Тадић-Николић, изгубљено у преводу

Пише Бранко Радун

Како би изгледала кохабитација новог председника и потенцијалног премијера Србије?

 

Како су се завршили председнички избори, тако је започета нова кампања – кампања за премијера Бориса Тадића и владу која би одговарала ДС-у. Како су други играчи на сцени нејединствени и не држе под контролом медије и токове новца, демократе имају стратешку предност и поред пораза на парламентарним и председничким изборима (губитак 600.000 гласова). Тако је у Србији, ето, могуће да губитник на председничким изборима дрско претендује на место премијера и на то да његова странка формира владу игноришући не само странку која је добила највише гласова и место председника, већ и друге политичке актере на сцени.

ДС НЕМА АЛТЕРНАТИВУ

[restrictedarea]

Чим су се опоравили од шока пораза на председничким изборима, демократе су се консолидовале и кренуле у контранапад. Истурили су Тадића као „новог кандидата за премијера“, што су хорски подржали и медији и прорежимски аналитичари. Аналитичар Ђорђе Вукадиновић је чак био приморан да се дистанцира од интерпретације изјаве дате „Танјугу“, у којој би избор Тадића за премијера био по њему спасоносан и за ДС. Ситуација је баш „незгодна“ око избора који су резултатом непријатно изненадили естаблишмент, па се тако и Вукадиновић нашао у ситуацији да каже да је „Николић победио онда када је за то било најмање основа“, иако знамо да је било и превише „основа“ за овакав исход избора. Вукадиновићу је, чак, у наступу на „РТС“-у засметала подршка ДСС-а која је значајно допринела победи кандидату Николићу.
Осим тога, већина прорежимских новинара и аналитичара одједном су открили све благодати кохабитације, иако су пре Тадићевог пораза говорили о таквом сценарију као о ноћној мори, у којој ће председник вући на једну, а премијер на другу страну. Но, кохабитације су у сваком случају ризичне и нестабилне и у стабилнијим политичким системима, а камоли у Србији коју чека нови талас економске кризе и притисак да се призна Косово и земља уведе у НАТО.
Истовремено, аналитичари и медији, преко ноћи су схватили да председник по Уставу и нема нека посебна овлашћења, иако су о томе годинама ћутали. Тако је још пре инагурације новог председника, Томислав Николић потпуно ограђен високим зидом уставних овлашћења и претворен у некаквог протоколарног монарха који би пасивно посматрао рад владе, у којој би демократе радиле шта им је воља.
Сви они који су помислили да ће се демократе помирити са поразом на председничким изборима, очигледно нису упознати са типом људи који сачињава њен врх. То су људи без великог талента, а са огромним амбицијама и још већом похлепом. Они верују да су као „европејци“ предодређени да владају Србијом још најмање 20 година. Игнорисање изборне воље грађана логична је реакција оних који добро знају шта би све изгубили губитком власти; алиби за све и даље је – европска будућност „која нема алтернативу“. Пошто ни они немају алтернативу, онда ни Борис Тадић нема алтернативу, без обзира на то што је изгубио изборе, и поред свих медијских манипулација, прљавих кампања, куповина и препродаја гласова и крађе истих.
Што се тиче само крађе на изборима, режим се потрудио да институције игноришу притужбе и приговоре, да медији о томе ћуте, а да се опозиција ућутка. Зато је на крају остало премало доказа о изборној крађи, као и огромним размерама изборне преваре и обмане. И око овога ће имати двоструку кампању – са једне стране ће прикривати доказе крађе и заташкавати случај, а са друге стране ће подстицати и прозивати новог председника Николића да одржи изборно обећање и истражи изборну крађу века. Ако Николић не жели да буде под ударима са те стране, и ако жели да истражи истину о изборној крађи, он би морао да иницира формирање независне комисије која би објективно и озбиљно истражила изборну бруку и срамоту коју су нам приредили демократе и њихови компањони.

СРПСКИ ЈАНЕЗ
Поред двоструких удара по новом председнику који би требао да буде „изолован“, демократе ће настојати да врући кромпир косовских „преговора“ убаце управо њему у руке. Наиме, јасно је да је после преговора које су водили Борко Стефановић и Борис Тадић, у којима је прихваћено да се приштинске власти представљају као независна држава, мало остало од „српске тапије на Косово“. Зато би сада (прет)последњу фазу прихватања сецесије требало „препустити“ Томиславу Николићу, а да при томе „нови“ премијер Борис Тадић води суверено владу и контролише све у држави. Ако Николић остане усамљен и изолован, а при томе медијски шиканиран кроз наставак „негативне кампање“ од стране маркетиншке агенције зване ДС, његов ће ауторитет бити ослабљен, а капацитет за промене које је обећавао у предизборној кампањи – доведен у питање.
На крају, али не и најмање важно, јесте то да су демократе спремне да играју на различитим нивоима „прљаво“ и да се у томе не либе да фалсификују и изјаве светских лидера. Тако се у суботу у Москви председник Русије Путин срео са председником Србије Николићем, и тада је саопштио да „Томислав Николић може да рачуна на руску подршку у реализацији своје политике“. И онда је председник Русије по „нашим“ агенцијама додао „знам да је Борис Тадић био ваш противник у кампањи. Али, пошто сам ја сарађивао са њим претходних година замолио бих вас, и то је необично у мојој молби, да га поздравите и да му пренесете моје најбоље жеље за будући рад“. Но, проблем је тај што крај изјаве у оригиналу на сајту председника гласи: „…пренесите му моје речи захвалности на заједничкој сарадњи и желим му све најбоље“. Дакле, председник Русије не спомиње никакав „будући рад“ Бориса Тадића, а они у агенцијама који су ово „дописали“, створили су утисак код јавности да Путин малтене подржава Тадића, и то као мандатара владе. Пошто Тадић већ има подршку Запада да игнорише пораз на изборима, било би згодно да торпедује и посету Томислава Николића Москви, те да се кроз уста Путина подржи и „премијер Борис“.
На тај начин настоји се поновити у Србији словеначки сценарио – када се онај који је изгубио на изборима вољом грађана (Јанез Јанша), вољом америчке моћи и ангажманом америчког амбасадора ипак враћа у седло власти, и остаје још један мандат на челу владе. Народ на изборима бира, али после избора, нажалост, амбасадор или амбасадори састављају владу. Тако ће Србија, сва је прилика, добити свога Јаншу – Бориса.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Da, svašta je u ovoj zemlji moguće. Zemlji u kojoj se i dalje u udarnim vestima prenosi mišljenje čoveka koji ni dana radnog staža nema, mislim u struci za koju se obučavao, ali čoveka koji, usred zemlje Srbije, priča da je Republika Srpska genocidna tvorevina i da bi Tzv.republiku Kosovo trebali priznati. To samo u zemlji Srbiji postoji!

    • Zemlja Srbija na zhalost josh uvek ne postoji.
      Profesor Lompar je nedavno to najkorektnije objasnio “Beograd je josh uvek glavni grad mrtve yugoslavije”.

  2. Kobajaga se kritikuju izmedju sebe, a vidiš kako se drže ispod ruke.Čekajte samo da zajašu, žderaće oni zajedno, a kobajagi ovaj narod će se diviti ovakvoj vlasti, kao iz bajke Carevo novo odelo “Car go, a svi mu se dive”…Jedino nama može da pomogne svet, da neda ni kintu, pa da nas natera da ih usranim motkama dotučemo, kao oni nas, demokratski.Najveća banda koja hara Srbijom je politička banda…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *