Medijski mejnstrim: između sjaja i bede

Piše Ljiljana  Bogdanović

Evropski parlament je zabrinut zbog pokušaja nadzora i uplitanja u medije u Srbiji, i traži od srpskih vlasti da zajamče nezavisnost sredstava informisanja od političkih pritisaka i drugih upliva. Zatvoren sistem političke klase i ovako organizovani i uređivani mediji objašnjavaju stvarnost zemlje Srbije. Sistem ne bi bio moguć bez ovakvih medija, ovakvi mediji – bez tog zatvorenog sistema

 

„Malo je reći da je histerija sa ‘napadom na Tadićevu ženu’ bruka i sramota srpskog novinarstva. Ta histerija je u sistemu spojenih posuda sa povremenim fantomskim ‘terorističkim pretnjama’ samom Tadiću i uterivanjem celog medijskog mejnstrima u režimsko-tajkunsku brazdu.“
Ovim rečima je redakcija ovdašnjeg popularnog internet portala (rusko-srpski inače) ocenila i  propratila priču koja je danima „tutnjala“ naslovnim stranama većine beogradskih dnevnih listova. Ocenu je pratila napomena kako „nema sumnje da je nekom izvan samih medija bio potreban ‘napad na Tadićevu ženu’ i da su to režimski mediji poslušno odradili“.
Kada se uzbuđenje stišalo, ispostavilo se – kao što je poznato – da jeste bila reč o proizvedenoj histeriji, odnosno spinu, neznano od koga naručenom, ali svakako poslušno, mada traljavo izvedenom. Pitanje: kome je u ovom slučaju „bruka i sramota“ bila tako potrebna,  sakrilo je drugo, čini se neprijatnije i ozbiljnije pitanje – za koga i u čijem interesu srpski mediji rade danas? Odgovor može biti transparentan u meri u kojoj je transparentna i ukupna, društvena i politička stvarnost savremene Srbije. Rečju, odgovor je složen i zabrinjavajući!

DISCIPLINOVANJE PREDSEDNIKA

[restrictedarea]

„Poslušnički mediji“, „lažljivi mediji“ – sintagme su koje se i u okrilju novinarskog esnafa upotrebljavaju kao obavezna „bojeva municija“ sada sve češćeg uzajamnog ruženja i pesničenja istaknutijih, pa naravno i za ukupne prilike u ovoj profesiji malo više odgovornih protagonista medijskog diskursa naše zemlje. Za javnost, tvrdnje o lažljivosti i korumpiranosti nacionalnih medija nisu, čini se, nimalo upitne, odavno su postale opšte mesto razgovora o dimenzijama dramatičnog urušavanja čitavog srpskog društva. Medijska stvarnost zemlje nedavno precizno dijagnostikovana opaskom sociologa Mileta Miloševića: „Stalna proizvodnja zamora, najrazličitiji viškovi događaja, čak i kad ih nema, pravljenje atrakcija od samih životnih banalnosti – to je glavni metod upravljanja javnošću“ – biva pojašnjena i potpuna tek ukazivanjem na sveprisutne laži i manipulacije. Stvarni cilj medijskog udarništva, dakako, nije ispunjavanje dnevne agende tzv. malog čoveka, već je usmeren na ostvarivanje moći, uticaja i vladanja – slažu se studiozni posmatrači medijskih prilika. Mediji, dakle – lažu, zamaraju, obmanjuju, manipulišu i od trivijalnosti prave horizont opšteg trajanja, a upražnjavanjem ovih „tehnika“ oni teže ka jednom cilju: upravljanju javnošću, odnosno našim životom. Posvećenost i čvrstina koji služe ovim „visokim“ ciljevima, ogolili su se tokom proteklih meseci zamorne izborne kampanje, malignog medijskog razbuktavanja strasti između dva izborna kruga, a još više u vremenu i „štimungu“ nastalom neposredno po predsedničkim izborima. Disciplinovanje demokratski izabranog predsednika ove zemlje – igra čiji smo svedoci pokazuje kako angažman može da izgleda kada su ulozi stvarno značajni. Unakrsna medijska paljba, raspirivana  iz sveta – EU, pa čak i Amerike, uz džaranje plamena iz „bratskog“ komšiluka, pa duvanje vatrice kod kuće, u toplini i prisnosti domaćih medija, čini se da je bez presedana u praksi ne samo zemalja u regionu, već bez sumnje i u Evropi.
„Kroćenje“, sačinjeno od mešavine podsmeha, oštre kritike, hotimičnog zbunjivanja i sluđivanja (javnosti) komentarima o predsednikovom nesnalažanju i gafovima – političkim, državničkim, društvenim, upravo gledamo… Posle zluradog i tobož brižnog i angažovanog problematizovanja izjava o Vukovaru, o genocidu i Srebrenici, o Tominom „četničkom pedigreu“, možemo samo da nagađamo šta će biti sledeće. A da će „sledećeg i novog“ biti – sumnje nema. Zasad, čitamo kako su izjave novog predsednika Srbije o Vukovaru i Srebrenici izazvale ogorčenje, kako u regionu, tako i u Briselu, odakle poručuju: Nikolićeve tvrdnje su apsurdne, opasne i ugrožavaju ambicije Srbije o učlanjenju u EU. Tu je i maštoviti naslov „Predsednik i provokator“ koji je nemački „Zidojče cajtung“ objavio o predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću, a domaći listovi, likujući i seireći, preneli. Ili, na isti način interpretiran glas iz Strazbura: Negiranjem srebreničkog genocida, novoizabrani predsednik Srbije Tomislav Nikolić bacio je senku na funkciju predsednika. „Nikolić je neuračunljiv čovek koji nanosi štetu svojoj zemlji“, poentirao je jedan od istaknutih drugosrbijanskih ideologa.
Kako je ovo moguće? Kako je moguće da se srpski mediji, baš kao i značajan deo vladajuće društvene i stranačke elite, ponašaju kao da zapravo nije reč o predsedniku naše države? Da li je nevidljiva ruka i sila „izvan samih medija“ koja je zahtevala pomenutu „bruku srpskog novinarstva“ u slučaju Tadićeve žene, ista ruka i sila koja odlučuje o neumornom priređivanju „toplog zeca“ novoizabranom predsedniku Srbije?
„U Srbiji danas imamo posla sa jednim zatvorenim sistemom političke klase. Njega čine svi lideri stranaka i njihovi saradnici koji su udruženi sa tajkunima… Politika je ovde shvaćena kao biznis. U odnosu na to trebalo bi tumačiti šta znači izbor Tomislava Nikolića za predsednika ili poraz Borisa Tadića na izborima“, rekao je, u žaru diskusije o aktuelnoj situaciji u zemlji („Utisak nedelje“, „B92“) Vladimir Pavićević, asistent na FPN. Upravo tako, zatvoren sistem političke klase i ovako organizovani i uređivani mediji objašnjavaju stvarnost zemlje Srbije. Sistem ne bi bio moguć bez ovakvih medija, ovakvi mediji – bez tog zatvorenog sistema!

