ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: НИКОЛИЋЕВА ПРИЛИКА ИЛИ ЗАШТО ЈЕ ДАНАС ЈЕДИНА СРПСКА ПОЛИТИКА ОНА ПРЕМА ЕУ

Да ништа није урадио победом на изборима, осим што је натерао жуту класу и петооктобарску елиту – од Пешчаника до Влашчаника – да им се зноје табани, од Томе Николића за сада је довољно. Тај њихов немир – производ чињенице да је на челу Србије, први пут откад је република, човек чији пут није равномерна линија успона коју су елите усмериле ка власти и који, ни на овој ни на оној страни, није из реда титоистичких патриција – многим је маскама помогао да падну, још откад је почела кампања, а посебно откад Николић Србијом хода као победник. Загорку Голубовић и Драгољуба Мићуновића, старосте поретка у коме се Србија деценијама гуши, тај потрес је подсетио – а на шта би друго – на Немачку 30-тих, где сад свако од њих двоје себе спрам измишљеног Фирера види као стварног Томаса Мана. Нетоларантна увређеност размажене елите пред ликом плебејца који се усудио није ни могла да је наведе да у њега инвестира било шта сем својих бескрајних страха, беса и презира.

А баш то је генерисао један заправо дубоко расистички дискурс, који те елите негују према свом уморном народу, презирући Николића, као његовог симболичког и изборног репрезента. Та ескалација – тај никад видљивији раскол између народа и елита, на чијем крају стоји да ће или елите заменити народ или народ елите – је, иако први и мали, корак ка изласку Србије из историјског ћорсокака. Јер свашта се догађало, али да елите замене народ, није. Обратно је, међутим, важило у свакој смени епоха. Наравно, та смена елита неће се догодити ни за два дана ни за две године, али ова напетост коју показују јесте страх од губитка монопола, који би могао да се у јавном простору рефлектује отварањем многих важних питања, о којима се претходних година, не случајно, ћутало.

Тај расплет на крају неће омести чак ни то ако Николић и његова странка не преузму активну улогу у смени елита, јер они тај тренд нити су покренули нити су из њега изашли. Николићева срећа је у томе што му је дато да у право време буде на правом месту, што је постао персонификација те промене и што ће, ако буде умео, моћи да је прати са предношћу над осталим тркачима. Зато тај расплет не може да спречи ни то што се и у самом народном корпусу нашло гласова који су примили дискурс својих патриција, сведочећи да се рокадом на врху Србије ништа није догодило, како је Курта наследио Мурту, и како је Србија иста као што је била 20. маја предвече. Није иста, и, да би се то разумело, довољно је само видети то изненађење и племениту забезекнутост елите после Николићевог наступа на РТС. Ево је где је – посве у духу свог расизма – констатовала да је овај што не могу да преко уста превале да је председник био пристојан и одмерен. Како је само помиритељски настројен – чист византизам, остаје међу њима неизговорено – уместо да је, како су очекивали, пљувао по поду и псовао. Зар није било за очекивати да зарђалом кашиком вади око њиховом омиљеном водитељу, који га је само десет дана пре кињио, преносећи му шта о њему и онима који за њега гласају мисли класа овдашњег плавокрвног празилука. Ствари су јасне – и провинцијализована, и европеизована, и просвећена до крви (не своје), и све то у исто време – српска елита не легитимише свој статус тиме што у нечем конкурише елитама у ЕУ. Она своју легитимацију дакле не стиче по критеријуму конкурентности, већ на много нижем нивоу, по својој идентификацији и уклапању, по томе што сопствени народ презире таман онолико колико га презиру и њихови узори из Европе.

КОД ПУТИНА И КОД МИЛОША Наравно да Србија није иста, и онај коме тај бес и презир елита нису довољни да макар толико разуме, тај не може да разуме ништа јер је у себи прешао на страну својих сатрапа. Док елита од Николића захтева да се самопоништи и не буде ту чим се она пробуди из ноћне море, еквивалентни јој сој патриота уверен је да Николић, како би доказао свој патриотизам и преданост народу, мора да учини управо онај корак који би га убио. И сви они заправо желе исто: док „патриоте“ не могу Николићу да опросте што је Путину уопште поменуо улазак у ЕУ и што се кући није вратио са СС-300, „европејци“ одбијају да схвате каква су то пошљедња времена дошла да се овог гејака из Бајчетине – који чак није био ни члан комитета ни племените дисидентске ложе – послало да моли за помоћ код руског Цара, уверени да је то исто што и канту бензина послати у аудијенцију пожару.

Отуда је и једнима и другима тешко замисливо да га је Цар прихватио обема рукама, па се још пред њим и наругао оном који је био и избор, и слика, и прилика те елите. Јер, кад је Путин Николићу рекао да Тадићу пренесе његове „речи благородности за заједнички рад“ и пожели му „све најбоље”, и Николић, и Тадић, и елите знали су шта је заправо први Рус рекао. Заједничког рада – који је Тадић обећао и Путину и Медведеву – није било јер је пуританској жутој класи руски новац некако био прљав. Узалуд је Тадић целу годину уочи избора чучао пред Кремљом да потпише стратешки споразум, који није био прљав јер је његова маркетиншка и ниједна дуга агенда налагала да мора да га буде. Путуј, игумане, поручио је дакле преко Николића тог дана Путин човеку који није разумео оно што је Милош схватио кад је први пут силазио с власти и што је Јовану Ристићу било јасно чим се суочио са уценама Беча. Да се у модерној историји Србије њоме није могло владати са багажом антируске политике.

Зато је Путинова порука најмање била сеирење над Борисовом горком судбином. Била је то, много више, историјска опомена Томи да, ако већ хоће да буде Обреновић, буде Милош, а не Милан, бар утолико што не постоји више само једно место на свету на коме се не сме лагати. И, наравно, како би тадићевске медијске елите – уверене да су овладале тајном стварања паралелног живота – уопште могле да преживе такву Путинову поруку, па још послану по Томи, а да бар не покушају да је у путу фалсификују. Па је испало да Путин шаље Тадићу „све најбоље жеље за будући рад”, где је тај додати и измишљени „будући рад“ ваљда ово Тадићево нелегитимно кандидовање за премијера и бланко подршка за све што још намерава да на том месту уради. Овај додатни Тадићев мандат, нека врста његовог зауставног времена, продужетка који му је дат да заврши ствари које је обећао а није урадио већ ових дана показаће да је у Србији остала само једна политика, у којој се секу све друге. Реч је о српској европској политици.

ЛАЈЧАКОВА ПОРУКА Није највећи грех што су Борисове медијске елите лагале о Томином сусрету са Путином, већ што, гласније од сваке лажи, ћуте о постизборној поруци коју је новој влади – која год буде – донео Мирослав Лајчак из Брисела. И зато ће, кад влада буде формирана – ако добије реч подршке из Брисела – значити да је пристала на следећа три налога: први, да се српски премијер сретне са косовским, а то ће рећи Тачијем; други, да се у Београду има отворити канцеларија „Републике Косово“ – срећом, па је још не зову амбасада – и; треће, да се имају укинути српске институције на северу Косова. Ове три ствари су, рекао је Лајчак, услови за добијање почетка преговора у Бриселу. И, гле чуда, у Бриселу, који Србији жели боље него сами Срби, нигде међу условима нема европске забринутости за локално правосуђе и медије, нигде услова за ревизију приватизација и хапшење криминалаца, ни реч о српској привреди. И зато је Тадић владао, и зато ће, заједнио са постоктобарским елитама, владати још неко време: дакле, не због тога што само они, уз помоћ ЕУ, могу да опорави Србију, већ зато што само они могу да опораве Косово. И то Бриселу на ползу, а не Београду.

Можда је Тадић некад и био политички опредељен за чланство Србије у ЕУ. Можда је потом од једне рационалне политичке опције направио идеологију, која је њему и елитама послужила као подлога за искључивање из јавног простора свега што тој радикалној идеологији не припада. Али данас, на крају свог пута, Тадић није чак ни политички опредељен, он је човек без идеологије, без идентиета, он је само клијент ЕУ. А то ће рећи да је он човек коме, и кад би у петак из Брисела јавили да ће се ЕУ у понедељак распасти, он би и суботу и недељу Србима причао о интеграцијама.

Отуда је јасно и предизборно опредељење Брисела за Тадића, које се, уосталом као и његова игра на једну карту, показало великом грешком. То не значи да ЕУ није веровала Николићу, јер се и сам кувао на њиховој ватри, већ да му нису могли веровати колико Тадићу, не дакле као неком ко се веродостојније определио, већ неком коме ниједан други излаз није остао. Зато у Тадићевој и Николићевој политици има разлике. А то значи да се Тадићеве изјаве о ЕУ више не слушају јер је он, рекох, клијент. Николићеве се, међутим, пажљиво слушају не само по томе што је нов на својој позицији, већ што још није клијент, па је отуда, што се Брисела тиче, његово председавање Србијом у категорији надзираног.

За Тадића је ЕУ најпре била нада, а – кад се нада потрошила – страх. Данас није ни једно од тога. ЕУ се данас код њега подразумева, као протеза, као нешто са чиме живи, што му много не прија, али без тога не би постојао. За Николића ЕУ никад није била нада, јер, у време када је то могла да буде, он је био радикал. Зато је за њега од ЕУ остао само страх, што ће рећи да је он један од последњих у Србији који ће данас сањати благодети интеграција, али је једнако међу последњима који ће наћи рачуницу у директном противљењу Бриселу.

Зато ће Тадић настојати да у косовску причу и решавање Лајчакових налога увуче Николића како би финале косовске предаје поделио са својим ривалом. Ако не успе, Тадић ће, као премијер, покушати да маргинализује и изолује Николића, како би његову улогу председника учинио бесмисленом и како би спречио већ изгледан долазак напредњака на власт после следећих избора. За то ће му, поред медија и елита, бити неопходни странци. А то ће рећи да он не може да се одупре Лајчаковим захтевима, будући да је, како је речено, клијент Брисела. Осим ако пред Бриселом не буде имао сјајан аргумент: он би испунио сва три услова, али ту је онај Николић из 90-тих и не може од њега јер ће срушити владу.

НИКОЛИЋ У БРИСЕЛУ Наравно, у Бриселу не седе веверице, тако да ће одмах после инауграције Николић ићи тамо, где ће га званично упознати са три услова за почетак преговора и где ће бити његов Ватерло. Пре него што видимо како би се он могао понашати, хајде да видимо шта је заправо његова политика према ЕУ. Ако заборавимо његове двосмислене изјаве из времена подизања напредњака, Николићева европска политика може да стане у изјаву да је он за ЕУ, с тим што, ако му интеграције услове предајом Косова, он ће се захвалити и прекинути преговоре. Али ни он није веверица да не зна да је то двоје одувек у вези, али његова стратегија је у добијању на времену. Она није бесмислена из простог разлога што, ако се у Србији определите само за Косово, могућности да владате биће вам смањене. Ако сте за ЕУ, постаћете клијент Брисела, а то ће рећи да између њега и Тадића тада разлике неће бити.

Нема више времена, Србија је на раскрсници, драматизовао је Лајчак у уторак у свом ауторском тексту на сајту „ЕУОбсервера“, саопштивши да ни Николић ни било ко у Србији нема више никакав простор да буде и за Косово и за ЕУ у исто време. Зато верујем да ће Николић настојати да своје изјашњавање одложи што је могуће више. То његово одлагање – које неће добро пасти ни српској елити, која је клијент ЕУ, ни патриотама, који су опредељени за Косово – силно ће нервирати, али не мора да буде потпуно бесмислено будући да су се неки процеси који би могли да му дају за право отворили и у Србији и напољу, што ће рећи да он има шта да чека.

Зато би у једном кратком прегледу ваљало поменути интензивирање унутрашњег разарања ЕУ. Поред тога што је модел за решавање кризе који потписује Ангела Меркел доласком Франсоа Оланда демонополизован, проблем са банкама који се отворио у Шпанији ће за ЕУ вероватно бити нерешив. Истовремено, важна битка води се у Грчкој, где се из ЕУ и кругова Тројке (ММФ, Европска банка, Европска комисија) – уплашени огромним одливом гласова са проевропског центра бриселских клијената (Пасок, Нова демократија) – веома упињу да спрече долазак на власт антиглобалистичког левичарског блока Сириза Алексиса Ципраса. Буђење Грчке, за које ћемо средином јуна видети да ли се догодило, мого би да постане снажан вирус који ће се проширити на осиромашене и понижене балканске нације.

Инкубацију тог вируса у Србији њен маинстреам, елите и класа политичких клијената Брисела, наравно, нису желели да виде. Чак и када би се сложили са Николићевим критичарима да су он и Тадић исти, мотив његовог избора међу грађанима био је сличан ономе који је Ципраса гурнуо у први план. Зато сам склон мишљењу како је у другом кругу председничких избора из западних центара заправо дозвољена Николићева победа управо да би се зауставио тај вирус и спречила побуна грађана. Ако је то тачно, тада ће бити како српски избори нису апсолутна победа странаца, у шта многи верују, или бар да то јесу у много мањој мери него пре четири године. Отуд је Николићева победа део и процеса буђења грађана и свести западних центара о реалним процесима у Србији.

