Љубав према смрти

Пише Мара Кнежевић Керн

Све већи број унајмљених научника, социолога и политичара показује симптоме које новинар Мајкл Снидер препознаје као „љубав према смрти“. Она се манифестује на безброј начина, а пласира путем медијске мреже са задатком да ову „љубав“ учине друштвено прихватљивом

 

У Норвешкој је направљен први корак ка легализацији еутаназије, шест мобилних тимова иде од врата до врата како би „омогућили остарелим пацијентима комфорну смрт у рођеној кући“. Овај програм, под именом „Right to Die NL“, води један од највећих холандских НВО тимова, а осмишљен је у складу са Законом о еутаназији из 2002. године. Холандија је прва земља на свету која је легализовала асистирану смрт. Годишње се на овај начин усмрти 3.100 људи, а услуге су бесплатне. За сада се најчешће ради о неизлечивим болесницима, који трпе неподношљиве болове, али постоји оправдан страх да је то само први корак ка реализацији политике „смањења вишка становништва“.

„ПРЕКОБРОЈНИ НА ПЛАНЕТИ“

[restrictedarea]

Предлогу двојице научника са Универзитета у Мелбурну, који заговарају легализацију „постпорођајног абортуса“ , уз аргумент да „новорођенче није личност“, придружио се професор Филип Кафаро (Универзитет „Колорадо“) студијом „Климатска етика и популациона политика“. Он неопходност редуцирања људске врсте види као једини начин да се заустави геноцид над осталим врстама (interspecies genocide), што је довело до настанка епохе „антропоцена“, прећуткујући чињеницу да се простим редуцирањем људске врсте не елиминише проблем који лежи у екоцидној суштини либералног капитализма.
Љубав према смрти, алијас некрофилија, распрострањена је и на америчким колеџима. Док професор биологије Ерик Пианка (Универзитет „Тексас“) отворено изјављује: „Убеђен сам да би свет, укључујући сва људска бића, био много пријатније место да нас је мање“, контроверзни бизнисмен Бил Гејтс, ангажован на програму редуцирања људске врсте уз помоћ вакцина, инвестира значајна средства у најновији изум: уништавање сперме уз помоћ ултразвучне технологије. Научноистраживачки тим из Северне Каролине већ показује значајне резултате.
УН су напросто опседнуте проблемом „прекобројних“ на планети, а на првој линији фронта се нашла и Хилари Клинтон, објавивши да ће „контрола популације бити приоритет америчке спољне политике“. Ту је и Обамин дворски стратег, заговорник стерилизације жена после другог детета, што би била „практичнија и економски оправданија метода“, него што је стерилизација мушкараца. У плану је и уграђивање поткожне капсуле девојчицама у пубертету, која би била уклоњена само уз званичну дозволу власти – и то за ограничен број трудноћа. У Америци је и за хендикепиране намењен „посебан“ статус, што се види из случаја трогодишње девојчице, којој је ускраћена могућност трансплантације бубрега зато што се посумњало да је ментално заостала.
Међу заговорницима редукције броја становништва налази се и Тед Тарнер. Он је изјавио да би 300 милиона био идеалан број становника на планети. Да нису у питању само наклапања залудног богаташа може се видети из чланка објављеног у гласилу  „Детроит  њуз“, из Мичигена, у којем се предлаже да би „због националног сиромаштва, растућег криминала и незапослености требало размишљати о стављању контрацептивних хемикалија у јавни систем водоснабдевања”.
Активиста Мајкл Снидер тврди да је и Агенда 21 инаугурисана у служби фабрикације смрти и да се ради о свеобухватном плану „који би требало спровести на глобалном, националном и локалном нивоу, у областима изложеним људском утицају на природно окружење“, што значи успостављање потпуне контроле хране и воде од стране светске владе.
Из извештаја под називом „21 питање за 21. век“, сачињеног од стране УН програма за заштиту природе, УНЕП, на којем су радила 22 научника, и који ће бити изложен у Рију, идентификују се настали проблеми, али се из пратећих докумената види намера да се – под изговором „контроле безбедности“ – успостави тотална контрола производње и дистрибуције хране и воде.
О методама спровођења ове „контроле“, сведочи активиста и новинар Депа Панчанг, износећи податке о нехуманом односу међународне заједнице према земљотресом погођеном Хаитију. „Научници су потврдили да је колера дошла са страним трупама УН, које су из базе стациониране на Хаитију испуштале фекалије у оближњу реку. Ово је угрозило живот више од 7.000 становника острва, и упркос милионима долара хуманитарне помоћи за настрадале, још увек није организована примарна санитарна заштита.“
Ово стање отвара многа питања везана за хуманитарне стандарде спровођене од стране „хуманитараца“, као и за однос особља из невладиних организација према локалном становништву и политици спровођења хуманитарног програма, која је у једном тренутку довела до ускраћивања сваке помоћи у снабдевању становништва водом и храном. Кубански лекари тврде да је колера могла бити заустављена и да је у питању људски фактор.
Од 1854. године, кад је лекар Џон Сноу открио узрочника епидемије у Лондону, свима је познато колико је важна контрола водоснабдевања. У случају Хаитија намеће се оправдана сумња да је агенда о смањењу популације на индиректан начин имплементирана у активности добро плаћене хуманитарне камариле, с обзиром на то да су само кубански лекари остали на висини задатка.
И у овом случају статистички подаци откривају оно што медији не желе да обелодане: на 4.000 Хаићана обезбеђена је по једна контејнер-цистерна са чистом пијаћом водом, а на један тоалет је упућено 100-200 људи. Према постојећим стандардима (Sphere Standards), за овакве ситуације се предвиђа један тоалет на 20 људи. Да би се прикрило неадекватно ангажовање УН „хуманитараца“ из WASH-a („water, sanitation, and hygiene“), за „случај Хаити“ су промењени нови стандарди, па су и извештаји УН срочени да прикрију димензије хуманитарне катастрофе.
Влада Хаитија, која би морала бити главни организатор спровођења мера заштите становништва, добила је само један одсто од укупних средстава хуманитарног фонда, док је остали новац (уз благослов УН) разграбљен од стране хијена из „хуманитарног лобија“, међу којима су „најугледнији“: „Црвени крст“, „Сејв д чилдрен“, „CARE“…