MEDIJI KONTROLISANI! OD KOGA ZAPRAVO?
U žestokoj polemici o stanju u „zoni sedme i osme sile“, odnosno u domenu štampanih i elektronskih medija, koja se na stranicama „Politike“ vodila proteklih dana, iscrtani su aktuelni, ne i stvarno novi obrisi krize domaćih medija. Polemičari – Boško Jakšić, vodeći komentator ovog lista, Nebojša Krstić, bivši savetnik za medije bivšeg predsednika Tadića, razmenili su  bespoštednu vatru u kojoj su „oprljeni svi“, pa čak i kontroverzna i donedavno javno nedodirljiva ekipa oko Tadićevog Kabineta, kojoj se u grehe beleži režiranje naslovnih strana, kao i krojenje uređivačke volje i koncepta svih mejnstrim glasila. Dvoglasje u ovoj polemici ubrzo je postalo višeglasje, jer su se uključili Dragoljub Žarković, glodur „Vremena“, kao i predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović. Inicijalni podsticaj diskusije u kojoj je rečeno mnogo kritičkih (ali nejasno i za koga stvarno obavezujućih) opaski o stanju srpskih medija, bili su, naravno, predsednički izbori.
Polemika koja je, s obzirom na intonaciju, obrte, lucidna zapažanja, a pre svega profesionalni pedigre učesnika, dobrano iznenadila, i – bez obzira na ozbiljnu temu i teške reči – gotovo uveselila i ironijom te cinizmom nadahnula domaću javnost, ostaje upamćeni registar novijih lutanja, konfuzije, etičkog, idejnog i organizacionog posrtanja jedne profesije. (Bez razlike, učesnici su, sebe izuzeli iz spiska onih koje valja izvesti pred porotu koja bi propitala vinovnike profesionalnog i etičkog urušavanja domaćih medija u vremenu tranzicije). Predlažemo pažljivo iščitavanje ove prepiske koja je iz štampe potom umnožena u internet prostoru, a sa raskošne trpeze ovih polemičkih pikanterija, zapravo i popisa „bruka i sramota“ našeg novinarstva, najpre izdvajamo, kao paradigmatično, pitanje komentatora „Politike“: „Ali, zašto bi kontrolisani mediji bili bolji od svojih mentora?“ Stvarno – zašto?
Iz niza pobrojanih konkretnih, a od sveta ispostavljenih „minusa“ nedoraslom srpskom novinarstvu, koje Jakšić sada pedantno navodi, izdvajamo dva:
„U Srbiji se u oblasti medija potpuno ostvaruju samo četiri od ukupno 27 evropskih standarda, većina standarda je u ‘sivoj zoni’, dok u nekoliko oblasti postoje drastična odstupanja. Ta odstupanja se, pre svega, odnose na tržišno poslovanje medija, zaštitu medija od političkih uticaja, radno-socijalna prava i bezbednost novinara“, rečeno je 18. maja na predstavljanju izveštaja o medijskim slobodama koji je pripremljen na osnovu liste indikatora Saveta Evrope („EurActiv.rs“ i „Beta“, 18. maj 2012).
„Evropski parlament je zabrinut zbog pokušaja nadzora i uplitanja u medije u Srbiji, i traži od srpskih vlasti da zajamče ‘nezavisnost sredstava informisanja od političkih pritisaka i drugih upliva’“, navodi se u tom dokumentu koji je 1. marta usvojio Spoljnopolitički odbor Evropskog parlamenta („Beta“, 1. mart 2012).
U strastima uskiptelom razgovoru pomenutih polemičara ne samo da je ostalo nedorečeno, već nije ni pomenuto ko su pravi „mentori“ srpskih medija, oni od kojih „kontrolisani mediji“, kako Jakšić zaključuje, ne mogu biti bolji. Da li je te gazde naznačio glasoviti (Vladi upućen, a od iste nikada razmatran) „Izveštaj“ Saveta za borbu protiv korupcije (sačinio ga je tim nedavno preminule Verice Barać) u kojem je zapisano doslovno:
„Savet je prikupio podatke na osnovu kojih se može zaključiti da se nad medijima u Srbiji vrši snažan politički pritisak i da je nad njima uspostavljena potpuna kontrola. Više ne postoje mediji iz kojih građani mogu da dobiju potpune i objektivne informacije, jer pod snažnim pritiskom političkih krugova mediji prećutkuju događaje ili o njima izveštavaju selektivno i nepotpuno“.
