опште покварености и неспособности.

Кад се погледају резултати овог истраживања, очито је да велики део грађана има посла са судовима у српском провизоријуму, и да највећи број људи то искуство сврстава у лоше. Из тог истраживања еснаф који би требало да ужива велики друштвени углед делује као да би најпре, као код Херодота, требало да седи на одраној кожи корумпираних колега. А то значи да је потребна велика личност која би одиграла улогу српског законодавца и напокон сломила доманићевско-нушићевску праксу српског законодавства и правосуђа. Тај посао, који се код нас очигледно није сматрао важним и великим, заправо је међу прва три по важности.

Што се културе, образовања и науке тиче, јасно је где им је место у нашим животима и светским оквирима, посебно данас. Као да нам још није доста слепила, па се ни о сопственој историји не можемо без бруке сами договорити, као ни о друштву, економији, животу. То би требало да буду основни задаци наше културе – да напокон утврдимо да ли је Југославија била пропаст од одлуке; да рашчистимо да ли Срби лутају кроз историју и треба ли да нам је други пишу. Важно је да се новац усмерити у та и таква истраживања, а не да се разбацује на циркус, модне ревије, изложбе грчева, позориште свега итд. Потребан нам је озбиљан пакет образовних књига, а не свако да их пискара и свако да их издаје, и да се удовољава сецикесама као једином културном и образовном мерилу.

Што се науке тиче, и ту – уместо да се прави забавни научни парк – зар није боље направити озбиљан технолошки институт, који ће освајати технологије и производе заједно са привредом? Зар то неће све скромнији број даровитих задржати и упослити, и још опослити привреду тим производима за извоз уместо само плетења јуракаблова (каблови или корпе, која је разлика?).

Ето неколико цртица за почетак. Јер о овом ће тек бити шта да се говори и тек да се разговара.

__________

Напомене:

(1) Пера, Марчело, Зашто се морамо звати хришћани, Службени Гласник, Београд, 2010.

(2) Људи – не само на овом сајту – тешко прихватају пирамидалну природу организације друштва, према којој је устројено и српско. Реч је о моделу елита-маса, који изазива отпоре код људи. Они су, игноришући сопствено дневно искуство, склонији представи о слободном човеку – заправо магијско-бајковитој представи о великом човеку – у којој се жртвује сагледавање путева и могућности друштвене регулације у току догађања за рачун регулације у екстремима сукоба.

Из тога произлази и парадигматски однос великог броја грађана према улози Војислава Коштунице у националном имагинаријуму. Тај однос пре се може разумети на начин као је Бруно Бетелхајм у „Значењу бајки“ објаснио чудно понашање духа из боце, зашто жели „убити“ свог спасиоца, него каквим фудбалским, завереничким и сличним схемама. Код нас често превлада увређеност детета, па изгледа да људи траже – како каже Зоран Миливојевић – да се „ресетују“ у духу компјутерашки лаког политичког жаргона, уместо друштвено еволутивног саморазвоја у уозбиљењу себе и мнења у прихватању потпуне личне одоговорности и обавезе дара и способности. Ми бисмо да само раније ослобођени, да је сам спасилац много бољи од овог даровитог, али обичног човека, и још да нас одмени у свему, а ми да радимо шта хоћемо, док пуштамо угурсузе да вршљају. По томе нас толико нервира и Николић, одвећ народски да му се оспорава све шпто се иначе оспорава народу.

Извор: http://www.standard.rs