Zora Petrović (17. maj 1894 – 25. maj 1962): Format proleća

Piše Laura Barna

Umetnički, ali i društveno angažovana, uvek u žiži dešavanja, kako u svetu, tako i kod nas, Zora Petrović je bila članica nekoliko umetničkih  grupa: „Lada“, „Oblik“, „Dvanaestorica“, „Samostalni“

 

Rođena u proleće, u proleće i umire. Iz svojevrsno izgrađenog proleća kao da nikada nije ni izlazila. Zora Petrović, slikarka originalnog stila i šarma, kolorista čija gama zahvata u tradiciju srpskog srednjovekovnog freskoslikarstva i zasićeni fluid podneblja, kao i u umetničku ekspresiju Zapada, na kojem se dodatno školovala i likovno usavršavala.
Neobično opirući razvojni put Zore Petrović išao je preko Pešte, gde je učila u Velikoj slikarskoj školi kod čuvenog profesora Lajoša Deaka Ebnera. Po povratku iz Pešte u Beograd 1919. odlazi kod Ljubomira Ivanovića u Umetničko-zanatsku školu, da bi se 1925. zaputila u Pariz, privučena hedonizmom brojnih artističkih eksperimenata, baš kao i mnogi naši umetnici koji će u raskoraku između Minhena i Pariza doneti i u srpsku umetnost – modernu.
U Parizu upoznaje Andre Lota, slikara, pisca i teoretičara kubizma, u čijem su ateljeu u Rue d’Odessa 10 boravili mnogi naši slikari (Sava Šumanović, Milica Čađević, Momčilo Stevanović, Milan Konjović, Stojan Aralica, Milenko Šerban i drugi). I kao da joj nije bilo dovoljno da prepozna sebe u sebi, Zora Petrović osim zanatskog umeća ne preuzima od svojih učitelja trajno ništa što će je konačno oformiti u slikarku osobenog stila. Potraga za osobenošću i sopstvenim kreativnim impulsom nastavlja se znatiželjnim ispitivanjem senzibiliteta, zalaženjem u aktuelne umetničke pravce, od realizma do plenerizma i simbolizma, od plenerizma do impresionizma i ekspresionizma. Ali najveća njena preokupacija u fazi iznalaženja sopstvenog izraza bilo je interesovanje za formu, začeto i podstaknuto u ateljeu kubiste Andre Lota. Problematika forme konačno opredeljuje njenu estetsku stvarnost. Ona intuitivno pristupa svakom segmentu slike, otkrivajući njenu složenu strukturu i kohezivne zakone, ali i uzajamno sadejstvo između stvaraoca i stvorenog. I ne samo u vezi sa pitanjem forme nego i odlučnijom upotrebom boje, Zora Petrović začinje tonsko modelovanje oblika, gradeći, ali i razarajući formu bojom, stvarajući tako svoj autentični pravac koji će je definisati u srpskoj likovnoj umetnosti kao savremenu slikarku dramatičnog ekspresivnog prosedea, svom snagom u svom vremenu, unoseći baš prostor i vreme u konstrukt slike.
Ipak, ona ne staje, šibana u leđa razduvanim vetrom sa Zapada, stamena na međi Istoka – ide dalje.
„Prosto sam pobegla od Lota, jer kao teoretičar on je odličan, ali je predavao po šablonu“, rekla je nastojeći da nastavi samostalnu potragu za suštinom, razbijajući predrasude o slici kao modelu odraza mesta i vremena. Iz tog istraživačkog perioda ostalo je malo njenih radova („Glava devojčice“, „Akt“), iako će snažan lotoovski uticaj zadržati sve do najproduktivnijih faza – konstruktivnog slikarstva treće i angažovanog slikarstva četvrte decenije 20. veka.
Ono što je stvarala proteklu godinu, boraveći u Lotovom ateljeu, Zora Petrović će izložiti 1927. godine u Salonu prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“. Posle Pete jugoslovenske izložbe 1922, a na kojoj nije imala očekivanog uspeha, sa žarom se iščekivalo šta to pariska povratnica ima da prikaže srpskoj i jugoslovenskoj javnosti. Preobražena od larve do leptira prikazala je poslednji slikarski opus u najboljem svetlu, daleko od stega akademizma i kanonske posvećenosti temama, a ipak ostala bliska tradiciji, i svom narodu, i podneblju iz kojeg je ponikla. Rasterećena svih lažnih nameta, patetike i kobi koje neretko u stopu prate slikarstvo i slikare, izmenjene i usavršene tehnike i stila, tematski smelija i otvorenija, predstaviće se i smesta zauzeti značajno mesto među avangardnim mladim slikarima kod nas.
Njeno slikarstvo, posle dugog i upornog traženja i eksperimentisanja, zasnovano i utemeljeno u trećoj deceniji kao ličnosno i autohtono, sa malim doradama, prilagođenostima i izmenama ostaće takvo do kraja njena stvaralačkog života. Boja i forma se prepliću sa istom važnošću, ne potiru, niti nadilaze jedna drugu. Njen izraz, kao i potez, puni su gestualne snage i iskrenog sazvučja spoljnih i unutarnjih predstava, bilo da je reč o pejzažu, aktu, portretu ili mrtvoj prirodi. Gusti pastuozni nanosi iskričavih boja, pa čak i kad su u tamnoj gami, odlika su Zorinog kolorita po kojem slikarka biva prepoznatljiva u novijoj srpskoj umetnosti („Ciganka, ženski akt sa žutim čarapama“, 1935).
Umetnički, ali i društveno angažovana, uvek u žiži dešavanja, kako u svetu, tako i kod nas, Zora Petrović je bila članica nekoliko novooformljenih grupa („Lada“, „Oblik“, „Dvanaestorica“, „Samostalni“).
Po povratku iz Evrope skrasiće se u Beogradu (Topčidersko brdo, Istarska ulica), gde honorarno radi kao učiteljica crtanja sve do 1952. godine, kada je primaju na Akademiju likovnih umetnosti sa zvanjem redovnog profesora.
Životni put slikarka Zora Petrović završila je u Beogradu, ali je sahranjena u Pančevu – u proleće 1962. godine.

Jedan komentar

  1. Zora Petrović je rođena sestra moje prababe Sofije Petrović Smederevac.Čuvam divan portret moje mame, koji je 1923.godine, olovkom crtala Zora Petrović. Mi smo često išli kod nje na Dedinje.
    Godine 1946 ja sam imala 13 godina.Sećam se da sam satima sedela sa činijom krompira na krilu i knjigom u rukama dok me je prababa Zora slikala.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *