Tadić vs inteligencija: Zaglavljeni u starom filmu

Piše Ljiljana Bogdanović

Iako je u trenutku lične drame srpski eks-predsednik za poraz okrivio i intelektualce, navodno nedorasle „razumevanju“ politike, a potom dorćolski rezolutno poručio – „vidimo se u novom filmu“, aktuelne prilike pokazuju da  stvarno drugačijeg „filma“ zasad neće biti: bivšem predsedniku pripremljeni su nova-stara šminka, kostim i dekor, dok oklevetana inteligencija ostaje u viđenoj podeli uloga i uigranom poznatom scenariju

 

Po mišljenju Dubravke Stojanović, patriotska inteligencija je ne samo uticajna i bolesna, već „dvorska“ i „lažna“, dok je inteligencija kojoj ona pripada – kritička, uspešna i u svakom pogledu nesumnjiva. Tadić je izgubio ne zato što je ta manjinska, reformistička inteligencija napustila njega, nego što je on napustio nju, očekujući pomoć od ljudi sa „Koštuničinog spiska“

Od trenutka kada je u dramatičnoj atmosferi izborne noći bivši predsednik Srbije, „iskren“ kako je naglasio, nasledniku na ovoj visokoj funkciji poželeo „viši nivo razumevanja intelektualne javnosti“, u domaćoj štampi, na sajtovima i portalima, traje neformalni konkurs na temu: prepoznajmo optužene, imenujmo ekipu intelektualnih pametnjakovića koja proizvodi štetu u sferi ne samo jedne, dakle Tadićeve politike, već politike uopšte. Konkurs traje, a pisani prilozi i reference kandidata, samoproglašenih ili tek prozivanih, odnosno – potkazivanih (nepodobnih) intelektualaca koji su eks-predsednika doveli do očajanja, indikativni su za traumatično stanje srpskog društva. Naravno, i za razumevanje podela u korpusu nacionalne inteligencije oštro razgraničene pre svega po liniji razumevanja sadržaja i modusa zaštite i čuvanja nacionalnih interesa.

NEUSPEŠAN TRANSFER KRIVICE

Nimalo galantnom procenom da su intelektualci koji su mu naneli štetu grupacija ne baš visprena, budući da „često nisu razumeli šta se dešava“, eks-predsednik Srbije inteligenciji u lice bacio je rukavicu. Uzvraćeno mu je oštrim odgovorima jednih, ćutanjem i ignorisanjem drugih, a nagađanja na koga je u ovom, ispostavilo se dvosmislenom komentaru zaista ciljao traju i dalje. Najglasniji, i u mejnstrim medijima najprisutniji, upravo su oni koji su se „prepoznali“, a na koje je u strateškim pravcima svoje politike bivši predsednik do skoro mogao čvrsto da se osloni. Ovi, sada kritički nastrojeni podvižnici, okrenuli su ćurak nedavno, ponekad više istupajući kapriciozno nego argumentovano. Verovatno i zbog toga, najistaknutiji među njima postaju novi junaci ironičnih osvrta i parodija, pa je na specijalizovanom portalu „Njuz.net“, pod naslovom „Beogradski intelektualci počeli da prave Tadića od blata“, krenuo defile lica „umrljanog blatom“: Srbijanka Turajlić, Vesna Pešić, „ekipa okupljena oko ‘Peščanika’“, Petar Luković… „Tačno je da smo mesecima unazad pozivali ljude da ne izađu na izbore, ali nismo baš očekivali da pobedi Tomislav Nikolić“, glasi pokajnička rečenica zajednički imenitelj, koji je pobrojanim „vajarima“ pripisao podrugljivi autor humoreske. Upravo njima namenjena je i opaska Tadićeve do poslednjeg daha uzdanice Dragoljuba Mićunovića, doajena DS-a. Izdvojen kao političar i ideolog koji navodno „samo što ne kaže da bi trebalo promeniti narod koji ništa ne razume“, na sajtu Radija „Slobodna Evropa“ Mićunović biva citiran: „Svi ti silni mudraci snose deo odgovornosti za izborni rezultat“. U ime „silnih mudraca“ (u osvrtima rasutim po blogosferi njima se najčešće pridružuju i imena Srđe Popovića i Dejana Ilića) Mićunoviću, kao i iz istih razloga razgnevljenom Nenadu Čanku, odgovorila je Vesna Pešić: „Umesto da vide šta su uradili za ove četiri godine i da se upitaju zašto da spasu jednog mediokriteta, da spasu pošto-poto svog diktatora, oni neće da priznaju poraz koji su doživeli! Ko je, jesam li ja sudsku reformu srušila?! Pa, ni Milošević se nije bunio – pojavio se na televiziji i rekao – u redu, evo, povlačim se“, izjavila je Pešićeva za program RSE.
Takozvani transfer krivice kod prozvanih intelektualaca nije dakle prošao, ali deo petooktobarske intelektualne elite, poput ljudi obolelih od sindroma nečiste savesti i osećanja krivice, sve glasnije govori, nameran izgleda da se, bar u ovom trenutku, odmakne od vlastodržačke i vlastoljubive (koliko i srebroljubive) političke kaste.
Koliko je to odmicanje zaista moguće? Neočekivano, više dorćolski opušteno nego državnički promišljeno, Tadić je, istovremeno sa prekorom intelektualcima, izrekao sada već „slavnu“ rečenicu: „Vidimo se u drugom filmu“. Srpski „vajni intelektualci“ (kako su kršteni od ovdašnjih političara, poslovično ispunjenih ako ne antipatijom, onda svakako ravnodušnošću prema ovom društvenom sloju) sada rado objašnjavaju u čemu Tadić greši, ali problematizuju i pravu adresu na koju su njegove reči navodno upućene. Kontroverze se nižu, a upiranja prstom dobijaju neočekivan smer. U fokusu raspričane i petooktobarskim promenama dizajnirane elite našla se, ko bi drugi i po ko zna koji put – patriotska inteligencija! Jedan od polemičkih osvrta, koji je osvanuo na „Peščaniku“, a potom prenošenjem i preštampavanjem dobio status zastave koja leprša i određuje manifestno odgovor Tadiću od strane petooktobarske duhovne elite, potpisala je istoričarka Dubravka Stojanović.

A STRELICA POKAZUJE  U SMERU…
Ne dovodeći u sumnju biće srpske kritičke inteligencije, koje prema postavkama ovog teksta može biti samo onaj deo nacionalne pameti kojem Dubravka Stojanović sama pripada i u čije ime govori, autorka zaključuje da je vlast pala jer  je „ kritička inteligencija ostvarila svoj zadatak: artikulisala je ono što je bilo u političkom vazduhu“. Ali to nije sve. Ne bi trebalo mešati babe i žabe, ne smeju se odlikovanja kačiti na pogrešne revere, pa Stojanovićeva unosi više svetlosti u teškim senkama premrežen prostor javnog života.
„Ako analiziramo ono što se, po automatizmu i pogrešno, zove srpskom inteligencijom, neminovno ćemo zaključiti da njena upadljiva većina, i to baš moćna i maligna, nikada i nije bila na Tadićevoj strani. Ona se sama prozvala i potpisala na onaj više nego koristan spisak intelektualaca koji su sad podržali Vojislava Koštunicu, a prethodno sve nepodopštine i naopakosti od sredine osamdesetih. Prema tome, ta lažna, dvorska inteligencija nikada nije ni podržavala Tadića, pa ga prema tome nije ni mogla ostaviti“, zaključuje tvorac pisanija „Tadić i inteligencija“.
Dakle, patriotska inteligencija ne da je samo uticajna i bolesna,  već „dvorska“ i „lažna“, dok je inteligencija kojoj sama autorka pripada – kritička, uspešna i u svakom pogledu nesumnjiva. To sve, međutim, eks-predsednik previđa, pa je otuda, kaže Dubravka Stojanović, „pravi problem nastupio između Tadića i manjinske, reformski orijentisane inteligencije, koja ga je ranije podržavala. I taj problem nije nastupio zbog toga što je inteligencija pred izbore napustila Tadića, već zato što je on odavno napustio nju. Svoju vladavinu koristio je da se dopadne onima s Koštuničinog spiska, mislio je da će pravu vlast imati tek ako ih sebi pridobije, ako baš njih zavede… Pokušavao je nemoguće – sažaljeva Dubravka nesretnog Borisa – da ga zavole oni koji su svoju ljubav odavno dali drugima. I to onima koje je Tadić, zbog one svoje druge, ali uglavnom rezervne evropske karte, morao da pošalje u Hag.“
Manjinska protiv većinske inteligencije – kao srpska sudbina, koju je i najnovija smena na čelu države, eto, nanovo produbila. Da li doveka?! Ne sumnja se u ovom „Peščanikovom“ štivu da je za Tadića bilo fatalno navodno približavanje krugu Vojislava Koštunice, prema kojem inače, kao što je i najpovršnijim poznavaocima političke scene dobro poznato, Tadić gaji stvarno opsesivnu ljubav! Zabavlja takođe i zamena uloga, odnosno dodela zvanja „dvorska inteligencija“, budući da u novijem iskustvu, ako ćemo pošteno, u Beogradu nije bilo drugog dvora do onog na Andrićevom vencu, a tim pak odajama i dvoranima, koliko i suverenu, sama Stojanovićeva i njen krug bili su pak neuporedivo bliži i draži od „Koštuničinog spiska“. Uzgred, kome je i zašto ovaj spisak „koristan“, kako autorka neuvijeno priznaje? Cenzorima ili kakvoj Komisiji za odlikovanja?

