Украјина: Епископ на челу „Параде поноса“

Пише Зоран Милошевић

Смена руског епископа Александра Драбинка изазвала је праву хистерију у прозападним медијима у Украјини, али и и у Европској унији и САД-у. Руски аналитичари говоре да све има одлике рата…

 

Најмлађи руски епископ Александар Саша Драбинко је одлуком Синода Украјинске православне цркве Московске патријаршије разрешен свих дужности због низа неканонских, неетичких, антиправославних и антируских акција. Кап која је довела до смене млађаног епископа је јавна подршка геј популацији и спремност да приликом одржавања украјинске „Параде поноса“ (током Европског фудбалског шампионата који се одржава у овој земљи) предводи ту поворку. Тако је Драбинко, кога су украјински политичари припремали да преузме Украјинску православну цркву Московске патријаршије, развлашћен. Но, то није био једини преступ младог епископа. У образложењу разрешења стоји да је Синод то урадио због његовог „деструктивног деловања, недоличног понашања (често се пресвлачио у цивилна одела, одлазио на летовања), бављења интригама, што је изазивало смутњу код верника“. Такође, у црквеним и световним медијима откривају се подаци о његовом политичком деловању, између осталог подржавао је улазак Украјине у евроатлантске интеграције, те да му је крајњи циљ био одвајање Украјинске православне цркве Московске патријаршије из састава Руске православне цркве и стварање јединствене Украјинске аутокефалне цркве (при чему би се ујединила са расколницима и унијатама, и постала део римокатолицизма).
Испоставило се да Драбинко има везе у високим политичким круговима у земљи и иностранству и да они још рачунају на њега, па су покренули кампању против највећег заштитника православља у данашњој Украјини, митрополита Агафангела који је председавао Синодом. Наиме, шеф председничке администрације Левочкин почео је да тражи од Синода Руске православне цркве да укине одлуку о разрешењу Драбинка и смени владику Агафангела. У кампању повратка Драбинка су се укључили и званичници Пољске и Римокатоличке цркве. Но, највеће притиске на Православну цркву врше из председничке администрације говорећи да ће „сва државна власт променити однос према Руској цркви ако не врате Драбинка.

КО ЈЕ СМЕЊЕНИ ДРАБИНКО?

[restrictedarea]

Александар Саша Николајевич Драбинко рођен је 18. марта 1977. године у граду Корец у Украјини. Године 1994. је завршио средњу школу са одличним успехом, а потом уписује 1998. године Кијевску духовну академију на којој је одбранио докторску дисертацију „Православље у постоталитарној Украјини“.
Александар Драбинко је и пре завршетка Кијевске духовне академије имао брз успон у Цркви. Наиме, био је рођак митрополита Владимира и очигледно је да је то био један од разлога његовог муњевитог напредовања. У 33 години постао је архиепископ, а годину дана касније и председник Одељења за спољне послове (у Украјини), и одмах је почео да води не црквену, заједничку политику, него своју – што даље од московског патријархата, а у циљу стварања „једне помесне украјинске цркве“. Постепено је сву власт Руске православне цркве у Украјини почео да преноси на себе. Такође је преузео и црквене медије у Украјини, па и официјелни сајт Руске православне цркве у овој земљи. Тако су се на сајту појавиле информације о животу расколника и „других религиозних структура“. Себи је градио лик „модернизатора Цркве“ који прихвата хомосексуалце и друга „алтернативна сексуална опредељења“ које „примитивни монаси и свештеници не разумеју“.
Референт у канцеларији митрополита Владимира постао је у 21 години, иако је био студент прве године Духовне академије. Но, то није једина тајна митрополита Владимира. Већ 2004. године Драбинко преузима многе функције, између осталог и секретара Кијевске митрополије и извршног секретара Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Млађани Драбинко се трудио да преузме на себе што више функција, па чак и од митрополита Владимира, а са слабљењем његовог здравља он је све више постајао зависан од свог сарадника, тако да су у црквеним круговима кружиле вести да је Драбинко заправо митрополит, и да је сва моћ у његовим рукама. Иначе, касније се сазнало да су украјински политичари припремали Драбинка да буде следећи митрополит Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Но, како је моћ Драбинка расла – тако је падао његов углед међу верницима.
Драбинко је, како смо навели, био укључен у политику и у јесен 2004. године формирао је групу свештеника и црквених делатника који су подржавали „Наранџасту револуцију“ у Украјини. По доласку на власт Виктора Јушченка, нови председник Украјине своје планове у вези са питањем Цркве реализовао је управо преко Драбинка. Драбинко је такође саботирао да се предузму адекватне мере и поврати храм у власништво Цркве, када су расколници на силу заузели веома стари и угледни Саборни храм у Кијеву. Потом је предложио да се поред заузетог храма направи нови, за шта је прикупио од свих цркава и манастира 16 милиона гривни, а потом саботирао његову изградњу (патријарху Кирилу је слао извештаје у којима га је убеђивао да није лако у Украјини саградити храм, јер „власти опструишу таква православна настојања“). Новац је, наравно, „нестао“ и тренутно се води судски поступак у вези са овим питањем. Драбинко је за своје политичке услуге евроатлантистима у Украјини више пута награђиван: „Орден за заслуге“ III степена (2009) и „Орден Свете Ане“ II степена (2011).

ВАШИНГТОНСКИ РУКОПИС УКРАЈИНСКЕ ЦРКВЕ
Драбинко је у црквеним медијима промовисао идеју самосталности Украјине, као и све борце за такву идеју, хвалио Украјинску грко-католичку цркву, али и и украјинске фашисте из Другог светског рата. У политичком смислу он је био следбеник идеје „Што даље од Москве“ („Геть від Москви“). Такође је цензурисао посланице патријарха Кирила. Укључио се и у пропагирање евроатлантских интеграција (у РПЦ-у када се говори о интеграцијама, оне се представљају као „саблазан евроинтеграција“), а критиковао и омаловажавао идеју Евроазијске заједнице и било какво повезивање православних Словена. У својим текстовима, јавним наступима и интервјуима електронским медијима тражио је да руководство РПЦ-а не спречава евроатлантске интеграције Украјине, а политичке снаге које су имале супротна виђења позивао је да се не мешају и да упадају „у јерес политичког православља“.
Да би подржао евроатлантске интеграције Украјине, Драбинко је на официјелном сајту објављивао позитивне текстове о хомосексуалцима, чак и рекламе геј-клубова, са адресама и ценовницима услуга. У једном од текстова о хомосексуализму Драбинко је написао: „…хомосексуалност, хермафродитизам, андрогинизам, нимфоманство су сложена питања с којима наша религиозно-догматска мисао не може да се носи, јер примитивизам манастирских монаха у овом делу света је очевидан“. После тога православна братства су покренула питање смене Драбинка. Но, млади епископ је, како смо навели, формирао утицајну групу следбеника („драбинковци“).
Смена Драбинка изазвала је праву хистерију у прозападним медијима у Украјини, али и и у Европској унији и САД-у. Руски аналитичари говоре да све има одлике рата. „Против православља у Русији се води рат под паролом: ‘Разбијмо главног непријатеља – руско православље, срце обнављајућег руског света!’ Као што и доликује ратној ситуацији у рату учествују генерали (стратези) и обилни војници који се боре против православља на терену. Ту су и диверзије и фронтални напади, и све што одликује рат.“
Многи аналитичари поводом операције „Драбинко“ сматрају да иза свега стоје САД и подсећају на речи америчког геополитичара Бжежинског „да после пада комунизма највећи непријатељ Америке јесте руско православље“, као и на догађања у Српској православној цркви, где се такође препознаје вашингтонски рукопис.

[/restrictedarea]