Следећи процес важан за Николићево политичко понашање је ширење разлика између САД и ЕУ у њиховим балканским политикама. Мера тог ширења могла би се описати чињеницом да су на мајским српским изборима можда чак биле ближе позиције САД и Русије него САД и ЕУ, што се до сада није догађало. Притом, ваља напоменути да је ширење разлика на линији Вашингтон-Берлин, нажалост, најмање на најважнијем српском питању – на Косову. И то ће за Николића представљати огроман проблем.

ИЛИ ЕУ ИЛИ СРБИЈА Следећа важна ствар које је Николић сигурно свестан тиче се ефеката европских интеграција Србије на њену економију, Наиме, док је пре десет година питање интеграција било најлакше аргументовати економским ефектима, данас ствари стоје дијаметрално другачије. Наставак интеграција подразумеваће и економску политику наставка задуживања код ММФ и западних банака. Ескалација кризе, која извесно очекује Србију, налагаће да ће страни кредити бити све скупљи и да ће их бити онолико колико Србија може да гарантује, али не својом производњом, јер је нема, већ својим ресурсима. А то значи да ће пара за пензије бити онолико на колико странци процене Телеком, Електропривреду и пољопривредно земљиште. То ће рећи да ће Србија у новој Тадићевој проевропској влади јести не само сопствену будућност већ и свој шансу за економску обнову јер она се, видело се, не може догодити на страним инвестицијама, чак и ако их буде.

То опет значи две важне ствари: наставак српске европске политике биће двоструко погубан. Прво, он ће Србију сасвим оставити без Косова и отворити простор за даљу дезинтеграцију земље. И, друго, он ће Србију економски затравити. Није ту дакле реч о нашем приступу интеграцијама, који може да буде овакав или онакав, бољи или лошији. Реч је о томе да сваке интеграције Србију доводе у стање без излаза.

Тадић то можда и зна, али то није важно јер он је, понављам, клијент Брисела. Одласком у Москву Николић је показао да то још није, макар онолико колико је показао да има избор, који Тадић у барем две последње године своје владавине није имао јер је понизио Москву тако што се није држао обећања која је дао. Али, ако буде желео, Николић ће ускоро моћи да постане клијент Брисела. Ако то уради, међутим, Тадићева политичка судбина за његову биће ода радости. Зашто?

Зато што је Тадић производ петооктобарских српских елита, са подршком медија, јавног простора, чак на неки начин и духа времена. Он такав, оног тренутка кад је издао грађане Србије, није изгубио много својих упоришта јер није имао корен у тим грађанима него је за њих био производ који је рачунао са њиховим слабостима. Николић, ако изгуби грађане, неће имати ништа, и зато, због њихове подршке, од њега толико стрепи елита. Али та елита у томе налази и шансу за себе – довољно је само да Николића довољно убедљиво дискредитује и одвоји од те подршке. Без ње он неће имати ништа јер, чак и онолико колико су га признали у ЕУ, то је само толико што се плаше побуне на улицама.

Та чињеница могла би да одреди коначну артикулацију Николићеве европске политке. Наравно, уз сагледавање једног европског троугла на чијој једној ивици пише да магнетизам ЕУ више не постоји, на другој да њена батина више није најубитачнија, док на трећој ивици, на хипотенузи, пише да је, од свега у ЕУ, најубитачније бити с њом. Наравно, то не значи да од Николића очекујем да, кад оде у Брисел, Ван Ромпују и Ештоновој понови тезе из овог текста и каже им да га нико у ЕУ више неће видети само ако му још једном помену она три Лајчакова услова. Нека им каже шта хоће, уопште није важно.

Али је важно да, кад дође кући, стане пред Србе и каже им ова три услова, па макар ни њима не рекао какав је његов одговор. То је важно зато што ће се, прво, кад Србима почне да говори истину, разликовати од Тадића; што ће, друго, у јавном простору отворити дебату о та три питања; што ће, треће, самим тим међу Србима отворити велику расправу о ЕУ, о којој су је толико лагале све ове елите, које данас мрзе Тому; и што ће, четврто, то бити можда једини начин на отпочнемо један озбиљан разговор о Србији и њеној судбини, који већ годинама спречавају управо европске интеграције.

Ако се то догоди, петооктобарским елитама оставићемо оно јалово питање да ли су могући и Косово и ЕУ и смена елита ће се догодити на правом питању – да ли су могуће и Србија и Европска унија? Из одговора на то питање може се наћи одговор и на већину осталих, пред том сфингом лежи обнова Србије.

Извор: http://www.standard.rs