BEZ IZLAZA
Znakovit tekst koji možda ukazuje koliko se i nadalje ovde svima smeši sudbinska zarobljenost uma u zatečenim glavnim i sporednim rolama, za koji je – da ostanemo u domenu omiljene tematike onog koji je, u ime političara, kavgu sa intelektualcima i zametnuo – scenario davno napisan.  I koji se voljom moćnih, a nevidljivih scenarista i nadalje mora igrati. Ostaju li pronicljivi drugosrbijanski duhovi zaglavljeni u svetu koji je pomenuta nezgrapna Tadićeva opaska nazvala „filmom“? Filmom u kojem se akteri susreću, uzajamno ruše ili podržavaju, a iz kojeg, voljom režisera, nema ni makac. Važnim glumcima, pa ni  samom Tadiću, vidimo, neće biti dopušten izlaz, „No way out“! Bez izlaza – kaže fatalistički naslov omiljenog trilera, da nastavimo u sferi eks-predsedniku omiljene interpretacije događaja. Kome do ovim scenaristima i rediteljima priče „Bez izlaza“ službuju intelektualci, korigujući nejakog Tadića? Oni drugi, „maligni“, ne samo na svoju ličnu sreću, imaju više slobode. Nisu u „filmu“. Koordinate u kojima se kreću, Stojanović je precizno odredila pojašnjavajući njihovu nepodobnost.
Odgovornost intelektualaca je da govore istinu i otkrivaju laž, definiše Noam Čomski zadatak kojem, pretpostavlja se, služe i oni „pogrešni“ sa korisnog spiska, kao i ovi „vlasnici svih istina“ koji – prema „Peščanikovoj“ autorki jesu sama srž i so srpske kritičke inteligencije.
Istini za volju, i srpska vlastodržačka klasa, dakle političari, ne mare stvarno za intelektualce. Analitičari koji svih ovih, a udarnički u minule četiri godine,  proizvode stvarnost, ne mare što je u tom virtuelnom svetu popločan put za kolektivnu propast, ali jako mare za političare i naravno udobnost koja se može živeti pod njihovim širokim krilima.
„Moramo da izgrađujemo demokratske kapacitete našeg društva“, zaokružio je inače te izborne večeri  Tadić svoj istovremeni prekor intelektualcima, i savet mladom predsedniku Nikoliću. Daleko je to sunce izgleda, budući da  demokratski kapacitet, ma kako tanušan bio, sigurno ne podrazumeva isključivost, licemerstvo, kukavičluk – sve vrline kojima se izgleda lako služi.

2 komentara

  1. “Inteligencija” okupljena oko Peščanika, napustila je Tadića zbog njegovog, kako V. Pešić kaže “velikosrpskog hegemonizma”. Po njima, Tadić je nedovoljno brzo izdavao Srbiju. Oni bi to brže.

  2. Vračari, gatare i proroci su ,,inteligencija“ ali Veliki Manitu nije zadovoljan njihovim ,,Vračarijama“ pa će im oduzeti licence državnih vračeva, jer su mu predskazali pobedu koja se nije dogodila. Sada će angažovati čuvenu Maru, širom Srbije poznatog eksperta, da im održi radionicu sa temom ,,O razumevannju krivog k….“ Ko god je čuo njih ni najžešći turbo-folk mu nije teško pao. Sa pozdravom ,,Ja Vračarim, ti Vračariš, on Vračare, mi Vračarimo, vi Vračarite, oni Vračare …. mmmmmmm…. aaaaaaaa…… uuuuuuuuu… bacaj koske, gledaj u pasulj, briši kuglu … vrhovni Demonkrata čeka proročanstvo!“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *