Volkov: Pogled iz Rusije – Srbi ujedinite se

Kijev, 27. april 2012.

Evropa i Evropska Unija (Auistrougarska) od davnina sanjaju da Srbe potčine svojim interesima. Vekovima preduzimaju razne mere i metode da dođe taj trenutak, da Srbe prekaleme, da ne budu SRBI. Diktiraju i nameću uslove. Kada ih nametnu, tada ćete da ih služite. Njihovi u Srbiji, koje su napravili od vas samih, rade punom parom. Neće i ne može da dođe takav vakat. Znaju to i jedni i drugi. Zato žele nešto drugo – da Srbe izobliče, unište. Ovakvi Srbi im smetaju, nalaze se na nezgodnoj raskrsnici puteva. Nekada se govorilo „truli Zapad“. Dolazi njegovo vreme, pa traže slobodan prolaz na Istok. Besplatan, bez svojih troškova, ljudskih i materijalnih. Rade na duge staze, bez žurbe, bez milosti, kruto i drsko, da Srbe uzmu pod svoje. Misle na vekove unapred, misli na svoja nova pokolenja. Uzimaju danak u krvi, odvode najpametnije Srbe, kupuju, a zatim mogu i da ih vrate, kao svoje, da sa Srbima upravljaju preko novih janičara. Zar ovo ne potseća na turski danak u krvi?

Nikada Srbi u Evropi neće da budu ravnopravni. Uvek će Srbe držati za narod „drugog reda“. Kada sve nametnu, reći će: – u Evropi se ne piše ćirilicom!

U Otadžbinskom ratu Englezi podstakoše podelu Srbe na partizane i četnike. Iz jedne porodice bilo ih je i tamo i amo, i jednih, drugih, trećih. Majke su delile decu, da bar jedno dete, ako ijedno ostane živo, bude na pobedničkoj strani. Podelom je na jednoj strani bilo 50% Srba, na drugoj 50% ili je bilo više strana, ali nas je ukupno bilo tačno 100%. Ni danas nisu promenili taktiku ni procente. Podeli i vladaj.

Zato Srbi ne treba da propuste priliku da promene taktiku i politiku. Da preuzmu od Evrope ono što im valja, da sa svojom braćom i prijateljima po rodu i krvi, podele sopstveni kolač.

Upravo sada, pred izbore, odsanjah jedan san. Vidim srpsku livadu, jezero, na livadi nekoliko grupa ovaca. Čupkaju, štrpkaju mladu travu, piju vodu. Oko svakog stada po jedan šarov, madžarski pulini. Psi sede, ili leže, kako kad, kako im dođe volja. Čuvaju stada. San se prekide. Poče novi, povezan sa prvim. Učiteljica umetnosti Ljubica Kapor, vitka mlada žena, crta na tabli. Crta ovce. Svi gledamo, ona ćuti i crta. Pitamo se – kako može belom kredom na crnoj tabli da nacrta crna stada ovaca. Čini – crta tako brzo, da se za nekoliko minuta pojavi više grupa ovaca. Deran Milić Drljača, neučtiv i brbljiv, iznebuha prekida tišinu i upita nastavnicu: – Zašto ne nacrtate da ovce budu sve zajedno, nego crtate više grupa.

Ljubica se prenu, odluči se od table, vrati se sa livada u realnost i odgovori: – Ne grupišem ovce ja. One se same odlučuju. Svaka ovca svome stadu.

Prekide mi se nit, san je đavolska stvar, vrati me u gimnaziju kod profesora ruskog jezika, lepotice Milane Džugurski-Živanović iz belogardejske porodice. Čas traje. Mila priča o Turgenjevu, iz Lovčevih zapisa, tumači Zapisi ohotnika. Pominje vukove, ptice, lovce, lovačku opremu, medovinu, ruske običaje. Mila tako govori o Turgenjevu, da od pažnje zastaje dah. Da muva zazuji, svi bi je čuli. Mila kaže: – mi odlučujemo šta ćemo loviti, šta uloviti. Kojim putem hoditi, koje pesme pevati, koga voleti, kome se pokloniti, kome se prikloniti.

Danas kod Srba je osnovno pitanje odluke: kako ujediniti da Srba bude 100%, celina, bar oko dva – tri pitanja. Napr. prvo pitanje – Srbi i njihova definicija, drugo – država, treće – vera, pismo.

