Vasa Pavković: Sajamski dani u Solunu

Piše Vasa Pavković

I tako desilo se  –  prvi u sastavu srpske književne delegacije putujem na Sajam knjiga u Solunu. Lep  nagoveštaj šezdesetog rođendana, koji će se zbiti za pola godine. Mada, ruku na srce bio sam i u katalogu Lajpciškog sajma, ali me je bolest sprečila da s 59 doživim i to iskustvo…
Srbija je počasni gost na Devetom sajmu knjiga u gradu koji Grci, i ne samo oni, zovu Tesaloniki.
Delegacija je impozantna – u njoj su Vida Ognjenović i Duško Kovačević, kao i Goran Milašinović, ali dominiraju predstavnici moje književne generacije – Jelena Lengold, Velikić, Bajac, Basara, kao i nešto mlađi Goran Petrović, Zoran Pešić Sigma i svakako najmlađi Borivoje Adašević. S nama je i spisateljica za decu i mlade Jasminka Petrović.  Svi oni su došli da bi promovisali  knjige objavljene na grčkom, od onih koje su objavljene pre sedam-osam godina do vrlo novih izdanja. S nama će celo vreme biti i pesnik Momčilo Radić, on živi u Grčkoj i piše na grčkom, pa onda svoje pesme prevodi na srpski. O svima bi trebalo da govorimo Aleksandar  Jerkov i ja, a s grupom je doputovala i Tanja Kragujević kao učesnik Festivala Balkanske poezije, prateće manifestacije Sajma.
I da ne zaboravim – prvi se na tom mestu pojavio Emir Kusturica da bi promovisao svoju prvu knjigu. Kažu da je doleteo svojim avionom, a i odleteo je njim, pre nego što ga je bilo ko od nas video…
Posle je usledilo svečano otvaranje, u četvrtak, 24. maja, baš kad smo doputovali u grad koji je posmatran iz aviona belji i svetliji od našeg  belog grada.

[restrictedarea]

Otvaranje
Otvaranje je počelo u 20 časova. Govorilo je šest grčkih govornika, podugo, kako je u ovoj zemlji običaj. Poslednji je došao na red aktuelni srpski ministar kulture (i ostalih informacija) Predrag Marković. Pošto je „zapretio“ Grcima da će govoriti otprilike koliko i svi oni, što njih nije uzbudilo, ali sve nas, srpske pisce jeste, gledajući diskretno na sat, pričao je 31 minut. O potrebi i mogućnostima saradnje. Tako je počeo solunski Sajam knjiga.
Ovo je jedinstvena sajamska manifestacija  u Grčkoj. Atina je vršila pritisak da se Sajam knjiga preseli u nju, ali su Solunjani za sada odoleli. Ceo je smešten u dve hale, vrlo pregledno organizovan, lepo posećen… Grčke knjige su uopšte uzev lepše od naših, a njihovi čitaoci verovatno odaniji literaturi. Primetno je kako na Sajam, čija je poseta pet-šest puta manje od one u Beogradu, roditelji dovode i vrlo malo decu, nekad i po troje-četvoro, trudeći se da ih privuku  knjigama. Neverovatan je i broj izdanja za najmlađe. I još: Sajam je internacionalan. Zapazio  sam  štandove Rumuna, Slovaka, Hrvata,Francuza, a najbliži našem štandu bio je Republike Srpske.

Koncepcija
Srpska prezentacija je bila u samom centru važnije hale, pregledno i moderno izložena. Njen centralni segment je vizuelno atraktivna postavka koja se bavi fenomenom Andrića kao diplomate i pisca,   autorke Tatjane Korićanac, a sem nje su tu i izložba grčkih prevoda srpske beletristike, izložba naših novih knjiga i izložba naše dečje i tzv. crkvene knjige. Program na srpskom štandu počinjao je svakog dana u 10 prepodne i trajao do 20 sati uveče. Poseta je bila vrlo dobra, razgovori s grčkim čitaocima, piscima i izdavačima česti i prisni. Jednostavno: u Grčkoj  nas  cene i vole. I to osećate sve vreme.
I veoma važno:  ulaz na Sajam knjiga u Solunu je apsolutno besplatan. Država ga dotira. (Pristalice liberalnog kapitalizma bi rekli da zbog takvog stava Grčka i jeste u krizi, a oni koji misle kao ja rekli bi da bi i ulaz na Beogradski sajam morao da bude besplatan, i to već od ove jeseni).

Radovi na putu
Pošto je Sajam, sem dana za otvaranje, trajao još tri dana, od petka do nedelje, pretpostavljate koliko je bilo programa na našem štandu. Da bi se sve to organizovalo i omogućilo trudili su se dva čoveka iz Ministarstva: Mladen Vesković i Mirko Prlja, a desna ruka su im bili prevodioci: Gaga Rosić, Mina Radulović i Nataša Mijatović, a priskakao je i Moma Radić. Interesantno je da su u skoro svakom programu učestvovali i naši grčki prijatelji, pesnici i kritičari. Među njima i veliki pesnik Tito Patrikije, koji je  opsežno i poneseno  govorio o „Preljubnicima“ Vide Ognjenović.
Pošto je nemoguće pomenuti sve priredbe na srpskom štandu, dodajem da se govorilo o Andriću, Paviću, Kišu, Ivanu Gađanskom, o srpskoj literaturi posle Drugog svetskog rata, ali i o Goranu Petroviću, Jeleni Lengold i Borivoju Adaševiću, o sjajnoj knjizi klasičnih srpskih narodnih bajki koju je sačinio i preveo na grčki Momčilo Radić, i netom prevedenom „Karantinu“  Raše Livade itd. Predstavljene su i na grčki ranije prevedene knjige Basare, Bajca, Velikića, Milašinovića… Govorilo se i o čuvenoj, na sedam jezika  objavljenoj antologiji balkanske poezije „Hemus“, čiji je zasnivač bio nedavno preminuli Dimitrije Papucakis… Predstavljena su i nova izdanja spisateljica koje se nisu pojavile u Grčkoj – Biljane Srbljanović i Ljiljane Habjanović Đurović. Najviše posetilaca je došlo na susret sa Vidom Ognjenović i Duškom Kovačevićem.
Grčke prijatelje su od srpskih izdanja prevashodno zanimali savremena poezija i proza, kapitalna izdanja iz oblasti kulture i crkve, dečje knjige, knjige  „Službenog  glasnika“ koja su stvarala dva autora, kao i srpski stripovi.

Solunske ulice
Solun je izvanredno interesantan i lep svetli grad. Jedna do druge nalaze se nove višespratnice i vekovima stara zdanja Rotonde ili Crkve Svete Sofije.  Po muzejima antičke i vizantijske kulture čuva se i pokazuje fantastično arheološko blago ove civilizacije, koja je u jednom momentu učinila Solun prestonicom sveta. Duž avenija pružaju se aleje lipa, ceo grad je levantinski dinamičan i danju i noću, i miriše na bugenvilije i orlove kandže. Ako bacite pogled prema mnogobrojnim kafićima, kafeterijama, klubovima, videćete lepe, mlade dobro obučene ljude, nasmejane i vesele. No kad skrenete u bočne ulice, zapazićete duboke znakove krize: skoro svaka druga radnja je zatvorena. Lanac i katanac, vise na stotinama i hiljadama lokala.  U svakodnevnim polemičkim sučeljavanjima na  televiziji dvanaestak glavnih grčkih partija bori se da pridobije glasače u skorašnjim ponovljenim izborima – ali uprkos tome nisam video nijedan plakat, a kamoli „bilborde“ političara ili političkih partija. Kad pogledate mlade po kafićima, čini se da ste u društvu izobilja, ali kad vam pogled padne na šest-sedam zatvorenih radnji u nizu, s prašnjavim izlozima i natpisima da se roba daje sa 85 odsto popusta, osetite  preteći huk (moguće) kataklizme. Sve to komentarišu mnogobrojni grafiti, kojih ima koliko i u našem glavnom gradu.

Lični pogled
Za dva dana govorio sam šest puta o šest različitih tema. Bilo je malo vremena da dublje osetim živi, ulični duh Soluna i u sebi pretpostavim šta će se dogoditi sa ovom starom, sjajnom, prijateljskom zemljom, na koju uvek možemo, i dodao bih moramo, misliti kao na svog pouzdanog prijatelja. Poslednjeg dana Sajma, u nedelju predveče,  27. maja, otkrio sam zanimljivu  izložbu  insekata (u stvari: vodozemaca, zmija, kameleona i leptira). U jednoj od manjih hala solunskog Sajma načinjena je tropska soba, u koju su pri regulisanoj vlažnosti i temperaturi kišnih  šuma naseljeni čuveni, krupni tropski leptiri. Desetine neonski plavih morfoa, po mnogima najlepših leptira sveta, letelo je kroz halu kao u nekom snu, dok sam stajao zadivljen, tu i tamo blicnuvši  svojim „nikonom“.  Zabranjeno  je slikati uz upotrebu blica, a grčki čuvar izložbe je, da me ne bi ometao i uznemiravao, napustio salu tropskih leptirova i izgubio se na pola sata, da bi mi omogućio što veći užitak. I tako sam stajao sasvim sam, u centru Soluna, na Sajmu, u tropima, među krupnim leptirima,  s uverenjem da se neke lepe stvari ne dese nikad, a druge samo jednom.

[/restrictedarea]