(Анти)српски политички роман

Пише Александар Дунђерин

Нова књига Драгана Великића „Бонавија“ парадигматичан је пример како изгледа искошени поглед на питања нације, историје и патриотизма, инспирисан духом самопорицања властитог културног и националног идентитета

 

И у „Бонавији“, баш као и у претходном роману Драгана Великића „Руски прозор“ (2007), присутан је мотив „ужаса истости“ који се препознаје и у јавашлуку Балкана, и у средњоевропској досади, и у уређености Запада (види „Поглед на слепи колосек“, „Печат“ бр. 16). Међутим, за разлику од „Руског прозора“ где се свет посматра кроз визуру једног јунака, у новој Великићевој књизи фабула се гради из перспектива неколицине ликова.
Паралелно праћење судбина више протагониста, када је у питању „политички роман“ попут овог, има уметничко оправдање само уколико се у њему укрштају различити погледи, у случају „Бонавије“ на историјски преломне тренутке у српском друштву (ратови деведесетих на подручју бивше СФРЈ, „петооктобарска револуција“, „транзиција“), те се ствара вишегласје супротстављених ставова који удружени пружају истину о појединим догађајима, друштву у целини или о животу и човеку уопште. Уколико, као у „Бонавији“, они представљају заједничко сведочанство да је свет ужасан, али да је српски ужас ипак ужаснији од, рецимо, средњоевропског или америчког, онда су тек изнијансирани умножени гласови аутора који не жели да заузме неутралан став приповедача посматрача, већ свет сагледава из истих, властитих, полазних претпоставки, унапред задатих као непобитна истина.
Оправдање за овакав поступак донекле нуди последње, девето поглавље књиге, које је аутор резервисао за сопствени животопис, сведен на дегутантни егзибиционизам – на јавно изношење интимних података из породичног живота, на приказ једне породичне патологије која је одредила његов идентитет и живот. Захваљујући том завршном одељку, у којем се фиктивна прича претапа са (фингираном) аутобиографском фактографијом, читалац увиђа да су ликови аутора и његових родитеља заправо архетипски јунаци читаве књиге.
Но, тиме се ипак не ублажава утисак како је у „Бонавији“ уметнички израз подређен политички коректном исказу. Јер, у овој прозној Великићевој књизи, романескна прича потпуно је устукнула пред есејистичким рефлексијама, прожетим политичким памфлетизмом, тенденциозним путописним записима о западном систему вредности и антисрпском хистеријом и мржњом маркираним дневничким белешкама.

[restrictedarea]

„ЗАТОЧЕНИЦИ ПОГРЕШНЕ ГЕОГРАФИЈЕ“
Животне приче већине јунака обележене су промашајима, они су углавном личности без координата, ослобођене „стега породице, комшилука, предака, нације, политичке странке, државе“. Њихов живот је „колекција баналности које се понављају“, одређен „тамним сенкама судбине предака“. Било да су кренули пут Будимпеште и Беча, било да су се отиснули чак преко „велике воде“, настањујући се на Западној или Источној обали САД-а, васкрсле сенке заборављених, српских предака не дозвољавају јунацима да бирају оно што им је, гле чуда, „дато рођењем: име, нацију, родни град“.
Зато вишегодишњи покушаји Марка, једног од главних актера романа, да уобличи ужас непроменљивости идентитета, и да га преточи у књижевно дело, остају без успеха, чинећи од овог јунака литерарног и друштвеног аутсајдера. Од његовог стваралаштва остају само фрагменти раскошне фреске ужаса и бесмисао од којег је немогуће створити смислену причу:
„Београд је лазарет нервозних људи. Пена им избија на уста, очи горе, зној липти док цупкају испред семафора… Читав град дрхти… Мени је породица светиња, изјављује млађани политичар хермафродитске странке. Он, који јебе Молдавке у земунским борделима. И тера их да уринирају по њему. Па тако очишћен мокраћом жури на породичну вечеру… Без наде. Бауљају понижени и увређени. Зли и јадни… Смртовнице искључиво ћирилицом писати. Издајник је свако ко нам очи отвара. Њему по кратком поступку пресуђујемо. Разбојнике за хероје. Слепи путници народних предања рукоположени у свеце…“
Сви су у „Бонавији“ заправо „заточеници погрешне географије“. Маркова супруга Марија „само жели да је пусте на миру“, али њени сународници „не одустају, не пуштају никог из кола, смркнути, сеју страх где год да се појаве“. Они су криви због тога што је њена пријатељица Кристина морала да емигрира у Америку. Јер није више могла да буде део „вашара лопова и превараната“, да гледа „фасцинацију неморалом на сваком кораку“. За њу је то била „смарајућа прича“ и „лоша бесконачност“. Зато што Кристина није „дошла из епа, из херојских митова“. Она је спознала како је суштина њеног властитог пораза садржана у, како то у једном скорашњем интервју објашњава њен творац Драган Великић, „симболу свих наших пораза“, у косовском миту, захваљујући којем смо у „мат позицији“, која је „алиби за одсуство храбрости и памети“.
За Великића носиоци косовске мисли не могу да буду јунаци достојни велике литературе? Али, зар то могу да буду Марко, Марија или Кристина, и њихови родитељи и рођаци, ликови грађени по узору на самог аутора и његове оца и мајку? Реторска питања, наравно. Ти ликови, попут Великића, нису чак ни „транзициони губитници“. То што сви констатују губитке, јер нису могли да пронађу смисао живота ни у отаџбини, ни у иностранству, није последица раскошне фреске српског ужаса. Јер тај ужас, у мери у којој заиста оптерећује актуелну српску стварност, није могуће разумети и на уверљив начин критиковати из позиција власника угоститељских објеката у Бечу (Миљан, Марков отац) или радника института и лабораторија у Бостону и Сан Франциску (Кристина). Он се не види јасно из ресторана и хотела у Будимпешти и Бечу, где већину времена у роману проводе Марко и Марија.
Тешко је, готово немогуће, као Великић, током деведесетих радити у „Б92“, бомбардовање отаџбине посматрати преко ТВ екрана из Будимпеште, а после Петог октобра постати „транзициони добитник“, и на основу тих искустава сведочити истину о политичком, социјалном, моралном и духовном посрнућу српског друштва. Ту истину у роману једино може колико-толико да осведочи песник Раша Борозан (обликован по ауторовом сећању на Рашу Ливаду), али за њега је у „Бонавији“ била резервисана тек епизодна улога, недовољна назнака да у Србији постоји и другачије гледиште, садржано тек у девизи: „Више волим слободу Земуна, него заточеништво читавог света“.
Драган Великић, будући да је немали део времена у којем се одвија радња „романа“ провео изван Србије, између осталог и као наш амбасадор у Бечу, пре је био у стању да пренесе своје утиске о аустријској престоници него о Београду, у којем се, узгред буди речено, одувек осећао као странац.
Па, о каквим је то утисцима реч?

ОЖИВЉАВАЊЕ НЕКРОПОЛИСА
За Великића Беч није само једна од станица на путу образовања, један од центара знања, као што је то био за Доситеја или Андрића; његово виђење аустријске престонице није просветитељско, већ пре провинцијално постмодерно, ослоњено у одређеној мери и на романтичарски доживљај Бранка Радичевића који је у „Безименој“ покушао да дочара трансформацију неурбаног јунака у урбаног анационалног доколичара који губи изворни идентитет.
Такође, поједини јунаци доживљавају Беч и на сличан начин као Милош Црњански који га – ако следимо тумачење Слободана Владушића у књизи „Црњански, Мегалополис“ – суптилно приказује као провинцијални град, подвлачећи тиме да је аустроугарској империји још пре Првог светског рата одзвонило. Иако је и код Великића, као и код Црњанског, доколица у форми сплина увезана са идејом некрополиса, мртвог града (Црњански: „Беч“, 1921), Великићеви јунаци, за разлику од Црњанског, не осећају „неку готово некрофилску радост над лешином престонице пропале империје“, већ желе да досаду и доколицу, прожету лицемерјем малограђанштине, естетизују, афирмишући заправо идеју оживљавања мртвог града.
Тако ће Кристина у Бечу видети „рај за маторе“ и „резерват за старце“, „ограду од обзира и пристојности, љубазности и тескоба, од потиснутих страхова“, „логор саграђен властитим рукама“. Но, иако је Беч „балканска чорба у немачком лонцу“, „хајдучија са адвокатом“ (Марко), иако грађанину аустријске престонице држава нуди тек илузију уређености, „читаву колекцију стереотипа“, „густу мрежу ритуала и навика, опсесија и зависности, које га опуштају и хране“, омогућавају му да буде „угодно смештен у футроли малограђанске егзистенције где је комодитет синоним за културу“ – за Великићеве јунаке Беч је ипак једина, па тиме и „златна полуга свеколике егзистенције“. Зато је, рецимо, Миљанова мисао опседнута фигуром цара, који обједињује његову мисао о прошлости, садашњости у будућности:
„Цар замишљено ћути. Има нечег у тој глави широких бакенбарда, у том сенилном осмеху Франца Јозефа, нечега што је преживело, и сад, после стотину година, цвета поново. И шири се. Јер његово се царство опет успоставља. Тако пише у београдским новинама. Успоставља се природним путем, мимо завера и мировних конференција, мимо граница и застава. Залуд ровови хладних ратова, блоковска подела, представа дуга пола века, а без паузе. Тако пише у бечким новинама.“
Руку на срце, ни Аустријанци нису много бољи од Срба, и једни и други „само подврискују и јодлују. Једни у ритму кола, други у ритму валцера. На крају, то су само маршеви. Посмртни…“ (Миљан), али то је, за јунаке „Бонавије“, историјска, непроменљива, константа.
Јер у Бечу, казује нам „Бонавија“, неурбани јунак (Србин) губи свој претходни идентитет (српски), утапа се у контекст анационалног сплина (аустријског), прихватајући такво стање ствари као коначно исходиште; прихватајући, заправо, максиму аустријског писца српског порекла Мила Дора чије је трагање за „широм домовином“ потпуно саобразно Великићевим идејним, идеолошким и стваралачким (тематским и стилским) постулатима (види – Великић: „О писцима и градовима“, 2010).
И зато је, иако на први поглед тако близу Црњанском, Великић веома далеко од свог славног књижевног претка. Црњански, наиме, боравећи у Бечу, схвата, како је уочио Владушић, да се у овом граду не може извести „трансформација доколичара у песника“, те зато одлази у Париз, где је такав преображај (о чему сведочи стваралаштво Шарла Бодлера) могућ.
И зато релације Црњански-Бодлер и Великић-Дор можда и најбоље одсликавају место и значај које у координатном систему српске (и светске) књижевности заузимају Милош Црњански и Драган Великић.
Има нечег нелогичног, а чини се и суманутог, у инверзији коју прави Великић, ако је она уопште плод свесног односа према Црњанском. Јер размишљање да је Париз, у културолошком смислу, значајнија метропола од Беча, делује уверљиво, али дати, у цивилизацијском смислу, предност Ријеци у односу на Београд (опис прогресивне метаморфозе ријечког хотела „Бонавија“ и иронизација београдског Етнографског музеја), има призвук шизофреније, лудила. А Драган Великић управо то чини.
Међутим, поменута бесмислена инверзија није последица Великићеве уметничке ексцентричности. Овакав, неприродан и ненормалан, искошени поглед на идентитетска питања, који чини битан тематски рукавац „Бонавије“, потпуно је разумљив читаоцима упућеним у „теоријске“ и „историјске“ претпоставке оног дела савремене српске књижевности, инспирисане духом самопорицања властитог културног и националног идентитета.

ПАТРИОТИЗАМ КАО РОБА
Схватање патриотизма, преломљено кроз однос према Бечу, још један је важан детаљ који Драгана Великића не само да удаљује од Милоша Црњанског, него и од вишевековне књижевне парадигме која чини темељ српске литературе. „Макроперспективу читања Беча карактерише лојалност нацији Црњанског којој припада“. „Отуда и анимозитет према Бечу, који се перципира као политички центар непријатеља.“ (Владушић: „Црњански, Мегалополис“)
Нација, историја и патриотизам за Црњанског су три вредности које хране индивидуални таленат; за Великића, као и велики део савремене (анти)српске уметности, индивидуалност је највећа вредност, а појмови нације, историје и патриотизма само су маска за криминалце и лопове који су, широм некадашње Југославије, „разорили егзистенције малих људи“.
„Траг новца маскиран је патриотизмом… Без мантре патриотизма, није била могућа нова расподела капитала… Иза парола и заклетви, историјских мисија и епопеја, куцало је неуморно срце обичних пљачкаша“, размишља Кристина. „Лицемери и зликовци не испуштају из уста домовину. Зашто? Па зато што је домовина непресушни извор прихода. Систем се заснива на накоту. Ти бедници су везивно ткиво сваке институције, странке, државе“, записује у својим белешкама Марко.
Није ова разлика у схватању појмова нације, историје и патриотизма само последица постмодерног доживљаја света насупрот романтичарском, како се покушава образложити у делу критике која покушава да оправда „естетске и идејне поступке“ „стваралаца“ попут Драгана Великића, већ пре резултат једне, за јужнословенско поднебље наметнуте политичке догме, утемељене у форми тренутно владајућег мита (национализам је у бившој Југославији изазвао ратове, дакле: патриотизам=зло; словенски патриотизам=велико зло; српски патриотизам=највеће зло). Тај мит обавезујући је за српске уметнике који намеравају да им дела имају европску перспективу (да буду, дакле, објављивана, награђивана и превођена). Отуда се патриотизам као универзална вредност обавезно у оваквој врсти литературе посматра искључиво као роба која има своју новчану корелацију (односно тржишну вредност), и то кроз појединачне примере „злоупотребе нације“, само донекле важеће за кратке временске периоде (рецимо, за последњих двадесетак година).
У том смислу, и Великићева „Бонавија“ не може се тумачити изван ширег антинационалног и антипатриотског културног пројекта. Она у тумачењу наше стварности не заостаје много за радикалним „уметничким“ пројектима, као што је, на пример, представа „Зоран Ђинђић“, недавно премијерно изведена у „Атељеу 212“ (види „Печат“, бр. 218, стр. 62-65).
А као такав, као роман без правог романа, не би можда ни заслуживао обимнији осврт да наш културно-уметничком контекст није означен једним парадоксом. Наиме, док већина писаца потенцијално вредне српске књижевности, чак и када говори о савременој друштвеној стварности, у жељи да заштити уметнички интегритет, заузима у старту аполитичну позицију, Драган Великић „Бонавиом“ поставља својеврсни литерарни образац по којем би требало да настаје српска политички ангажована књижевност, мерило на основу којег ће се, и код нас и у свету, процењивати степен независности мишљења слободно мислећих људи. Јер, не би се требало заваравати, ма колико је „Бонавија“ невешто обликована књига, Великић се препоручује као репрезентативни представник „политичког романа“ у српској књижевности; а „политички роман“ је моћно (анти)пропагандно средство у рату против српске културе. То што овај рат воде управо они који су захваљујући српској култури и српској држави стекли привилегије, дефилујући кроз најзначајније националне институције и дипломатију, чини можда и најраскошнију фреску ужаса у нашем савременом друштву. Но, о том ужасу тек ће, ваљда, бити написане књиге…

[/restrictedarea]