Железара „Смедерево“: Српско сироче без усвојитеља

Пише Наташа Јовановић

Како се бивша Влада Србије (по)бринула за „Сартид“?  

Бивша Влада Србије, под вођством Мирка Цветковића, до краја свога мандата није нашла решење за смедеревску железару, то српско сироче је привремено предато на старање америчким усвојитељима, компанији „Ју-Ес-Стил“.
Иако је у фебруару ове године после одласка америчке корпорације са нашег тржишта Цветковић изјавио да је Влада пред тешким избором изабрала преузимање железаре и тражење стратешког партнера, како би спречила да 5.400 људи остане без посла, вести које стижу из Смедерева говоре да некадашњи гигант никада није био ближи свом крају. Шамар који је Тадићева влада добила од „америчких пријатеља“, непосредно уочи предизборне кампање, када је „Ју-Ес-Стил“ преко ноћи напустио Србију, био је само увод у низ догађаја који ће донети одговор на фебруарско питање, да ли је изнуђена политика Бориса Тадића која тежи да се престави у светлу социјалне одговорности предизборни трик, те да ли ће по окончању избора неко ипак ставити катанац на смедеревску железару, жмурећи пред подацима „Светске банке“ који говоре да је, упркос свему, железара у Смедереву највећи извозник који има учешће од 13 одсто у укупном извозу Србије. После избора, а свега десетак дана пред истек тендера за продају Железаре „Смедерево“, око пет хиљада радника те фабрике обавештено је да „не постоји потреба за њима“, те да би у најави могло да се деси и гашење друге високе пећи.
„Сировине ретко стижу у фабрику, поруџбина је све мање. Тек око десет одсто запослених остаће на послу ради одржавања и обезбеђења погона. Тренутно немамо пун капацитет производње и радимо са једном пећи. Није случајно да одмах после избора колективно идемо кући. Зашто нису сачекали још који дан да видимо шта ће ти купци да понуде, па ако се нико не јави, онда да одлуче шта ће с нама. Овако, унапред је све јасно.“
На сличне изјаве радника Железара је одговорила одрично, ипак признајући да ће „једном броју радника бити смањен број радних дана“, односно да ће „одређени број запослених бити упућен на краћа плаћена одсуства“.
Све је почело у јануару 2012, када је страно руководство компаније „Ју-Ес-Стил“ после вишегодишње борбе са, како је објаснило, економском кризом, одлучило да спусти оружје и саопшти јавности да спрема кофере за одлазак. Радници су најпре обавештени да ће прва мера власника из Питсбурга да буде скраћење радне недеље за један дан и, у складу са тим, смањење плате за 40 одсто. У Смедереву почиње да се говорка да менаџмент спрема  одлуку о гашењу обе пећи. Ништа неочекивано, ако се зна да је једна од две високе пећи већ стављена у тихи режим рада, што се десило и почетком 2009. године. За 5.500 радника, али и оне који индиректно зависе од овог предузећа, настали су дани црних слутњи. И онда се, како је „Печат“ писао десио коперникански обрт. Влада Србије с компанијом „Ју-Ес-Стил“ потписује уговор о преузимању смедеревске железаре за један долар. Није било тешко израчунати да је реална вредност тог једног евра, на шта су упозоравали економски стручњаци, 240 милиона евра годишњег буџетског субвенционисања овог предузећа. Но, тадашњи премијер је у духу брижног оца закључио да је то дужност државе и да ће потрајати тек колико је неопходно да се пронађе стратешки партнер.
Колико ће потенцијални купци (говори се да је реч о две компаније које се нису до краја изјасниле о намерама) бити заинтересовани за стратешко партнерство у смедеревској железари, у великој мери је везано за званичне податке из финансијског извештаја који је објављен у бази података АПР. Иако је почетком године Цветковић изјавио да Железара нема никаквих задужења и кредита према банкама, губитак „Ју-Ес Стила“ у 2011. години још увек није исказан, док су губици у 2010. години званично износили 15 милијарди динара или 150 милиона евра, а у 2009. години 14,6 милијарди, односно 146 милиона евра.
У међувремену, у замену за ову пословну катастрофу деценије, властодршци су брже-боље прихватили да уместо челичане отворе рафинерију нафте у Смедереву која би требало да буде сламка спаса за армију незапослених! Ова трагикомедија спроведена је у дело током тешких ноћних обрачуна у сали Градске скупштине Смедерева, где је на силу прихваћен пројекат холандске компаније „Комико оил“, који предвиђа да ће ова монтажна рафинерија бити изграђена на најплоднијој равници, на периферији Смедерева, на самој обали Дунава. Али, огањ у високим пећима смедеревске железаре неће бити тако скоро виђен. Нити ће овај највећи српски извозник са скоро 13 одсто укупног извоза, тек тако бити поново на ногама.