Томислав Сухецки: Класик српске постмодерне

Пише Дејан Ђорић

Одличан цртач, сликар са ставом који има покриће, Томислав Сухецки је идеалан пример првоборца који није био сасвим схваћен и прихваћен у свом времену. У њега сумњају и конзервативци и авангардисти, али остаје чињеница: он је мајстор са капиталом за будућност    

 

Недавно је у организацији Високе струковне школе „Михајло Павлов“ и Градског музеја у Вршцу отворена изложба једног професора те установе. Са ликовним умећем Томислава Сухецког сликарство се враћа на своја митска исходишта, црпе снагу из сопствене природе, још у антици другачије од филозофске и књижевне.

ОТКРИЋА У „ПЕТОУГЛУ“
Сухецки слика снажно, гестуално, мушки, као што је код џез трубача Мајлса Дејвиса вредност једног тона изнад композиције, звук важнији од музике, тако и сликар уздиже смисао и значење потеза. Није ли у основи сликарство само додир, еротско миловање или силовање платна, не настаје ли дело из префињених, тајних односа главе, руке, киста, боје и подлоге? Сваки прави сликар у том петоуглу проналази сопствену технологију и начин рада, напада, осваја или се удвара површини слике, развијајући своју стратегију приступа фамозној белини.
Сухецки је обновио ретке и кључне феномене у историји уметности. Сликарство можда више од других уметности захтева сложен рад са топлим и хладним, светлим и тамним, заснивајући се на контрастима и подразумевајући крајности. На слици би требало помирити нежне, девичанске партије са снажним, суровим елементима, сликарство је хармонија супротности, енергија љубави и мржње. Вршачки мајстор добро познаје тајну заната, али и концепцију, идеју која подразумева ширу свест од мануелно-извођачке. Као и сви добри уметници, има у виду целокупну историју уметности и зато је његово дело можда најпре реакција на стилове, покрете, пројекте и замисли. Сухецки је учен сликар, како би се раније рекло pictor-doctus, његова промишљања савремености нису само оригинална већ и инспиративна за формирање посебне иконографије. Важније од мисаоне заснованости, од идеја које има о уметности и на којима темељи опус је да својим делом не само не изневерава основе сликарске уметности већ да заговара најособеније у њој. Словачки историчар уметности Војтех Волавка годинама је истраживао феномен потеза, трага на платну, непоновљиве несавршености и топлине коју оставља сликарева рука. Његова књига „Сликарски рукопис“ преведена је на више језика, као и чувено дело Анри Фосијона „Живот облика – похвала руци“. Историчари и теоретичари уметности, међутим, могу само да дослуте оно што сваки сликар зна лутајући погледом по површини платна, организујући ту голему пустош, испуњавајући и насељавајући један свет самим собом. Уметник представља не само најбољи део себе,  већ и висок домет људскости. Сухецки у том смислу отвара стару, али актуелну проблематику историје сликарства.

[restrictedarea]

КРИТИКА СЛИКАРСТВА ЛИКОВНИМ СРЕДСТВИМА
Савремени српски сликари могу се поделити на оне који се понашају као да модерна уметност не постоји и на друге, који можда превише уважавају савремена искуства. Вршачки професор настоји да помири идеолошке крајности, да из сваке школе преузме најбоље, у његовом опусу има позивања на Рембранта, барокне мајсторе, реалисте и  натуралисте деветнаестог века, постимпресионисте и експресионисте, у распону од пионира модерне до неоекспресиониста осамдесетих. На први поглед страсна, бујна и ликовно разбарушена, његова дела у другом, позадинском плану, не истичу осећања и карактер сликара већ његов однос према историји уметности. Предмет тог интересовања је и веома ретка феноменологија – критика сликарства сликарским средствима, потрага за вишеслојним садржајем који надмашује уобичајену ликовну проблематику, сликарско тумачење историје сликарства. У питању је идејно схватање блиско концептуалној уметности, сликарство није само област занатске поузданости и перфекције већ филозофског пропитивања. Зато код овог сликара нема ничег од слаткоће и кича у који су многи значајни уметници склизнули, он не жели да се допадне и удвара посматрачу, не компромитује  своје дело баналним средствима. Једак, резак, рустичан, опор, суров, али не и сиров, никада наиван, понекад и осион у својој храбрости, подсећа на међуратне авангардисте, али и старе мајсторе који су ломили печате времена, изневеравали законе и каноне, хитро и самосвесно успостављајући нов поредак. Крајње посматрано, сликарство Сухецког можда је једина права новина на српској фигуралној сцени, не припада постмедијалној фантастици, завичајном или урбаном реализму, нити авангардним догађањима. Сухецки се критички односи према тим појавама, стварајући свој систем, измештен из идеолошки подељене сцене. Сликар жели да успостави систем вредности, а не да уништава, он је креатор, а не анихилатор, његов критицизам и мисаона оштрина нису иконокластички као у авангардама, отворени ка негацији и нихилизму. Још су стари мајстори били свесни да без сумње нема напретка, а савремени као Сухецки да претерана сумња води ка уметничком самоукинућу.
Његово место у историји савременог српског сликарства сасвим је посебно. Наизглед добар сликар женских актова и анималистике, вешт да на сочан и импресиван начин разуди класично схваћену фигуралну представу, он је заправо пионир у свету наше неоавангарде. Ако уопште прихватимо да од осамдесетих започиње ново доба равноправности стилова и појава, време „цветања хиљаду цветова“, али први пут у историји без било каквог преовлађујућег правца и узора, онда је Драгош Калајић био у светским размерама теоријски претеча постмодерне. Најавио је њену гламурозну, харизматичну, кемп варијанту, блиску Паолу Портогезију, која ипак није шире прихваћена. Насупрот њему, другачије и од до тада познате фигурације, у кругу авангардних критичара формирало се сликарство неоекспресионизма, српски одговор на актуелну уметност италијанске трансавангарде, немачког сликарства „нових дивљих“ и америчко тзв. лоше сликарство („bad painting“). Сухецки не припада ниједној од доминантних и супротстављених струја у нашој уметности, али је уз Марија Ђиковића и Радована Хиршла претходник постмодерне естетике.

ДРЧАН И СМЕО
Заговарајући нов приступ уметности, Сухецки је прерастао  оквире своје средине, а остварењем и универзалношћу порука границе савремене фигурације. Не припадајући и не повлађујући никоме, дрчан и смео да се обруши на ауторитете и лажне вредности, пре свега зато што зна и уме, један је од наших последњих значајних (пост)модерних сликара, склоњен у страну и можда мање познат јер многима смета јасним и гласним ликовним говором и бескомпромисним наступом. Његов начин рада је можда једино исправан, велики сликари деветнаестог века које данас славе као традиционалисте, били су ондашња авангарда која је одбацила поуке својих учитеља, назарена и бидермајер детаљиста или се попут передвижника окренула против Академије као класичне школе и институционалног излагачког система.
Томислав Сухецки је уз неколико млађих и старијих сликара уметник који стваралачки отвара питање наслеђа, односа традиције и иновације, реализма, експресионизма и постмодернизма. Одличан цртач, сликар са ставом који има покриће, идеалан је пример првоборца који није био сасвим схваћен и прихваћен у свом времену, у њега сумњају и конзервативци и авангардисти. Постоји ли бољи капитал за будућност, није ли зато мајстор који надилази актуелне поделе и естетске клишее, неће ли управо због тога што му се сада замера бити откривен као класик српске постмодерне?

[/restrictedarea]