За нас, који немамо резервну отаџбину

Пише Драгомир Антонић

Гласање је тајно. Све је у нашим рукама. Изненадимо „експерт-аналитичаре“ и медијске стручњаке. Њима ћемо нашкодити, остаће без плата, а нама ћемо само донети корист

 

Стиже и изборна тишина. Свака част оном ко је се сетио. Шта је ко имао да покаже, показао је. Ко је хтео да гледа и слуша могао је чути свашта. Све ће се брзо заборавити. Остаће последице, али за њих смо ми најодговорнији. Нисмо ваљда отупели и глупави, каквим нас сматра бивши амерички амбасадор Полт, да не разликујемо мућак од здравог јајета. Ако себе сматрамо мудрим и проницљивим умећемо тако и да се изјаснимо у недељу. Све је јасно, а„Печат“ је месецима писао шта нас чека, ако се садашња коалициона власт не промени на изборима. Одлука је наша.

НАЦИОНАЛНИ ХЕРОЈИ
Зато кад ме знани и незнани питају шта ће бити на изборима и за кога би требало да гласају, одговарам им: биће онако како ми бирачи одлучимо. Не смемо се поводити за људима пуних преокрета. Никад не знаш где ће се преокренути. Не подлежимо страху који се намерно шири, да ће ако се власт промени Србија пропасти. Не желим ником да кажем за кога да гласа. Сами одлучујемо. Зато закон само пунолетним и правно способним лицима дозвољава да гласају. Гласање је тајно. Све је у нашим рукама. Изненадимо „експерт-аналитичаре“ и медијске стручњаке. Њима ћемо нашкодити, остаће без плата, а нама ћемо само донети корист. Будимо мудрији од оних који нам раде о глави. Понашајмо се као што смо се понашали у дане кад је Његова светост блаженопочивши патријарх Павле био сахрањиван. Пет дана и пет ноћи су се разноразни сниматељи и репортери трудили не би ли усликали или забележили и најмањи инцидент. Није им успело. Међу три милиона православних који су тих дана били по улицама и храмовима Србије и српских земаља није се нашла ниједна особа која би учинила било какву неподопштину. Мир, тишина, достојанство у жалости изненадили су наше непријатеље. Врло брзо су се потрудили да вести о испраћају овоземаљског светитеља нестану са малих екрана. Са екрана су вести нестале, али су остале у нашим срцима, душама, сећању.
Ђурђевдан је време кад би требало свега да се присетимо. Ако се наше духовне снаге сећају они који нам не желе добро, нема разлога да ми наша добра дела избришемо. Писале су ових дана најстарије српске (данас немачке) новине да је Хашки трибунал препоручио да се„не сме дозволити да осуђени Срби (као да других има) затворске казне издржавају у затворима у Србији, јер их у Србији доживљавају као националне хероје“.

СУЗЕ НА ЗГАРИШТУ
Лепше похвале Србима у заточеништву од ове коју је хашка фукара изрекла, не бих ни сам умео да смислим. Они се плаше осуђених и утамничених Срба! Све милијарде евро-долара, више од петнаест година подметања доказа, призивање и плаћање лажних сведока, бесомучног блаћења Срба, није успело да код српског народа наруши и трунку угледа невиних хашких осуђеника. Напротив, то боли хашке злотворе, углед Срба у казамату је израстао као велики облак правде и наткрилио: тужиоце, судије, секретаријат, управнике затвора и друге чиновничке набигузице, и летећи преко злонамерних држава стигао до Србије и српског неба. Срби који су по хашкој неправди већ у страним затворима требало би да знају да њихова жртва није узалудна и да се њихова имена у српском народу изговарају са поштовањем. Изговарају се шапатом, али тихи народни глас је увек био гласнији и моћнији од наручене дреке плаћених послушника. Гласајмо и изненадимо моћнике који мисле да је све завршено. Покажимо да није, јер они се једино изненађења плаше. Ево примера, из књиге др Војислава Шешеља „Викиликс ми јавља“ (стр. 902-903), где је америчка амбасада јако уплашена јер је српски Парламент, маја 2009, усвојио рестриктиван Закон о генетски модификованим организмима, који није по вољи госпођице Браш, отправника послова америчке амбасаде, те се она жали својим претпостављеним речима „ наши извори су нам рекли да је током парламентарне расправе Драгин подлегао притиску Српске радикалне странке и забранио ГМО. Вест о забранама у последњем минуту изненадила је чланове владе, укључујући Динкића. Министар Јасна Матић и Бојана Тодоровић (помоћник министра ДА) рекли су нам да је Динкић потегао питање Закона о ГМО на недељном састанку владе, 23. јуна“. Радикали су спречили да ми и наша деца једемо ђубре, а то је изненадило г. Динкића и гђицу Браш. Много ми је жао.
Члан изненађене владе био је Божидар Ђелић. Исти који је недавно дао оставку из „моралних разлога“, тако је рекао, а тадашњи председник г. Тадић га због тога и похвалио („Печат“ број 199), сад се ваљда из неморалних разлога вратио и прогласио себе најбољим кандидатом за премијера. Ваљда да заврши започето. Да уништи неуништено; да покраде непокрадено; да разјебе и оно мало нечега што је неким чудом опстало. Очито у доброј кондицији, пун снаге и енергије напумпаних груди стао је пред огледало и закључио да једино он и стасом и гласом одговара улози премијера. Недавно је спавао код тетке на каучу. Није имао ни за кирију. Сад има милионе евра, дипломе страних факултета – да ли су дипломе нострификоване или су део берлинско-будимске плагијаторске академије не знам, али сваки дан прочитам у новинама да најзначајнија лица европске политике напуштају положаје јер су им откривене преписане дисертације. Све има, али нема власт. То његовим газдама који су га у Србију довели не одговара. Газде не интересује знање и умеће г. Божидара, већ желе да он буде на положају са којег ће моћи да им чини услуге. Велика је криза у свету, зато се још само у Србији може отимати преостало. Кад се и то очерупа, онда ћемо ми, Срби без резервне отаџбине, моћи сами да плачемо на згаришту, а доведених спасилаца нигде бити неће.
Ја ћу гласати за Српску радикалну странку и Јадранку Шешељ. Свима који славе Ђурђевдан честитам Крсно име.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.