У малога Јове свирала од зове

Пише Драгомир Антонић

Ипак се нешто мења. Надајмо се да ће ствари кренути набоље. Верујем да ће се многи од нас уразумити и прихватити и посла и одговорности. Од прочитаних вести неће вам бити боље, већ само горе, са осећањем отужности у души и стомаку

 

Богу хвала завршени су и председнички избори. Све честитке победнику,Томиславу Николићу, новом председнику државе Србије.
Прође и Спасовдан, слава града Београда. Време је да се вратимо обичним и свакодневним пословима. Њих нико неће завршити уместо нас, нити ће нам пропуштено време неко надокнадити. Искористимо време које нам је Бог дао. Урадимо нешто корисно за себе. Никад нећемо бити млађи него што смо данас. Например, ово је доба кад цветају зове. Има их скоро на сваком месту. Расту свуда. Највише по влажним и запуштеним местима, по насељима и око њих, по ободу шума и шумским просецима. Зова је, као и код многих других народа, и код Срба демонско дрво. Верује се да у њему бораве виле и ако га неко посече или намерно поломи стићи ће га казна. Казна се јавља у облику тешке болести, кад се одузме једна страна тела. У српским приповеткама посвећеним немогућности сакривања истине, односно веровању да се ништа довека не може крити, зова игра велику улогу. У причи о цару Трајану и козјим ушима из земље којој је поверена тајна о наказним царевим ушима изникне зова, и кад су млади чобани од њених прутова начинили свирале, и почели свирати, кроз свиралу се чуо глас „ У цара Трајана козје уши“.

[restrictedarea]

ЧИКА ТУЦИНА ЗОВА
У народној медицини зова има широку примену и употребљава се за лечење назеба, великог кашља, грудних болести и као пургатив против затвора. Блаженопочивши др Јован Туцаков, који је волео да се код упознавања представља као „чика Туца“, у знаменитој књизи „Лечење биљем“ наводи да се цвет од зове бере по лепом и сувом времену, чим се цветићи почну отварати. Цветови се пажљиво маказама одрежу, носе кући, и нанижу на конац као дуван, и обесе на сувом, али промајном месту да се осуше. Кад су цветови потпуно суви, онда се круне над решетом, ситом или ђевђиром, тако да у њима остану петељке, а прођу цветићи, који су покупе и ставе у дрвене кутије или дебље кесе од хартије, и касније током године користе као теј или чај.
Од цветова зове се може правити и веома укусан сируп или сок. Правим га годинама, а ове године убране цветове од зове донео ми је из Голубца мој пријатељ, г. Зоран Раичевић. Сок се прави једноставно и сем времена не захтева великог напора. Ево како га правим: У шерпу ставим педесетак цветова зове и налијем са пет литара куповне, „Златибор“ воде. Поклопим и оставим да одстоји двадесет и четири сата. Цветове извадим, а воду процедим кроз ђевђир. У процеђену воду ставим три килограма шећера и све лагано мутим да се шећер што више истопи. Шерпу стављам на ринглу и на средње јакој ватри све време мешајући чекам да вода прокључа. После минут кључања склањам шерпу и остављам да се хлади на шпорету, а потом је поклопим и изнесем на терасу. Кад је потпуно охлађена сипам у стаклене флаше. Сируп се служи хладан и разблажен са водом. У сок не стављам лимунтус, и ако то многи раде. Уз мало труда и малог трошка сами сте направили сируп који ће вас освежавати боље него било које газирано пиће.

ЗАКАСНЕЛИ ВРБОПУЦ
Док зова стоји у води, ви можете за то време свашта да урадите. Можете читати песме („У малога Јове фрулица од зове“) или претрести ормаре и бацити ствари које вам нису потребне, а што сте себи обећали још прошлог или претпрошлог пролећа да ћете урадити. Ако вас више интересује како и кога све оговарају наши врли државни чиновници, онда читајте „Викиликс ми јавља“ од др Војислава Шешеља. Тако можете сазнати (стр. 931,телеграм од 14. септембра 2009) да градоначелник Крупња Саво Дорић, лекар, каже америчким представницима да „Велимир Илић никад и није био рационалан“ и објаснио Илићево нерационално понашање „ недавним можданим ударом који га спречава да разумно размишља“. На страни 926, у телеграму од 21. августа 2009, потписаном са Браш, пише да на питање о посети руског председника Димитрија Медведева, Ђилас каже „да се труди да минимализује своју улогу у припремама због свог генерално негативног погледа на свеукупне руско-српске односе, а и врло захладнеле односе са руским амбасадором у Србији“. Иста Браш на страни 754, пишући о рату Русије са Грузијом наводи речи Душана Спасојевића, државног секретара у Министарству одбране да „у Србији нема искрених проруских осећања, већ да је руска подршка Србији у СБ УН натерала владу да третира Русију као пријатељску земљу, али нама је свима позната наша права историја са Русима, а она није била пријатељска“.
Све ово и много чега другог можете прочитати у Викиликсу. Од прочитаних вести неће вам бити боље, већ само горе, са осећањем отужности у души и стомаку. Зато је важно да имате сируп или теј од зове који сте сами направили. Попијте дело ваших руку и одмах ће вам бити лакше.
Ипак се нешто мења. Надајмо се да ће ствари кренути набоље. Верујем да ће се многи од нас уразумити и прихватити и посла и одговорности. Учинимо нешто сами јер у питању је мај месец, а кад стигне тај пролећни месец заљуби се и онај који то није намеравао. Зашто је тако, наука до сада није успела да одгонетне. Старији и, верује се, мудрији људи тврде да је то због закаснелог врбопуца. Заљубљени не тврде ништа. Срби који много тога знају, овај месец су некад звали: царски, цветни, цветник, цветаљ. Једноставно, свако ко је заљубљен осећа се као цар, а особа у коју је заљубљен за њега има изглед најлепшег цвета. Тако бар пише у „Српском народном календару“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.