Svi prisutni, bivši partizani, četnici i njihovi potomci, moraju naći odgovor na pitanje: šta sa onom uslovno – drugom polovinom Srba? Postoji li ona? Četnika i partizana više nema. Ostao je poneko. Preostali se još uvek junače, jedni i drugi raspredaju kako su se na pravdi Boga međusobno ubijali. Ne zbog svojih, a za tuđe interese. Ne misle valjda da sve svoje potomke treba uništiti ili da nose breme prošlih vremena, zablude svojih predaka? Jedna polovina postavlja isto pitanje – drugoj neprijateljski raspoloženoj polovini.

Zašto u ona vremena smrti nije bilo snage da se Srbi ujedine oko jednih ili drugih, pa da zajednički udare na trećeg? Zašto toga nema danas? Englezi su lukavo podržavali i jedne i druge, da se biju. Kada su svoje eskadrile vraćali kući, ispustili su svoje smrtonosne tovare po srpskim gradovima. Evo i dan danas se isto ponavlja. Milovali su vas bombama i u ovom veku, samo zato što ste Srbi. Ponavljaju li Srbi razrede? Dok se svi okolo ujedinjuju, Srbi se međusobno rastaču, pregone oko sporednih stvari, a glavnu ne vide.

Srbi više ne smeju da čekaju da ih neko treći objedinjuje, da im neko treći pravi državu, da im neko treći poštuje veru, narod, pismo. Da im izgrađuje fabrike i puteve, da ih zapošljava u svojim strateškim prljavim tehnologijama, pravi i vaspitava decu. U ovoj evrosvetskoj magli – Srbi se oko svega bitnog za Srbe, veru i otadžbinu – moraju ujediniti. Inače, propast je blizu. Džin leti prema srbima, širi krila da ta ala ščepa, udavi i proguta srbe i Srbiju.

Imaju li Srbi kontra mere? Imaju li saveznike koji neće Srbe da unište, koji će da ih pomognu, bodre? Zar su srbi baš u tolikoj meri obnevideli? Okrenite se jedinstvu i prijateljima koji će da pomognu! Treba sami da prelomite, a ne da vas lome i slome.

Čuju li se predlozi radi sveopšte mobilizacije? Čeka li se objedinitelj i ujedinitelj Srba? Ko je taj u ovoj magluštini pred izbore, u izbornoj baruštini? Ko nudi ujedinjenje, pomirenje, energiju. Ima li takvog glasa i odjeka u glasačkom telu, protiv evromašine koja satire. Ne smeju Srbi da se objedinjuju oko tuđina, oko okupatora, oko Evrope, oko onih koji Srbe stalno bombarduju samo zato što su Srbi.

Rusi su to rešili. Jednostavno su prihvatili poruku vođa-čuvara da – ne mogu praunuci da odgovaraju za dela koja su počinili njihovi pradedovi.

Opustite se da četnici i partizani pobede fašizam. I jedni i drugi se hvale da su se borili protiv fašizma. Jesu. Neka bude. Sada, neka se ujedine da se bore protiv najezde okupatora. I – pobediće. Pobediće Srbija ako to urade. Okupaciona vlast sa Evropskim sponzorima ne može da prođe. Ujedinite se za opstanak. Ne nasedajte na politiku bez alternative, politika I…I… je propala. Stub nove politike sam po sebi se nameće – Unije Unijama – Srbija Srbiji.

Svako neka odluči. Svako neka zaokruži svoj tor, svoje srpsko stado. Da ga pesmom čuva čobanica sa svojim Šarovom. Da se ostvari san snova, upravo kako je nacrtala i uredila nastavnica Ljubica Kapor – svaka ptica svome jatu, svaka ovca svome stadu. Livadska lučila su mesta gde se luče ovce, koze, sitna marva. Predstojeći izbori u Srbiji su lučila između Srbije i Nesrbije, između svojih i tuđina, okupatora i oslobodioca, između jedinstva, snage, energije – i večitog ropstva.

Znači – ima izbora. Birajte Srbiju. Srbija pre svega. Da bude po volji, da svako bude svoj na svome.

Izvor: http://www.vidovdan.org

2 komentara

  1. Ovaj “pogled iz Rusije” je konstatovan na osnovu pogrešnih premisa. Verovatno je ta “prizma” sastavljena od “krivih ogledala”. Šta sam hteo da kažem… Postoji li način da vam se objasni da je Srbija zemlja, apsolutno podeljenog srpskog naroda (do granice konačnog obračuna, koji je na pomolu) i neprijateljskih nacionalnih manjina? Da li kod vas ima ljudi koji mogu to da shvate? Zar ne vidite da srbi u srbiji glasaju za svoje krvne neprijatelje, strane marionete, mafijaše i ubice? U ovoj Srbiji nacionalno svesni Srbi su stravična manjina, a ogromna većina je turska rajetina, najgore vrste, koja je spremna da prodaje svoju decu za par desetina evra ili da “iznajmljuje” svoje ćerke i žene za pare. Mi smo nacija vredna preziranja i tako nam i treba, potpuno smo to zaslužili, na čelu sa crkvom, akademijom nauka i umetnosti, vojskom i policijom. Ovde je građanski rat neizbežan (i poželjan) i on će se voditi na liniji: “oni koji nemaju” protiv “onih koji imaju”. Stranačka opredeljenost neće biti važna uopšte… Mišljenja sam da je ono što je neizbežno, bolje da se dogodi što pre, jer bez temeljnog čišćenja cele nacije, pa i navedenih parazitskih institucija ne postoji način da krenemo u obnovu srpske nacije. Pa ko preživi… jer trpilo je puklo načisto i ova nepravda je neizdrživa…

  2. Predsednički kandidat za drugi krug izbora Boris Tadić koji mora pobediti po “cenu života”, na zadnjoj konvenciji u Areni napunjenoj njegovim stranačkim aparatčicima koji su ga frenetično podržavali kao da se izgubio i u vremenu i u prostoru.Zaneo se veliki vođa i predsednik do tih granica da je pred kraj svog “velikog govora” izgovorio notornu budalaštinu.Da li namerno ili u zanosu da nije ni trepnuo izjavi “spasitelj” naroda i države Srbije da u Srbiji nema mita i korupcije.
    Ovo bi se moglo podvesti pod tragikomično ili gubitak kontakta sa realnim životom i lupetanje o virtuelnom nepostojećem životu u kojem izgleda da živi “najveći” predsednik otkad postoji ove države Srbije posle uvođenja “demokratije”.
    Veliki predsednik zaboravio je samo jednu sitnicu da je Srbija po raširenosti mita i korupcije među četriri najkorumpiranije države na svetu.Da, na svetu a ne u Evropi.Srbija je ogrezla u mitu i korupciji od vrha do dna.Gore od toga ne može.Ispred nas su samo neke Afričke države.Da li će Srbija po treći put izabrati najvećeg vlastoljupca i demagoga koga smo imali na političkoj sceni? Kako stvari stoje izgleda da hoće.
    Za svoju pogubnu politiku prikupio je podršku iz Evrope što nije ni čudno.Međutim čudno je i politički nevaspitano da mu podršku daje Milorad Dodik predsdenik Republike Srpske kome nije mesto da se meša u izborni proces u Srbiji i da se svrstava na bilo čiju stranu.Pored Dodika viđen je i Milorad Pupovac i još neki predstavnici srpskih stranaka iz susednih država što je možda i manji problem pošto oni ne vrše funkcije u svojim matičnim državama kao Dodik u Republici Srpskoj.
    Na grbaču ovog naroda ponovo će da zasednu novi-stari vlastodršci i treba da isišu još malo krvi što je ostalo ovom narodu koji to u potpunosti zaslužuje.Ne treba ga ni malo žaliti zato što on izgleda da uživa kada ga vlast iskorištava, pljačka, omalovažava i tretira kao stoku.
    Ali postoji deo tog istog naroda koji sve ovo nabrojano ne prihvata i ne želi da mu vlast sisa krv dvanaest godina, a treba da izdrži još četiri.Što je mnogo mnogo je.
    Vlastodršci izgleda da ne shvataju ili ne žele da shvate ako se previše nasisaju da im se može desiti da puknu kao prepumpani
    balon.Pitanje je vremena kada će taj balon da pukne, a kada pukne biće “spasavaj se ko se spasiti može”.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *