Јелена Пустовојтова: ОПЕРАЦИЈА „ЕВРОПСКА УНИЈА“: КОЛИКО ЋЕ КОШТАТИ СЛОБОДА

Хистерија око кризе у Европи је постала димна завеса којом се крије промена вектора спољне политике САД. Сада ће њена жаока бити усмерена према пет држава које покушавају да се ослободе од диктата Вашингтона који се пробија у све поре света. Те државе су Кина, Бразил, Индија, Турска. Наравно, и Русија.

Представљајући на спољнополитичкој арени фактички хегемона, Сједињене Државе себи никада неће дозволити да буду ћушнуте у ћоше само зато што их неко стиже по обиму унутрашњег бруто производа или што се сетио империјалне прошлости сопствене земље. Нација ћифти која на располагању има најеластичнију машинерију за гушење националних интереса већине држава на свету – амерички долар, који је после Бретон-Вудса изгубио сваку способност да буде обезбеђен, поседује највећу на свету армију најамника, задужену да чува и шири границе те последње империје на свету. Легионари Вашингтона данас граде нове бастионе утицаја на Балкану, Блиском Истоку, у Северној Африци, Централној Азији. А Европа, која је застранила у глобализам, сама пред ноге ММФ-а полаже своју националну независност.

У тренутку удруживања европских држава у Европску унију стање њихове економије, животни стандард и – најважније – социјални положај по насељености народа у њима су били различити. Европљани који су живели са онолико, колико су имали, су знали да Немци живе боље. А да су Грци сиромашнији. Зато су Немци имали највећи ПДВ у Европи, а Грчка је имала највеће старосне пензије. Јасно је да и када би се сабрала и поделила „готовина“ нико не би почео да живи „као Немци“, а да прима пензију као Грци. Објективно – сви су морали нешто да жртвују. Немци су жртвовали део свог буџета, а Грци – старосне пензије.

А онда се клопка затворила.

Појава јединственог општеевропског тржишта без царинских баријера и граница је постала одличан стимуланс за транснационалне корпорације и инвестирање у проширење производње и раст добити. Али! Нова тржишта за пласман роба највећих европских произвођача у Европској унији су баш земље са релативно слабом економијом: Шпанија, Ирска, Португалија, Грчка. Тако се економско јачање Европске уније обезбеђује захваљујући … економском слабошћу њених појединих чланица.

Европска интеграција је неизбежно довела до тога да је слаб постајао све слабији, да је крупни европски капитал гушио по европским ћорсокацима ситни бизнис, да је незапосленост нагло почела да расте, а када су европски комесари то открили, они су проблем дефицита буџета земаља које су се сурвавале решили једноставно: наређено је да се скрешу социјални трошкови. Па је тако испало да грчки пензионер мора својом пензијом да плаћа како европски капиталиста не би губио добит.

Али он је то одбио.

У ствари, Грци и грчки пензионер су фигуре које се сабирају. Жртве европске интеграције су постали најслабији. Они исти којима су очи замазивали слатким колачом високог стандарда, али је колач испао превише врео…

Узнемирујући сигнал са Пелопонеза је натерао „генерале ЕУ“ да обрате пажњу. Јер уколико се Грчка врати својој драхми и сама буде одлучивала колико маслина ће да гаји и коме да их продаје, кулица од карата Европске уније ће одмах да се заклати: појавиће се конкурент кога ће требати попрскати отровом да се не би мотао око ногу крупног бизниса. И у том случају ће лукава формула „евроинтеграције у заједничком интересу“ да се претвори у грубу бајку. И у том случају моћи ће да се стави масна тачка на комплетан бриселски пројекат.

Зато је садашња борба за Грчку сада заиста борба за будућност Европске уније. Међутим, без обзира на то, иако наплашене протестима Грка, европске кесе за чување пара пљуцкају на те финесе. Њих интересује само добит. И зато оне беже са грчког финансијског тржишта, одбијају да своје рођене дају за грчке, а уз њих и ирске, шпанске, португалске, а сада већ и италијанске, па чак и француске – хартије од вредности. Пошто су остале без очекиваних инвестиција, владе тих земаља погледају према Бриселу. Тачније, према Немачкој у којој, како пише „Дер Шпигел“ „пензиони и инвестициони фондови, баш као и осигуравајуће компаније, гатају где да уложе своје милијарде. А победник је увек – немачка државна каса“. И не само немачка. Руководилац норвешког инвестиционог фонда Ингве Слингстад одређује судбину више од 450 милијарди евра. Он каже: „Раније смо тражили неризични активи који би нам доносили добит. Сада смо схватили: највећи део чине активи без икакве добити, који су уз то повезани са ризиком“. Ако је од 1999. До 2007. године просечна доходовност инвестиција Државног фонда Норвешке била близу 6% камате, доцније се годишњи „добитак“ смањио на 1%.

Ситуација је таква само зато што је „излазак Грчке из валутног савеза постао реалност, Шпанија води огорчену борбу за своју финансијску независност, а становништво јужноевропских земаља диже новац са рачуна у банкама до задње паре. Зато је само појачано бежање капитала у Немачку, најсигурнију луку Европе. Крајем маја је министар финансија Немачке добио двогодишње позајмице за чије коришћење неће платити ни цента. Чак се и инвеститори који немачкој државној каси позајмљују новац на 10 година, данас задовољавају са 1,2% камате на годишњем нивоу. Доходовност државних облигација САД и јапанских дужничких папира се налази на исто тако скромном нивоу.

Оно што задовољава поједине министре финансија, инвеститоре врло озбиљно узнемирује. Са исправком због инфлације многи на крају буду у минусу. Инвестирање се претвара у уништавање новца: актива које заиста доносе ма и најмањи реални доходак, је остало мало“ – звони „дер Шпигел“ на узбуну.

Ко су ти професионални инвеститори који на планетарном нивоу данас управљају са више од 60 билиона евра? Грци? Немци? Шпанци? Ти „финансијски скакавци“ чак немају ни лица, а не само националност. Немају ни отаџбину. Све у свему – то су огромне вреће за новац. Заиста их уопште није брига за нашег пензионера из Атине.

И финансијска криза Европе – то је само тријумф крупног европског капитала, који ће плаћати опет – европљани, јер „мавр“ је, како се оно каже, урадио шта је требало и сада може да се склони.

Не знајући где да уложе милијарде које притичу у земљу, експерт за инвестиције Фолкер Блау из фонда Pimco, који управља средствима компаније Allianz и других европских осигуравајућих концерна, жали се да „осигуравајући бизнис у Немачкој – то је као Porshe, за који је дозвољено да иде само првом брзином. Само у полисе животног осигурања у Немачкој је уложено 734 милијарде евра“ – он уздише.

    А колико је потребно Грчкој да би се данас осетила слободно? Петина тога! 130 милијарди евра.

          Највероватније је да ће их добити. Али под условима, који ће, по прорачуну Националне банке Грчке, следеће године довести до пада БДП-а земље за 6%. То значи да ће у четири последње године „помоћи“ он опасти укупно за 19%, а незапосленост ће се попети на 24%. Уколико не стигне новац ЕУ земља неће моћи да плаћа зараде буџетским корисницима и да одржи свој биланс. Тако да цена слободе лети све више, а то и јесте резултат операције чија је шифра „Европска унија“.

         Због конвулзија ЕУ мени се јако свиђају обични амерички момци са реке Потомак! Њихов главни трговински партнер и савезник „у добру и злу“, може да се каже – тоне, а шта брине Вашингтон? Како пише „The National Interest“ Американцима се свиђа да сада сви причају о краху Вестфалског система суверених националних држава, у чијој основи лежи признавање нерушивости постојећих граница. Тај систем који је створен историјски, де-факто је разрушен. Пример је свргавање Слободана Милошевића, Садама Хусеина, Моамера Гадафија – САД су се прве потрудиле да до тога дође. Американци – и они неоконзервативни, и они либерални, не виде ништа лоше у таквом развоју ситуације. Они се не брину ни због европске кризе која је испровоцирана евроатланским корпоративним лобијем. Главни проблем, сматра «The National Interest», „закључује се у томе да је неколико бивших империја дигло главу, успешно претварајући у живот своје амбиције“. Наравно, најпре се мисли на Кину. „Ослањајући се на своју политичку, економску и војну снагу, она тежи да постане главна држава у региону, којој све остале треба да се клањају и да се потчињавају. На Блиском Истоку и у Централној Азији Турска жури да искористи своје политичке и економске снаге, које је поново открила, како би проширила свој утицај на државе које су некада улазиле у Османску империју. Русија своје огромне резерве енергената претвара у инструмент за деловање на друге земље, притискајући Европу и тежећи да преузме контролу над територијама које су некада спадале у Руску империју и СССР. Не треба да се заборави ни Индија, чија растућа економска снага смета развоју суседних земаља из тог региона, којим су некада владали велики Монголи. Најзад да узмемо Бразил, који, изгледа, жели да прошири свој утицај на бивше поседе Португалске империје у Африци, користећи за то предности своје економије која се врло брзо развија. Може да се каже да империјално наслеђе тих држава представља импулс, који лежи у основи њихових тежњи да играју важнију улогу не само у свом региону, већ и на светској арени“ – пише «The National Interest». Са гледишта тог листа опасност је у томе што све те земље предпостављају да «Сједињене Државе и још више Европа не треба да монополизују процес доношења одлука, односно да немају право да доносе одлуке у име читаве светске заједнице. Оне одричу састав света, онакав, какав је направљен после Другог ветског рата, сматрајући да је он застарео, и неће аутоматски да се по свим питањима сложе саАмериком».

             Симптоматично је да је «састав света, који је на амерички начин одређен после Другог светског рата» у почетку искључивао постојање Совјетског Савеза. Данас тај састав света исто тако категорично искључује “империјалне тежње” поменуте опасне «петорке». «За сада нема никаквих знакова да се империјалне тежње тих пет држава и сигурност да су у праву, која их прати, смањују. Напротив, те амбиције, рекло би се, постају све очигледније сваке године. Политичарима у Вашингтону… биће потребна сва њихова интуиција, како би успешно радили са државама које за себе желе виши статус на светској арени, полазећи у свом раду од мотива, какви су њихова некадашња слава и садашњи успеси».

                 А ослобођење од те америчке «пете» ће коштати много скупље него резултати операције зване «Европска унија».

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *