Važno je da to znamo

Piše Milorad Vučelić

Ako vam neko kuću pretvori u ruševinu, raskrčmi zemlju i dovede vas do prosjačkog štapa, ima najbolje preporuke da i dalje odlučuje o vašoj sudbini i da mu pride poverite ono što je ostalo od vaše duše. Ovakav zaključak nameće se svakome ko prati dešavanja oko sastavljanja srpske vlade. Dodamo li tome da onaj kome poveravate brigu o ruševinama države koju je sam napravio i svečano obećava da će nastaviti kako je i do sada radio, i da baš ništa neće promeniti – slika postaje još potpunija i jasnija, a početno poređenje sve osnovanije. Katastrofalno stanje u državi je, dakle, prva preporuka za nastavak vladavine iste one stranačke koalicije koja je to stanje i proizvela. I posle „socijalno odgovorne vlade“ iz 2008. godine stiglo se do „socijalno odgovorne vlade“ 2012, i to u politički istom sastavu.

Gledajući na dosadašnje pregovore i merkanja političkih lidera, čiji su izborni rezultati uglavnom posledica izborne krađe, neodoljivo se nameće poređenje sa vešću da su u Ukrajini pred Evropski šampionat u fudbalu „renovirani i ušminkani svi bordeli i saloni za masažu“ i da su „ukrajinske prostitutke višestruko podigle cene svojih usluga“. Poređenje je samo delom osnovano jer se u slučaju ukrajinskih prostitutki radi pre svega o uvažavanju tržišnih zakona ponuda i potražnje, a sve uz težak rad, sopstveno ulaganje, rizik i slobodu izbora.
Zanimljive su i tvrdnje naših analitičara i političara da bi neko ko je izgubio izbore za predsednika države baš zato trebalo da bude premijer. Njega, navodno, pokrivaju glasovi koje je dobio u izgubljenoj finalnoj utakmici. Upućeni i internacionalno obavešteni čak kažu da o primeni ovog pelcera na Ameriku već razmišlja Barak Obama. On se nada da bi ga njegov eventualni poraz na predsedničkim izborima mogao najbolje preporučiti za mesto budućeg državnog sekretara u administraciji Mita Romnija, njegovog današnjeg takmaca. A bio bi to i dokaz poštovanja rasne ravnopravnosti.
U našem slučaju izborom bivšeg predsednika za premijera pokušava se nadoknaditi šteta koju je srpski narod napravio birajući Tomislava Nikolića za predsednika Srbije. Za to da postanemo svesni kakva se opasnost nad Srbiju nadvila posle ishoda drugog kruga predsedničkih izbora postarala se i hrvatska ministrica vanjskih poslova Vesna Pusić, upozorivši nas i obavestivši da se o bezbednosnom riziku Nikolićevog izbora razgovaralo i na NATO samitu u Čikagu. Hrvatskim predstavnicima već tradicionalno pripada ista uloga koju je možda najbolje svojevremeno protumačio Jovan Dučić.
Svi dosadašnji partneri koji su boravili u vladi poslednje četiri godine, ako su imalo zahvalni, morali bi bezuslovno da podrže Tadića. Ne bi trebalo biti nekog nećkanja i tvrđenja pazara. Svojim načinom vladanja u kojem je bio sve i svja, on ih je, za sada, spasao ozbiljnih odgovornosti. Svi članovi vlade i svi oni koji idu uz vlast iz te kukavne partijske kupljevine i običnih trica i kučina, javno se pojavljuju kao tobož nedužni stvorovi i kao da im je sve ovo što nas je zadesilo palo s Marsa, a ne došlo baš od njih. Istu vrstu duga prema Tadiću ima i njegova partijska oligarhija. Ne duguje mu ništa jedino Srbija.
Ako bi ko i pomislio da su se posle drugog kruga izbora EU diplomati usmerili, što posetama, što izjavama, na Beograd zbog brige za našu katastrofalnu ekonomsku situaciju, neslobodne i krajnje kontrolisane medije, užas reforme pravosuđa, radi suzbijanja korupcije ili preispitivanja sumnjivih privatizacija prevario bi se.
Ispostavljene su EU zapovesti u odnosu na Kosovo, o čemu se podrobno možete obavestiti čitajući tekst Nikole Vrzića „Tri zapovesti Miroslava Lajčaka“ u ovom broju „Pečata“. Te zapovesti su Borisu Tadiću i Ivici Dačiću već odavno saopštene, i njihovim pristankom usaglašene, dok su za Tomislava Nikolića, bar direktno i neposredno, do sada bile nepoznate. Ono što je pre izbora, a u vezi sa faktičkim priznanjem Kosova već bilo dogovoreno, sada se izborom Nikolića iskomplikovalo i, nadamo se, nepovratno pokvarilo.
Srbijom je zavladalo pravo i nastrano sadomazohističko sladostrašće. Sa svih naslovnica i televizijskih ekrana razleže se da su nam sada potrebni bolni rezovi i teške odluke zamrzavanja, otpuštanja, povećanja poreza i razreza, novih nameta već izdahnuloj privredi, ozakonjenih privatnih uterivača dugova i zelenaša, povećanja cena, isključenja struje, poskupljenja hrane, daljeg pada kursa dinara… Stalno se pominje nekakvo kresanje sa već vulgarnim prizvukom koji, u stvari, odaje. Koliko je to tačno može se zaključiti kada je pred svima nama kao na vrhuncu nekakve seksualne orgije zavapio i urliknuo jedan naš zvaničnik: „Potreban nam je bič koji ima MMF“! Oni bičevi koji nekom mogu pasti na pamet kada su u pitanju bordeli ili ukrajinske prostitutke mala su šala u odnosu na prizivanje ovih bičeva koji se uvijaju po već oguljenim leđima ovog naroda. Hoće li se pred tim bičevima isprsiti Jovan Krkobabić („Mister njet MMF-u“) i Ivica Dačić sa svojim izbornim stavovima? Šta mislite?
Naši analitičari i urednici medija ne posustaju. Kao da se ništa nije dogodilo. Osnovano se i tačno kaže da oni nemaju ni stida, ni srama, ali tom utemeljenom tvrdnjom se ne približavamo središtu razumevanja pojave koja je pred nama. Baš je njih briga, ne haju oni zbog toga što ljudi znaju da oni nemaju ni znanja, ni morala. Ne znaju oni šta je to, niti je njima do toga. Nepravični su oni koji u njima vide „petu kolonu“ ili sledbenike neke leve, liberalne ili desne ideologije. Većina njih su jednostavno rečeno pripadnici odreda meke okupacije Srbije. Njima je jedino važno da su protiv Srbije. I prilično su nervozni. Po svemu sudeći ozbiljno smo ih iznervirali.
Važno je da to znamo.