Prema nalazu rečenog Saveta (na Izveštaj su pojedini glavni urednici, razumljivo, alergični), domaći mediji su suočeni sa tri ključna problema: „netransparentnost vlasništva, ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija (kroz različite tipove budžetskih davanja), i najzad: problem ‘RTS’-a koji umesto uloge Javnog servisa, ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita“.
Može li se zaključiti da su u Savetu bili na tragu „mentorima“ srpske informativne sile? Konkretno, kada je ukazano na političke stranke, tajkune i naravno – elite, da li je „glavni inspirator“ pronađen ili pošteđen? Vinovnici nesloboda naših novina i televizija, sigurno ne mogu biti samo „savetnički pretorijanci“, „mediopazitelji“, „izvesna Džesmin i dvojac maljčika“ (imena koja je do nedelje 20. maja sa više diskrecije i uvažavanja pominjao i sam, sada likujući, polemičar i novinar „Politike“), kao čimbenici sa zadatkom da ispunjavaju funkciju „lorda čuvara pečata demokratskih sloboda srpskih medija“.
Pomenuti nisu nedužni. Još manje su to oni koje urednici pritešnjeni ponekad i nevidljivim nalozima, moraju da slušaju. I nije, naravno, samo o famoznom oglašavanju reč. U Izveštaju Antikorupcijskog saveta, u kritičkim razmatranjima profesionalnih vukova, stvarni upravljači srpskog informativnog neba, ma koliko bili tragalački lovljeni – izmiču! Nije pogrešno reći – kao što to čini pomenuti Izveštaj ili izbornim rezultatom predsedničkih izbora osokoljena kritička misao u redovima novinarskih profesionalca – da su političari, stranke, tajkuni, i uopšte svi činioci „zatvorenog sistema“ domaće režimske elite oni koji utiču na medije. Neprijatno pitanje međutim glasi: Ko vlada srpskom režimskom i tajkunskom elitom? Ko i zbog čega neće i ne želi da građani Srbije „o stvarima važnim za njihov život, o problemima koji traže kritičko promišljanje i podizanje svesti o njihovom značaju“ nikako ne dobijaju pravovremenu i valjanu informaciju? Kako su istraživačko novinarstvo i kritičko mišljenje postali nepotrebni balast u medijima, zamenjen konceptom i sistemom vrednosti u kojem se globalna sreća, zajemčena apsolutnim uvažavanjem ljudskih prava i demokratijom podrazumevaju? Ovim vladarima iz senke valja ispostaviti račun, no nedodirljivi su i (bukvalno) daleko, a volje za taj „dijalog“ teško da će biti. Možda bi, u cilju razrešenja „medijskog stanja nacije i zemlje“ – istina više u ravni dosetke nego programskog rešenja – predsedniku Srbije, tako već priklještenom između sjaja i bede medija, moglo da se predoči jedno skorašnje istupanje predsednika Ekvadora Rafaela Koree. (Neposredno po imenovanju Nikolića blogosferom  je protutnjao prevod obraćanja predsednika Koree građanima Ekvadora). Brutalno je praćeno predsednikovim cepanjem primeraka vodećih dnevnih listova pred TV kamerama, i evo kako glasi:
„Prestanite da kupujete to smeće od novina, prestanite da gledate TV kanale koji se bave politikanstvom, a ne informisanjem, bojkotujte medije koji služe samo interesima elitnih grupa i koji su pod nadzorom krupnih bankara i kapitalista!“

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. pozdravljam clanak… valjalo bi – evrospkim standardima protiv oni toboznjih ( al’ laznih) ‘evropejaca’ ?! I da se prate – spinovi i objavljuju i prijavljuju ‘regulatornim’ telima ?!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *