После завршетка парламентарних и председничких избора напрегнутост политичке ситуације у Србији не само да се не смањује, већ напротив, добија све оштрији карактер.
Да подсетимо да је избор Т.Николића на место председника Републике повезан са неколико интересантних детаља. Први је да је он, кажу, због „техничке грешке“, од Европске уније три сата пре завршетка гласања на изборним местима добио честитку због победе на изборима! Заиста је могуће да је то само случајност, или је ипак можда западни фактор одлучио да у последњем тренутку прихвати смену општепризнатог фаворита Б.Тадића и да у српској „председничкој партији“ како би сигурно победио – жртвује краљицу. Циљ тог поступка је стабилизација потенцијално експлозивне ситуације због све јачег таласа протестних расположења, изазваних причама о крађи гласова бирача како би се Тадићевој Демократској странки обезбедио резултат на парламентарним изборима, који би му обезбедио могућност да формира владу. Друго, гласање на председничким изборима није било толико „за Т.Николића“, колико је било „против Б.Тадића“. Потреба да се сруши „цитадела евроатлантизма“ коју је представљао режим Б.Тадића, његова практично апсолутистичка власт са тоталном контролом над масмедијима, били су јачи од сумњи у лик Т.Николића. Треће, одлучујући значај за победи Т.Николића имао споразум који је он закључио са В.Коштуницом практично пред сам други круг гласања, а према коме ће спорно питање о ступању Србије у ЕУ да се решава на општенародном референдуму. Тако се протест на два нивоа – против Бориса Тадића и против Европске уније – исказао гласањем за Томислава Николића.
Николићев избор за председника Србије је изменио равнотежу политичких снага у Србији и објективно створио базу за промену унутар- и спољнополитичке парадигме развоја земље. Међутим, сада сваки фактор силе на унутрашњој и спољнополитичкој арени ишчекује задовољавање само сопствених очекивања и амбиција, и нови председник ће задатке морати да решава искључиво по приоритету њихове компликованости.
На спољном плану за Србију се задатак за сада не поставља отворено – Исток или Запад. Сви потребни уговори између Русије и Србије у области економије, без обзира на одређену супротстављеност страна, закључени су још док је председник био Борис Тадић. Природно је да Русија очекује настављање досадашњег правца који је усмерен на реализацију већ постојећих економских, нафтних, инфраструктурних пројеката – гасовода „Јужни ток“, Нафтне индустрије Србије, складишта гаса „Банатски двор“, модернизације српских железница и др. Ако се све сагледа – руско-српска економска сарадња је толико значајна да Србију претвара у једног од најважнијих партнера Руске Федерације у Европи. Међутим, захваљујући енергетском комплексу снажан импулс за развој могу да добију и други значајни пројекти у области електротехничке, инфраструктурне, финансијске и других области. Како је показао последњи сусрет В.Путина са Т.Николићем, Русија је спремна да Србији укаже сву могућу помоћ. Дубока симпатија и солидарност руског народа и руководства РФ према српском – ето то је оно, на шта би много више него на било шта друго требало да се ослања Т.Николић. Нови вођа српске државе је много пута изјављивао своју приврженост постојећим уговорима. Међутим, Европска унија инсистира да се испоштују прописи који важе у њеном „клубу“, а у који Србија тежи да уђе, конкретно – да се испоштује Уговор о енергетском савезу, што би у будућности Србију поставило пред избор – енергетска безбедност од стране Русије или европска интеграција. Земља, чланица ЕУ практично не може да има самосталан економски (енергетски) правац развоја, он мора да буде усаглашен са општом политиком Европске уније. Противмере Европске уније и пристајање на атлански правац даљег развоја може да доведе до погоршања односа са Русијом. У том случају Србија ће изгубити могућност за стабилан економски раст захваљујући испорукама енергената у Европу. У том питању све зависи од воље српског председника да формира и учврсти самосталну спољнополитичку и економску линију за заједнички рад са Русијом.
Могућност да се води независна политика је неодвојива од инструмената који се користе за њену реализацију. Међутим, у вези са најактуелнијим питањем – питањем формирања владе – Борис Тадић је освојио стратешку иницијативу. У Србији је 31. маја конституисана Скупштина и потврђени мандати свих 250 посланика. Значајно је да је Томислав Николић изразио жељу да заклетву положи пред новим сазивом скупштине, што је и урађено, јер су на тај начин резултати парламентарних избора добили пуни легитимитет. У међувремену је бивши председник добио и пуну подршку од свог сигурног партнера Ивице Дачића и његове коалиције. Сада Б.Тадић, који се без много премишљања прихватио премијерске фотеље, има на располагању три варијанте за формирање парламентарне већине, а да му СНС, на чије је чело, после оставке Т.Николића дошао његов заменик А.Вучић уопште није потребна: Демократска странка Б.Тадића (67 посланика), коалиција СПС И.Дачића (Партија уједињених пензионера и Јединствена Србија) – 44 посланика, Уједињени региони Србије 16 посланика и партије мањина – 9 – укупно 136 посланика, према (неопходних за већину) 126. Друга варијанта – ДС 67, коалиција СПС 44, ЛДП 19 посланика – укупно 130 посланичких гласова у скупштини. Трећа варијанта обухвата прве две странке и дозвољава да се формира широка коалиција: ДС, коалиција СПС, ЛДП и УРС са укупно 146 посланика, а са мањинским партијама (9 посланика) – чак већина од 153 посланика.1
Својим претпостављеним партнерима Борис Тадић унапред не дозвољава конфронтирање и несугласице, захтевајући безусловну уједињеност. Бивши председник је прешао у контранапад и заузео непомирљиво оштру позицију против СНС: „Уколико чијем да је неко из ДС-а предложио формирање парламентарне већине СНС-а и ДСС-а – ја више нећу бити председник такве Демократске странке“2.
Б.Тадић је пуноправно владао Србијом од 2008.године. На челу владе је само формално био Мирко Цветковић, али се није сумњало да је све инструменте власти у својим рукама сконцентрисао Борис Тадић. Сада он усмерава власт ка обнови свог монопола на друштвено-политичком простору Србије. У случају успешног проласка једне од наведених варијанти за формирање владе досадашња ситуација у скупштини се битно неће променити. СНС ће у скупштини преузети улогу опозиције, и тако ће бити обезбеђен статични поларитет две главне политичке снаге, уз неподељену доминацију демократа на нивоу доношења и спровођења одлука. Битна разлика у односу на претходни период је у непостојању истински патриотске снаге – Српске радикалне странке (Демократска странка Србије В.Коштунице је заузела антиевропску позицију тек пошто је у марту 2008. лидер партије отишао са највишег положаја и говорећи уопште – странка је заузела врло пасивну позицију).
На регионалном нивоу геополитичких трансформација југа Балкана, у коме су најутицајније структуре – од НАТО-а, Стејт-департмента и обавештајних служби до невладиних организација – не дозвољава се да постоји нада ка лаком путу промена, повољних за земљу. Још нису успеле да се чују све честитке поводом Николићевог избора на место председника Србије, а Запад је већ иступио са ултиматумом у вези са косовским питањем. Са самита НАТО-а у Чикагу стигао је сигнал да Србија мора да настави преговоре са Косовом. Карл Билт је после избора изјавио да је Србија дужна да докаже приврженост европском путу. Тако су Вашингтон и Брисел јасно показали да очекују “велику кооперативност у вези са Косовом“. На практичном плану то значи да се прва фаза „пројекта Косово“ Мартија Ахтисарија приближава завршетку. Приштина из све снаге завршава доношење законодавних аката, који ће са изменама и допунама Устава Косова оформити државност „Републике Косово“. Од 1.06.2012. становништво „Републике Косово“ мора да пређе на приштинска документа. За 2.јули је у Бечу заказано заседање Међународне групе за управу, која треба да донесе одлуку о завршетку „надгледане независности Косова“, тј. о потпуном конституисању Косова као државе. Власт Приштине се шири и учвршћује, посебно полиција и царина. Приштина се појављује и на међународном нивоу, уводећи нови визни режим за грађане Русије и Кине. На следећој етапи планира се постепено извођење Администрације ОУН из Северне Митровице која се замењује Административном канцеларијом „Влада Косова за север“. То је 31.маја 2012. изјавио шеф Међународне цивилне канцеларије на Косову Питер Фејт. Истовремено је оштре критике од стране посланика Европског парламента доживела и Европска мисија на КиМ – ЕУЛЕКС. Врло је значајно да зато што се север Покрајине сматра за „црну рупу“ европски посланици сматрају за главни проблем покрајине не албанске организоване злочиначке групе које контролишу наркотрафикинг на глобалном нивоу, већ „криминалне структуре“ севера покрајине где се још увек гњезде државне институције Републике Србије и постоји претња за животе десетина хиљада Срба. Мисија ЕУЛЕКС планира да укине своје компетенције, које су сведене искључиво на сферу правосуђа, док су остале области пренете у руке „приштинских институција власти“. Крајем маја су започети структурни преговори Европске комисије, ЕУЛЕКС-а и владе у Приштини о указивању последње неопходне помоћи у вршењу реформи. Тј. ради се на припреми офанзиве на север, како би и он био прогутан. Али у овом тренутку ситуација на северу Косова и Метохије, захваљујући вољи српског народа да се успротиви неће моћи насилно да се преломи. И зато се из Брисела отворено чују позиви да се питање реши политичким и дипломатским средствима3. Међутим, Вашингтон пре тежи насилним мерама и провокацијама. Тако су се 1,јуна појавиле узнемирујуће вести о почетку насилне акције КФОР-а (НАТО-а) на Косову и Метохији. КФОР покушава да демонтира барикаде у селу Рударе на северу КиМ, близу Звечана, путеви ка њему су блокирани, почели су сукоби Срба са КФОР-ом, користе се гумени меци и специјална техника. Има и настрадалих. Тако проблем Косова показује да Т.Николић уопште нема времена на „разгибавање“, тј. уходавање, јер притисак, услови и уцене западног фактора о косовском питању праве још један намотај на спирали формирања Косова као независне државе.
Да би се заштитили суверенитет, територијална целовитост и национално-државни интереси Србије нови председник ће морати да постави чврст фундамент друштвено-политичке подршке и да створи инструменте којима би се донете одлуке могле и остварити. Такав фундамент представља углавном проруска оријентација како српске јавности, тако и корпуса Српске напредне странке, који се углавном састоји од бивших радикала. Консолидација друштва и ликвидација диктата прозападних масмедија који воде маргинализацији и деградацији српског народа, који их претварају у денацификоване „евросрбе“, су неопходни за обезбеђење изласка земље из система протектората, и то врло подчињеног. Неумеће да се бори за интересе земље, неумеће да се каже „не“ као одговор на захтев да се чине уступци, који смањују суверенитет и независност државе, довешће само до понављања досадашње политике заштите не својих, већ интереса Запада. Што више земља чини уступке, то се од ње више захтева, а то је сасвим сигуран пут према самоуништењу, према аутодеструкцији. Све у свему – немање времена и притисак на линији Вашингтон – Брисел Томиславу Николићу не оставља могућност да имитира национално-државну активност или да се ограничава полумерама. Без одлучног преокрета промене су немогуће – доћи ће само до предаје позиција и уласка земље у европски килвотер. Уколико се Србија буде померала пратећи искључиво прозападни правац, у том ће случају земља, са једне стране, инсистирањем на ступању у Европску унију, која се и сама све више запетљава са својим историјским максимумом незапослености и уништењем производње, бити доведена до економске депресије и снажног таласа одлива разочараног становништва. Са друге стране, неизбежно ће бити нанесен удар по економским интересима Русије и српско-руским везама. Контрааргумент за то представљају свестране, најшире везе са Русијом – економске (постоје и нови пројекти), политичке (међупарламентарна сарадња, укључујући практично све комитете Думе Руске Федерације), културна. Уколико се не буде довољно ослањао на Русију нови председник ризикује да повећа раст незадовољства народа, који то што се дешава са Косовом доживљава са великом узнемиреношћу. Губитак КиМ ће довести до продубљења раскола у друштву, јачања негативног односа према лидеру и уместо ступања у Европску унију може да дође до снажне експлозије народног незадовољства.
Тако да нови председник у најкраћем року мора да реши најтежу могућу дилему – да ли да у земљи спроведе врло сложене измене или да се једноставно ограничи на „убацивање“ и прилагођавање очврслој структури освојеног од стране претходника друштвено-политичког простора. У том случају је судбина земље предодређена.
3 http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Politika/1112944/O%C5%A1tre+kritike+na+ra%C4%8Dun+Euleksa.html
Komentar od Ane Filimonova: “T. Nikolic i B. Tadic: Borba za stratesku innicijativu ili njena imitacija”
podrzavamo u celokupnom sadrzaju. Krajnje je vreme da gosp. T.
Nikolic dokaze promenom kursa politike Srbije- dalje od Evrope,
ruku uz ruku sa Putinovom Rusijom- da nije uzalud izabran za
predsednika. Srbija mu tu stratesku gresku ne bi smela oprostiti…