ПАРТНЕРСТВО ЗА НАПРЕДАК АФРИКЕ
Контрола популације била је на дневном реду Самита Г8 у Камп Дејвиду. Обама се том приликом сусрео са индустријалцима, како би заједнички спровели „Њу алијанс фор фуд секјурити енд нутришн“, што је, према писању Реди Ананда, еуфемизам за монокултурну пољопривреду, генетски модификоване житарице и пестициде – без   којих се не би могла спровести друга фаза Зелене револуције. У пројекат су укључене Танзанија, Гана и Етиопија, са перспективом да се ускоро продре у Мозамбик, Обалу слоноваче и Буркину Фасо. Крајњи циљ некрофиличне агенде „Гроу Африка партнершип“ је запоседање афричког континента према матрици усавршеној током преузимања Индије. У игри су овејани играчи: „Монсанто“, „Дијагео“, „Дупонт“, „Каргил“, „Водафон“, „Валмарт“, „Пепсико“, „Прудентијал“, „Сингента интернешенал“ и „Свис ре“, а наступају под Обамином паролом да „неке ствари могу да спроведу само компаније“.
Како то изгледа у пракси може се закључити из искуства Кеније, у којој су компаније уместо житарица (од којих зависи опстанак становништва) на преузетим обрадивим површинама изградиле стаклене баште, да би узгајали парадајз, цвеће и остале производе чија цена на тржишту обезбеђује висок профит. Ово се спроводи у спрези 45 Обаминих мегакорпорација (укључујући Фондацију Била Гејтса), уз мрежу приватних компанија за производњу ГМ семена, намењеног за „сетву смрти“. Агродилери играју кључну улогу у преузимању контроле над кенијском храном, док на страни живота стоји само релативно мали огледни центар Г-БИА, у којем кенијски агрономи на малим парцелама успешно узгајају органско поврће и воће. И вода је на мети „култа Зелена револуција“, с обзиром на то да компаније уз помоћ разгранатог система за наводњавање усисавају сву расположиву воду, препуштајући мала пољопривредна имања суши и нестајању.
Канадски песник јерменског порекла Рафи Кавукијан (Raffi Cavoukian), борац за очување природе и оснивач Центра за поштовање детета, објавио је есеј упозорење поводом 50-годишњице од објављивања књиге Рејчел Карсон „Тихо пролеће“ (прва отворена оптужба против сејача смрти, путем масовног запрашивања америчких поља ДДТ-ием). Кавукијан са неизмерним жаљењем констатује да еколошки покрет није успео да промени наш поглед на планету, коју смо први пут угледали на снимку из космоса 1970. године. „Природа је у међувремену постала ‘околина’: редукционистички термин лишен односа, а човечанство се налази у дубокој кризи идентитета, савести и духовности. Основно питање је: ко смо ми као врста која се развија и да ли заиста више бринемо о новцу него о сопственом потомству?“ Песник каже да ћемо, уколико не сазримо као економска бића, постати нови Титаник и да само изједначавањем појмова „Earth – friendly“ (поштовање планете) са „Child-frendly“ (поштовање детета) можемо да победимо. Кавукијан упозорава оне који стоје иза највећег загађивача планете – америчког војног комплекса (савремена профитабилна фабрика смрти), да ће – уколико преживе елиминацију вишка човечанства остварити Пирову победу, подсетивши на легендарну причу о грамзивом краљу Миди.

[/restrictedarea]