Владимир НЕСТЕРОВ: ЗЕМЉА У КОЈОЈ СЕ ВЛАСТ БОЈИ СОПСТВЕНОГ НАРОДА

Ових дана је Кристин Лагард, директор Међународног монетарног фонда, у интервјуу новинама „Le Monde“ изјавила да Европа још увек није изашла из финансијске кризе, без обзира на већи број предузетих антикризних мера. Директорка ММФ-а је позвала лидере земаља ЕУ да и даље испољавају чврстину у реализацији вишегодишњих планова за консолидацију буџета који, како она сматра, представља неопходан услов за оздрављење економије у региону.

Како се то „консолидација“ испољава на социјалном осећању становништва земаља Европске уније, највећи финансијери и политичари највише воле да ћуте. Мада је и без тога јасно да смањење државних трошкова води смањењу куповне моћи становништва, што продубљује рецесију и тиме ствара нове милионе незапослених.

Али – да ли се криза своди само на буџетске проблеме?

Џорџ Сорош, на пример, на кризу у Европи гледа сасвим другачије. Како он мисли, европски политичари погрешно сматрају да криза евра представља кризу буџета. Јер, на крају крајева, она је почела крахом банкарског система САД и продубила се неједнаком конкурентском способношћу земаља Европе. Они који су створили евро, сматра Сорош, нису схватали да дисбаланс може да се створи не само преко државног сектора, већ и самим тржиштем. Милијардер је убеђен да „евро подрива политичку целину ЕУ, и ако се овако настави, он може да уништи ЕУ. Разлог је у погрешном схватању проблема“.

Зато закључивање Фискалног пакта од стране 25 земаља Европске уније представља корак у погрешном правцу, јер он обавезује владе да избалансирају државне буџете и да смање задуженост у периоду када потражња није довољно велика. Међутим, претпоставља Сорош, неспособност да се отклони криза усмерава становништво против ЕУ, заоштрава унутрашња трвења у земљама ЕУ и међу самим земљама. Разлог због кога европско руководство ништа не чини је у Немачкој, у којој јавно мњење верује Бундесбанци, „која доминира европском политиком, али остварује стратегију која је корисна за Немачку, а не за Европу“ – каже финансијер. „Немачка је земља која цвета, она користи кризу евра и за низак курс при размени евра у односу на своју јаку економију и за јако ниске камате за финансирање свог дуга“ – каже Сорош.

У одговор је шеф Европске комисије, говорећи 18.04. на пленарном заседању Европског парламента у Стразбуру, изјавио да „неће постојати јака економија без јаког евра“. „Потребно је да евро јача и није чудно што противници Уније (читај: Сорош и амерички финансијски кругови који стоје иза њега – аутор) покушавају да подрију јединствену валуту“. „Ја инсистирам такође на важности инвестирања“ – рекао је Жозе Мануел Барозу. Они, по његовом мишљењу, представљају „кључ економског раста“. Само – одакле да се појаве инвестиције када постоје појединачне прозивке у вези са „консолидацијом“?!

У условима неодређености, са новим антикризним мерама, ЕЦБ је привремено обуставила аукције јефтиних кредита. За сада, говорећи да за то, као, нема посебне потребе, обзиром да су ту могућност већ користили „сви који су то хтели“.

Стварно, у децембру 2011. и фебруару 2012. ЕЦБ је банкама земаља ЕУ поделила трогодишње повлашћене кредите на износ преко билион евра. Међутим, од тога никоме није постало боље, о чему говори и чињеница да ЕЦБ више нема намеру да купује вредносне хартије Италије и Шпаније. Посебно тешко ће бити овој последњој.

Следећа на реду је Шпанија?

О томе, да грчки сценарио банкрота може да се понови у Шпанији, економски аналитичари су почели да говоре после 11.04, односно после изјава Луиса де Гиндоса, министра за економију Шпаније, који у њима није искључио да ће Шпанији ускоро затребати финансијска помоћ. Њему се придружио и председник Шпанске банке Мигел Анхел Фернандес Ардонес који је изјавио да ће кредитним установама земље бити потребан допунски капитал. Он је потврдио и да је Шпанија ушла у рецесију. Као и у 4. кварталу 2011, тако је и у 1. кварталу ове године показатељ БДП поново мањи. Пад БДП-а у току најмање два квартала заредом се сматра за рецесију.

О погоршању ситуације у Шпанији говори и пораст доходовности њених вредносних папира. На берзи 17.04. доходовност 10-годишњих дужничких папира је постигла ниво од 5,94% – поуздан знак да тржишта сматрају инвестирање у шпанске финансијске активе врло рискантним. То је, уосталом, враћање на прошлогодишње максимуме.

Тако се сервисирање шпанског националног дуга де-факто попело на 6% камате.

Инвеститори имају све разлоге да немају поверења, изјавио је 16.04. новинама „Ел Мундо“ професор Пенсилванијског универзитета (САД) Хесус Фернандес-Виљаверде. Први је јадно стање шпанске економије, њена неконкурентност, пад производње који и даље траје и највећа незапосленост у ЕУ – 23,6% становништва, способног за рад. Слику употпуњује кризно стање банкарског система, који је практично прекинуо финансирање реалног сектора.

Осим тога, наставља професор, инвеститори знају да шпанска влада није способна да контролише поштовање буџетске дисциплине у областима које су аутономне. На пример, радници левих опозиционих партија – социјалисти и комунисти, који владају у Андалузији, на југу земље. Изјављују да немају намеру да поштују финансијске захтеве централних власти. Зато обећање да ће се смањити буџетски дефицит многим аналитичарима изгледа немогуће.

А за нас је право време да се присетимо да, када је стопа по државним папирима дошла до 7% годишње камате, Брисел је, мада после дугих одлагања Берлина, решио да Шпанији укаже помоћ. Цена те помоћи је позната: потрошено је, према речима Жозе Мануел Барозуа, 380 милијарди евра, или 3% БДП-а читаве Европске уније за 2011. годину, али се воз, како се то каже, није ни мрднуо са места. Државни дуг Грчке, који она није у стању да самостално измирује, прешао је 350 милијарди евра. У тим условима Европска комисија и ММФ нису се сетили ничег паметнијег од захтева, датог Атини, да поново смањи плате у државном сектору.

Ако је релативно мала Грчка подигла толику прашину, онда ће много јача економија Шпаније, уколико дође до понављања грчког сценарија, имати изузетно негативан утицај на светска тржишта хартија од вредности и на ситуацију уопште у Европској унији.

Шпанија има о чему да размишља. Јер ће државни дуг Шпаније у овој години да се попне на 78% БДП-а, како је министар економије, Луис де Гиндоса, изјавио почетком априла. То је 10% више од прошлогодишњег максимума који је био 735 милијарди евра и који је тада достигао 17-годишњи максимум. Узрок таквог повећања дуга је неспособност да се обезбеди раст економије у условима смањења буџетских трошкова. Ето праве слике „консолидације“!

Као последица – америчка агенција Еган-Џонс Рејтингс Компани је спустила за један степен – на ВВВ – државни кредитни рејтинг Шпаније. По верзији те утицајне агенције вредносни папири Шпаније су сада само један степен изнад тзв. „папира за бацање“ (junk bonds) који немају инвестициони статус. Као главни разлог за смањење рејтинга стручњаци те агенције су навели „високу државну задуженост Шпаније и као најсложенији – проблем све веће незапослености у земљи“.

А незапосленост у земљи стварно – бесни. Њен ниво је 23,6% (око 5 милиона људи) и цифра је заиста импозантна – скоро сваки четврти Шпанац (Шпањолка), способан за рад, остао је без посла. Да подсетимо да је назапосленост у ЕУ дошла до цифре 10,8%, што такође представља рекорд. Али 23,6% у Шпанији – то је само заједничка цифра. Много лошије стање је у вези са запосленошћу младих. Незапосленост међу младим Шпанцима, старим до 25 година премашила је цифру од 50%. Зато многи млади људи, као и у Италији, не могу да стварају породице, а криминал и наркоманија расту.

Потражња дрога је довела до измишљања невероватних рецепата као решењима за борбу са кризом. „У условима економске кризе локалне администрације морају да прибегавају „салто мортале“-у како би попунили буџет. У малој сеоској комуни на североистоку Шпаније нађено је креативно решења за самофинансирање. Локални савет сеоцета Раскуера у Каталонији је донео необичан предлог: пошто спроведу посебан референдум – да гаје марихуану за приватно коришћење “ – пише „Кориере дела Сера“.

Нова влада Шпаније на челу са Марианом Рахое је обећала да ће као свој приоритет да означи борбу са незапосленошћу. Али у условима чувене „консолидације“ од обећања се даље није кренуло. Стање са незапосленошћу у Шпанији ће се и даље погоршавати због озбиљног смањења државних трошкова. Влада је 30.03. изјавила да ће се буџетски трошкови за 2012.г. смањити за 27 милијарди евра (36 милијарди долара). Ресорни буџети ће се смањити за скоро 17%.

Вице-премијер Шпаније Сораја Саенс де Сантамарија каже да се држава налази у ванаредном стању. „Та ситуација захтева озбиљне напоре на смањењу трошкова, али и структурне реформе које би помогле раст економије и отварање радних места, – каже она. – Али за сада реформе на тржишту рада, по виђењу премијера Рахое, претпостављају не формирање нових радних места већ, пре свега, дају већу слободу власницима. Оне предвиђају поједностављење процедуре пријема и отпуштања, смањење исплата за нерадне дане, дозвољавају власницима да мењају плате и радно време у случају тзв. „потребе посла“, а да се пре тога не договоре са синдикатима. Другачије речено – капитал добија право да чини шта му је воља.

Од „Пакта Монклоа“ до нове диктатуре?

Знајући за борбеност шпанских синдиката, власти су се замислиле због оштрине законодавства у делу права најамних радника на штрајкове и протесте. На пример, министар унутрашњих послова Шпаније Хорхе Диас ових дана је све запањио шокантном изјавом. Он је предложио да се појачају казне организаторима уличних протеста „који озбиљно крше друштвени ред“. Руководилац МУП-а Шпаније је убеђен да затвор за такво дело не треба да буде испод 2 године. Диас такође инсистира да „покушаји да се организују демонстрације повезане са насиљем, између осталог и преко социјалних мрежа“ треба да се кажњавају кривично.

Другим речима , „флешмобови“, који су распрострањени данас, па чак и само учествовање у њиховим интернет-дискусијама, по мишљењу министра, постају криминал. А ако доведу до уличних немира – то је злочин против државе.

Да приметимо да се то све дешава у земљи која је некада дала свету добар пример политичког компромиса. Мислим на „пакт Монклоа“, када су 1977.г, при преласку од франкизма ка демократији, на иницијативу премијера Адолфа Суареса, у његовој резиденцији Монклоа били потписани споразуми међу различитим политичким снагама Шпаније о сарадњи, како би се постигли општенационални циљеви и освета била искључена.

Испада да је, излазећи из диктатуре, Шпанија била способна за дијалог који је дао резултате, а сада, као чланица Европске уније, одједном се сетила пооштравања мера које се граниче са диктатуром.

Власт у Шпанији се стварно плаши свог народа. Последњи свеопшти штрајк против нових закона о раду у Мадриду и у главном граду аутономне области Каталонија – Барцелони, се претворио у масовне нереде и завршио сукобима са полицијом. Око 800 хиљада Шпанаца је у читавој земљи протествовало против поједностављења процедуре отпуштања са посла.

У Мадриду, по оценама полиције, на улице је изашло око 80 хиљада људи. У Барселони су демонстранти прешли са парола на дело и почели су на аутомобиле чувара да бацају камење и флаше. Како би растерала гомилу полиција је била принуђена да употреби сузавац.

А пре тога, 11. марта, демонстрације у којима је учествовало више хиљада људи, које су организовали синдикати, одржане су у 60 градова Шпаније. Синдикати су подржали такође леве опозиционе партије – Шпанску социјалистичку радничку партију и „Удружење левих“.

Према мишљењу Кандида Мендеса, председника Општег савеза радних људи, реформа тржишта рада води рачуна само о интересима предузимача и усмерена је на решавање свих проблема преко сиромашних слојева народа. „То је ударац на стандард Шпанаца“ – уверава К.Мендес.

Риба смрди од главе – доказ

Много година је краљ Хуан Карлос сматран за морални ауторитет нације. Али је баш он, без обзира на декоративни карактер монархије, осмишљавао компликоване ситуације у друштву и држави. Еврокомуниста Сантјаго Кариљо је једном, разнежен, пред камерама изјавио: „Боже, чувај краља!“ Ауторитет Хуана Карлоса није окрњило чак ни то, што је 2005. године потписао закон који је легализовао геј-бракове (и то у католичкој земљи).

Али све има крај. Он није мимоишао ни краља. Буру узнемирености у Шпанији је изазвала новост о путовању Хуана Карлоса у афричку Републику Боцвану, где је отишао у лов на слонове. Али ствар уопште није у слоновима којих у Јужној Африци сада има око 300.000. Шпанци су се узнемирили зато што је њихов монарх своје путовање, које је коштало око 40.000 евра, направио без обзира на најтежу економску кризу и највиши ниво незапослености у Европској унији, које ових година преживљава Шпанија.

У таквим случајевима се говори о томе да „риба смрди од главе“. А то је још један аргумент у корист тврдњи да су промене у земљи неизбежне.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)