ŽELJKO CVIJANOVIĆ: NIKOLIĆEVA PRILIKA ILI ZAŠTO JE DANAS JEDINA SRPSKA POLITIKA ONA PREMA EU

Da ništa nije uradio pobedom na izborima, osim što je naterao žutu klasu i petooktobarsku elitu – od Peščanika do Vlaščanika – da im se znoje tabani, od Tome Nikolića za sada je dovoljno. Taj njihov nemir – proizvod činjenice da je na čelu Srbije, prvi put otkad je republika, čovek čiji put nije ravnomerna linija uspona koju su elite usmerile ka vlasti i koji, ni na ovoj ni na onoj strani, nije iz reda titoističkih patricija – mnogim je maskama pomogao da padnu, još otkad je počela kampanja, a posebno otkad Nikolić Srbijom hoda kao pobednik. Zagorku Golubović i Dragoljuba Mićunovića, staroste poretka u kome se Srbija decenijama guši, taj potres je podsetio – a na šta bi drugo – na Nemačku 30-tih, gde sad svako od njih dvoje sebe spram izmišljenog Firera vidi kao stvarnog Tomasa Mana. Netolarantna uvređenost razmažene elite pred likom plebejca koji se usudio nije ni mogla da je navede da u njega investira bilo šta sem svojih beskrajnih straha, besa i prezira.

A baš to je generisao jedan zapravo duboko rasistički diskurs, koji te elite neguju prema svom umornom narodu, prezirući Nikolića, kao njegovog simboličkog i izbornog reprezenta. Ta eskalacija – taj nikad vidljiviji raskol između naroda i elita, na čijem kraju stoji da će ili elite zameniti narod ili narod elite – je, iako prvi i mali, korak ka izlasku Srbije iz istorijskog ćorsokaka. Jer svašta se događalo, ali da elite zamene narod, nije. Obratno je, međutim, važilo u svakoj smeni epoha. Naravno, ta smena elita neće se dogoditi ni za dva dana ni za dve godine, ali ova napetost koju pokazuju jeste strah od gubitka monopola, koji bi mogao da se u javnom prostoru reflektuje otvaranjem mnogih važnih pitanja, o kojima se prethodnih godina, ne slučajno, ćutalo.

Taj rasplet na kraju neće omesti čak ni to ako Nikolić i njegova stranka ne preuzmu aktivnu ulogu u smeni elita, jer oni taj trend niti su pokrenuli niti su iz njega izašli. Nikolićeva sreća je u tome što mu je dato da u pravo vreme bude na pravom mestu, što je postao personifikacija te promene i što će, ako bude umeo, moći da je prati sa prednošću nad ostalim trkačima. Zato taj rasplet ne može da spreči ni to što se i u samom narodnom korpusu našlo glasova koji su primili diskurs svojih patricija, svedočeći da se rokadom na vrhu Srbije ništa nije dogodilo, kako je Kurta nasledio Murtu, i kako je Srbija ista kao što je bila 20. maja predveče. Nije ista, i, da bi se to razumelo, dovoljno je samo videti to iznenađenje i plemenitu zabezeknutost elite posle Nikolićevog nastupa na RTS. Evo je gde je – posve u duhu svog rasizma – konstatovala da je ovaj što ne mogu da preko usta prevale da je predsednik bio pristojan i odmeren. Kako je samo pomiriteljski nastrojen – čist vizantizam, ostaje među njima neizgovoreno – umesto da je, kako su očekivali, pljuvao po podu i psovao. Zar nije bilo za očekivati da zarđalom kašikom vadi oko njihovom omiljenom voditelju, koji ga je samo deset dana pre kinjio, prenoseći mu šta o njemu i onima koji za njega glasaju misli klasa ovdašnjeg plavokrvnog praziluka. Stvari su jasne – i provincijalizovana, i evropeizovana, i prosvećena do krvi (ne svoje), i sve to u isto vreme – srpska elita ne legitimiše svoj status time što u nečem konkuriše elitama u EU. Ona svoju legitimaciju dakle ne stiče po kriterijumu konkurentnosti, već na mnogo nižem nivou, po svojoj identifikaciji i uklapanju, po tome što sopstveni narod prezire taman onoliko koliko ga preziru i njihovi uzori iz Evrope.

KOD PUTINA I KOD MILOŠA Naravno da Srbija nije ista, i onaj kome taj bes i prezir elita nisu dovoljni da makar toliko razume, taj ne može da razume ništa jer je u sebi prešao na stranu svojih satrapa. Dok elita od Nikolića zahteva da se samoponišti i ne bude tu čim se ona probudi iz noćne more, ekvivalentni joj soj patriota uveren je da Nikolić, kako bi dokazao svoj patriotizam i predanost narodu, mora da učini upravo onaj korak koji bi ga ubio. I svi oni zapravo žele isto: dok „patriote“ ne mogu Nikoliću da oproste što je Putinu uopšte pomenuo ulazak u EU i što se kući nije vratio sa SS-300, „evropejci“ odbijaju da shvate kakva su to pošljednja vremena došla da se ovog gejaka iz Bajčetine – koji čak nije bio ni član komiteta ni plemenite disidentske lože – poslalo da moli za pomoć kod ruskog Cara, uvereni da je to isto što i kantu benzina poslati u audijenciju požaru.

Otuda je i jednima i drugima teško zamislivo da ga je Car prihvatio obema rukama, pa se još pred njim i narugao onom koji je bio i izbor, i slika, i prilika te elite. Jer, kad je Putin Nikoliću rekao da Tadiću prenese njegove „reči blagorodnosti za zajednički rad“ i poželi mu „sve najbolje”, i Nikolić, i Tadić, i elite znali su šta je zapravo prvi Rus rekao. Zajedničkog rada – koji je Tadić obećao i Putinu i Medvedevu – nije bilo jer je puritanskoj žutoj klasi ruski novac nekako bio prljav. Uzalud je Tadić celu godinu uoči izbora čučao pred Kremljom da potpiše strateški sporazum, koji nije bio prljav jer je njegova marketinška i nijedna duga agenda nalagala da mora da ga bude. Putuj, igumane, poručio je dakle preko Nikolića tog dana Putin čoveku koji nije razumeo ono što je Miloš shvatio kad je prvi put silazio s vlasti i što je Jovanu Ristiću bilo jasno čim se suočio sa ucenama Beča. Da se u modernoj istoriji Srbije njome nije moglo vladati sa bagažom antiruske politike.

Zato je Putinova poruka najmanje bila seirenje nad Borisovom gorkom sudbinom. Bila je to, mnogo više, istorijska opomena Tomi da, ako već hoće da bude Obrenović, bude Miloš, a ne Milan, bar utoliko što ne postoji više samo jedno mesto na svetu na kome se ne sme lagati. I, naravno, kako bi tadićevske medijske elite – uverene da su ovladale tajnom stvaranja paralelnog života – uopšte mogle da prežive takvu Putinovu poruku, pa još poslanu po Tomi, a da bar ne pokušaju da je u putu falsifikuju. Pa je ispalo da Putin šalje Tadiću „sve najbolje želje za budući rad”, gde je taj dodati i izmišljeni „budući rad“ valjda ovo Tadićevo nelegitimno kandidovanje za premijera i blanko podrška za sve što još namerava da na tom mestu uradi. Ovaj dodatni Tadićev mandat, neka vrsta njegovog zaustavnog vremena, produžetka koji mu je dat da završi stvari koje je obećao a nije uradio već ovih dana pokazaće da je u Srbiji ostala samo jedna politika, u kojoj se seku sve druge. Reč je o srpskoj evropskoj politici.

LAJČAKOVA PORUKA Nije najveći greh što su Borisove medijske elite lagale o Tominom susretu sa Putinom, već što, glasnije od svake laži, ćute o postizbornoj poruci koju je novoj vladi – koja god bude – doneo Miroslav Lajčak iz Brisela. I zato će, kad vlada bude formirana – ako dobije reč podrške iz Brisela – značiti da je pristala na sledeća tri naloga: prvi, da se srpski premijer sretne sa kosovskim, a to će reći Tačijem; drugi, da se u Beogradu ima otvoriti kancelarija „Republike Kosovo“ – srećom, pa je još ne zovu ambasada – i; treće, da se imaju ukinuti srpske institucije na severu Kosova. Ove tri stvari su, rekao je Lajčak, uslovi za dobijanje početka pregovora u Briselu. I, gle čuda, u Briselu, koji Srbiji želi bolje nego sami Srbi, nigde među uslovima nema evropske zabrinutosti za lokalno pravosuđe i medije, nigde uslova za reviziju privatizacija i hapšenje kriminalaca, ni reč o srpskoj privredi. I zato je Tadić vladao, i zato će, zajednio sa postoktobarskim elitama, vladati još neko vreme: dakle, ne zbog toga što samo oni, uz pomoć EU, mogu da oporavi Srbiju, već zato što samo oni mogu da oporave Kosovo. I to Briselu na polzu, a ne Beogradu.

Možda je Tadić nekad i bio politički opredeljen za članstvo Srbije u EU. Možda je potom od jedne racionalne političke opcije napravio ideologiju, koja je njemu i elitama poslužila kao podloga za isključivanje iz javnog prostora svega što toj radikalnoj ideologiji ne pripada. Ali danas, na kraju svog puta, Tadić nije čak ni politički opredeljen, on je čovek bez ideologije, bez identieta, on je samo klijent EU. A to će reći da je on čovek kome, i kad bi u petak iz Brisela javili da će se EU u ponedeljak raspasti, on bi i subotu i nedelju Srbima pričao o integracijama.

Otuda je jasno i predizborno opredeljenje Brisela za Tadića, koje se, uostalom kao i njegova igra na jednu kartu, pokazalo velikom greškom. To ne znači da EU nije verovala Nikoliću, jer se i sam kuvao na njihovoj vatri, već da mu nisu mogli verovati koliko Tadiću, ne dakle kao nekom ko se verodostojnije opredelio, već nekom kome nijedan drugi izlaz nije ostao. Zato u Tadićevoj i Nikolićevoj politici ima razlike. A to znači da se Tadićeve izjave o EU više ne slušaju jer je on, rekoh, klijent. Nikolićeve se, međutim, pažljivo slušaju ne samo po tome što je nov na svojoj poziciji, već što još nije klijent, pa je otuda, što se Brisela tiče, njegovo predsedavanje Srbijom u kategoriji nadziranog.

Za Tadića je EU najpre bila nada, a – kad se nada potrošila – strah. Danas nije ni jedno od toga. EU se danas kod njega podrazumeva, kao proteza, kao nešto sa čime živi, što mu mnogo ne prija, ali bez toga ne bi postojao. Za Nikolića EU nikad nije bila nada, jer, u vreme kada je to mogla da bude, on je bio radikal. Zato je za njega od EU ostao samo strah, što će reći da je on jedan od poslednjih u Srbiji koji će danas sanjati blagodeti integracija, ali je jednako među poslednjima koji će naći računicu u direktnom protivljenju Briselu.

Zato će Tadić nastojati da u kosovsku priču i rešavanje Lajčakovih naloga uvuče Nikolića kako bi finale kosovske predaje podelio sa svojim rivalom. Ako ne uspe, Tadić će, kao premijer, pokušati da marginalizuje i izoluje Nikolića, kako bi njegovu ulogu predsednika učinio besmislenom i kako bi sprečio već izgledan dolazak naprednjaka na vlast posle sledećih izbora. Za to će mu, pored medija i elita, biti neophodni stranci. A to će reći da on ne može da se odupre Lajčakovim zahtevima, budući da je, kako je rečeno, klijent Brisela. Osim ako pred Briselom ne bude imao sjajan argument: on bi ispunio sva tri uslova, ali tu je onaj Nikolić iz 90-tih i ne može od njega jer će srušiti vladu.

NIKOLIĆ U BRISELU Naravno, u Briselu ne sede veverice, tako da će odmah posle inaugracije Nikolić ići tamo, gde će ga zvanično upoznati sa tri uslova za početak pregovora i gde će biti njegov Vaterlo. Pre nego što vidimo kako bi se on mogao ponašati, hajde da vidimo šta je zapravo njegova politika prema EU. Ako zaboravimo njegove dvosmislene izjave iz vremena podizanja naprednjaka, Nikolićeva evropska politika može da stane u izjavu da je on za EU, s tim što, ako mu integracije uslove predajom Kosova, on će se zahvaliti i prekinuti pregovore. Ali ni on nije veverica da ne zna da je to dvoje oduvek u vezi, ali njegova strategija je u dobijanju na vremenu. Ona nije besmislena iz prostog razloga što, ako se u Srbiji opredelite samo za Kosovo, mogućnosti da vladate biće vam smanjene. Ako ste za EU, postaćete klijent Brisela, a to će reći da između njega i Tadića tada razlike neće biti.

Nema više vremena, Srbija je na raskrsnici, dramatizovao je Lajčak u utorak u svom autorskom tekstu na sajtu „EUObservera“, saopštivši da ni Nikolić ni bilo ko u Srbiji nema više nikakav prostor da bude i za Kosovo i za EU u isto vreme. Zato verujem da će Nikolić nastojati da svoje izjašnjavanje odloži što je moguće više. To njegovo odlaganje – koje neće dobro pasti ni srpskoj eliti, koja je klijent EU, ni patriotama, koji su opredeljeni za Kosovo – silno će nervirati, ali ne mora da bude potpuno besmisleno budući da su se neki procesi koji bi mogli da mu daju za pravo otvorili i u Srbiji i napolju, što će reći da on ima šta da čeka.

Zato bi u jednom kratkom pregledu valjalo pomenuti intenziviranje unutrašnjeg razaranja EU. Pored toga što je model za rešavanje krize koji potpisuje Angela Merkel dolaskom Fransoa Olanda demonopolizovan, problem sa bankama koji se otvorio u Španiji će za EU verovatno biti nerešiv. Istovremeno, važna bitka vodi se u Grčkoj, gde se iz EU i krugova Trojke (MMF, Evropska banka, Evropska komisija) – uplašeni ogromnim odlivom glasova sa proevropskog centra briselskih klijenata (Pasok, Nova demokratija) – veoma upinju da spreče dolazak na vlast antiglobalističkog levičarskog bloka Siriza Aleksisa Ciprasa. Buđenje Grčke, za koje ćemo sredinom juna videti da li se dogodilo, mogo bi da postane snažan virus koji će se proširiti na osiromašene i ponižene balkanske nacije.

Inkubaciju tog virusa u Srbiji njen mainstream, elite i klasa političkih klijenata Brisela, naravno, nisu želeli da vide. Čak i kada bi se složili sa Nikolićevim kritičarima da su on i Tadić isti, motiv njegovog izbora među građanima bio je sličan onome koji je Ciprasa gurnuo u prvi plan. Zato sam sklon mišljenju kako je u drugom krugu predsedničkih izbora iz zapadnih centara zapravo dozvoljena Nikolićeva pobeda upravo da bi se zaustavio taj virus i sprečila pobuna građana. Ako je to tačno, tada će biti kako srpski izbori nisu apsolutna pobeda stranaca, u šta mnogi veruju, ili bar da to jesu u mnogo manjoj meri nego pre četiri godine. Otud je Nikolićeva pobeda deo i procesa buđenja građana i svesti zapadnih centara o realnim procesima u Srbiji.

Sledeći proces važan za Nikolićevo političko ponašanje je širenje razlika između SAD i EU u njihovim balkanskim politikama. Mera tog širenja mogla bi se opisati činjenicom da su na majskim srpskim izborima možda čak bile bliže pozicije SAD i Rusije nego SAD i EU, što se do sada nije događalo. Pritom, valja napomenuti da je širenje razlika na liniji Vašington-Berlin, nažalost, najmanje na najvažnijem srpskom pitanju – na Kosovu. I to će za Nikolića predstavljati ogroman problem.

ILI EU ILI SRBIJA Sledeća važna stvar koje je Nikolić sigurno svestan tiče se efekata evropskih integracija Srbije na njenu ekonomiju, Naime, dok je pre deset godina pitanje integracija bilo najlakše argumentovati ekonomskim efektima, danas stvari stoje dijametralno drugačije. Nastavak integracija podrazumevaće i ekonomsku politiku nastavka zaduživanja kod MMF i zapadnih banaka. Eskalacija krize, koja izvesno očekuje Srbiju, nalagaće da će strani krediti biti sve skuplji i da će ih biti onoliko koliko Srbija može da garantuje, ali ne svojom proizvodnjom, jer je nema, već svojim resursima. A to znači da će para za penzije biti onoliko na koliko stranci procene Telekom, Elektroprivredu i poljoprivredno zemljište. To će reći da će Srbija u novoj Tadićevoj proevropskoj vladi jesti ne samo sopstvenu budućnost već i svoj šansu za ekonomsku obnovu jer ona se, videlo se, ne može dogoditi na stranim investicijama, čak i ako ih bude.

To opet znači dve važne stvari: nastavak srpske evropske politike biće dvostruko poguban. Prvo, on će Srbiju sasvim ostaviti bez Kosova i otvoriti prostor za dalju dezintegraciju zemlje. I, drugo, on će Srbiju ekonomski zatraviti. Nije tu dakle reč o našem pristupu integracijama, koji može da bude ovakav ili onakav, bolji ili lošiji. Reč je o tome da svake integracije Srbiju dovode u stanje bez izlaza.

Tadić to možda i zna, ali to nije važno jer on je, ponavljam, klijent Brisela. Odlaskom u Moskvu Nikolić je pokazao da to još nije, makar onoliko koliko je pokazao da ima izbor, koji Tadić u barem dve poslednje godine svoje vladavine nije imao jer je ponizio Moskvu tako što se nije držao obećanja koja je dao. Ali, ako bude želeo, Nikolić će uskoro moći da postane klijent Brisela. Ako to uradi, međutim, Tadićeva politička sudbina za njegovu biće oda radosti. Zašto?

Zato što je Tadić proizvod petooktobarskih srpskih elita, sa podrškom medija, javnog prostora, čak na neki način i duha vremena. On takav, onog trenutka kad je izdao građane Srbije, nije izgubio mnogo svojih uporišta jer nije imao koren u tim građanima nego je za njih bio proizvod koji je računao sa njihovim slabostima. Nikolić, ako izgubi građane, neće imati ništa, i zato, zbog njihove podrške, od njega toliko strepi elita. Ali ta elita u tome nalazi i šansu za sebe – dovoljno je samo da Nikolića dovoljno ubedljivo diskredituje i odvoji od te podrške. Bez nje on neće imati ništa jer, čak i onoliko koliko su ga priznali u EU, to je samo toliko što se plaše pobune na ulicama.

Ta činjenica mogla bi da odredi konačnu artikulaciju Nikolićeve evropske politke. Naravno, uz sagledavanje jednog evropskog trougla na čijoj jednoj ivici piše da magnetizam EU više ne postoji, na drugoj da njena batina više nije najubitačnija, dok na trećoj ivici, na hipotenuzi, piše da je, od svega u EU, najubitačnije biti s njom. Naravno, to ne znači da od Nikolića očekujem da, kad ode u Brisel, Van Rompuju i Eštonovoj ponovi teze iz ovog teksta i kaže im da ga niko u EU više neće videti samo ako mu još jednom pomenu ona tri Lajčakova uslova. Neka im kaže šta hoće, uopšte nije važno.

Ali je važno da, kad dođe kući, stane pred Srbe i kaže im ova tri uslova, pa makar ni njima ne rekao kakav je njegov odgovor. To je važno zato što će se, prvo, kad Srbima počne da govori istinu, razlikovati od Tadića; što će, drugo, u javnom prostoru otvoriti debatu o ta tri pitanja; što će, treće, samim tim među Srbima otvoriti veliku raspravu o EU, o kojoj su je toliko lagale sve ove elite, koje danas mrze Tomu; i što će, četvrto, to biti možda jedini način na otpočnemo jedan ozbiljan razgovor o Srbiji i njenoj sudbini, koji već godinama sprečavaju upravo evropske integracije.

Ako se to dogodi, petooktobarskim elitama ostavićemo ono jalovo pitanje da li su mogući i Kosovo i EU i smena elita će se dogoditi na pravom pitanju – da li su moguće i Srbija i Evropska unija? Iz odgovora na to pitanje može se naći odgovor i na većinu ostalih, pred tom sfingom leži obnova Srbije.

Izvor: http://www.standard.rs

3 komentara

  1. Obnova Srbije lezi samo u Rusiji i nigdje vise.

  2. Uzalud pobeda g. Nikolia i SNS kada u svim najavama i komentarima srpska politika i diplomatija ce opet da vozi starom trasom . Znaci EU i nato nemaju alternativu . Nikada se mi Srbi necemo opametiti da nam nasa Srbija treba biti najpreca i najvaznija stvar u zivotu i za generacije koje dolaze . Birali i birali i uvek lose izabrali .

  3. Kondor birali i birali i uvek loše izabrali,tačno ali to smo
    imali na poličkoj pijaci Srbije. Ono što njegujemo i vaspitavamo
    to imamo. Najbolji ginu škartovi ostaju što ću reći dezenteri
    ili pozadinci kad se komanduje na levo krug oni su prvi na
    kazanu. Nade su bile uprte Na Koštunicu 2000 godine od tad pa
    do sad Srbija tone sve dublje. Tadić Evropska nada Srbija osta
    prazna osakaćena.Sad imamo Šumadica i šta se dešava iza zatvorenih vrata to sutra parlamet izglasati a krađa glasova
    otom potom narode Srpski čekaj u redu NATO IMPERIJE DA SE SMILUJE
    ZA VIZE PA KUD KOJI MILI MOJI.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *