Потоп на Рајни

Пише Мирослав Стојановић

Шокантан, историјски пораз конзервативаца у најмногољуднијој  и политички најважнијој немачкој покрајини могао би да означи крај ере Ангеле Меркел упркос њеној неспорној популарности у земљи

 

Немачки медији Ханелоре Крафт (СПД) већ виде као наследницу Ангеле Меркел

Тамо где је почела њена заиста стреловита и импресивна каријера, на тлу Северне Рајне Вестфалије (Бон), када је сасвим неочекивано као „Колова девојчица“ са истока и потпуни политички анонимус одмах по уједињењу ушла у четврту по реду владу „вечитог канцелара“, на челу мање важног ресора за жене и омладину, могла би да буде и окончана: прошлонедељни „историјски пораз“ (досад овде најслабији резултат, свега 26, 3 процента) Хришћанско демократске уније (ЦДУ) у најмногољуднијој (готово осамнаест милиона становника) и политички најважнијој немачкој покрајини наговестио је крај ере Ангеле Меркел.
„Горак и болан пораз“, како је сама горко и болно морала да призна, озбиљно је уздрмао најмоћнију жену света, како је, заредом, већ неколико година титулишу за то специјализовани амерички магазини, и у политичку орбиту лансирао још једну политички моћну Немицу из противничког (социјалдемократског) табора, Ханелоре Крафт.

ЦРВЕНА МЕРКЕЛОВА
О „црвеној Меркеловој“ данас говори цела Немачка. Сутра, можда, Европа и свет: у еуфорији насталој после изборног тријумфа било је много, у медијском и политичком свету, оних који су Крафтову већ видели као социјалдемократског кандидата за политички најважнији положај у земљи.
Она сама је пожурила да такву могућност искључи. Бар за сада. У сваком случају, док се питање кандидатуре у најстаријој немачкој странки не реши, а биће то према садашњим плановима руководства крајем ове или почетком следеће године, сада је у оптицају, уместо „тројке“ (Зигмар Габријел, председник партије, затим потпредседници Пер Штајнбрик, бивши министар финансија и Франк Валтер Штајнмајер, бивши шеф дипломатије и кандидат за канцелара на минулим изборима за Бундестаг), с моћним председником покрајинске владе Ханелором Крафт и – „квадрига“.
Формална и страначки протоколарна предност се „у првом извлачењу“ обично даје шефу партије. У овом случају политичке акције Зигмара Габријела на страначкој „берзи“ стоје, међутим, у односу на његове ривале, лоше. Тренутно су најизгледније Штајнбрикове.
У поређењу с Ханелоре Крафт, чија политичка биографија је у односу на њих нешто „тања“ (остваривала се искључиво на покрајинској равни, два пута министарка, па шеф покрајинске, мањинске владе до ових избора), тројка носи печат губитника: никад нису победили као „предводници“ у неком већем изборном „окршају“.
Вратимо се великом губитнику минулих избора Ангели Меркел, иако она упорно, и само формално с разлогом, чини све да увери своју уздрману страначку паству и нацију како се изборни дебакл ње саме, њеног трона и њене политике, не дотиче.
Меркелова покушава да политичком еквилибристиком прекрије „бетонским мантилом“ (попут чернобиљског) изборну катастрофу и спречи њено разарајуће „зрачење“ (медији праве игру речи с презименом недељног губитника Норберта Ретгена, асоцирајући на чувеног научника Вилхелма Конрада Рентгена, с једним „н“ више у презимену) на предстојеће изборе, у Доњој Саксонији, па Баварској, а пре свега оне за Бундестаг. Били су то, ипак, „само покрајински избори“, рекла је дан после „горког и болног пораза“, наглашавајући да у сусрет парламентарним изборима на савезном нивоу (за Бундестаг), у јесен 2013, иде самоуверено.
Жели, међутим, да по сваку цену збије редове и ојача заједништво: ми смо сви део велике фамилије ЦДУ, ми побеђујемо заједно, губимо заједно и тугујемо заједно.

СУМРАК „ПРИНЦА НАСЛЕДНИКА“
Њени страначки пријатељи, и посебно полтрони, хране и ојачавају њену самоувереност, покушавајући да је заштите од (неизбежних) критика и оптуживања. Упомоћ јој прискаче – иронија судбине и политичке понизности – беспомоћни трагичар прошлонедељних избора Ретген. Преузима сву одговорност за изборну катастрофу, иако је тој катастрофи, добрим делом, допринела политика Ангеле Меркел, како спољна, у решавању финансијске кризе драстичним рецептима и ригоризмом, тако и унутрашња, промптно подноси оставку на положај покрајинског председника странке.
Тако се, по свему судећи, напрасно окончава политичка каријера миљеника Ангеле Меркел и њеног „принца наследника“(фигурирао је као најозбиљнији претендент, кад за то стигне време, на канцеларски положај и важио за неспорну звезду конзервативаца): после његове и страначке „црне недеље“, доведен је озбиљно у питање и његов опстанак у фотељи министра за екологију.
Ангела Меркел је наш најјачи адут за 2013. годину, кликће један од утицајнијих страначких првака Волфганг Босбах. У томе јесте највећи проблем конзервативаца, примећује „Шпигл“: партија се искључиво и само ослања на популарност њене председнице, иза ње пустош, странки недостају мислеће главе, јасан профил, њен ослонац моћи се озбиљно растаче, а (конзервативни) „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ констатује да „џин (Меркелова) стоји на стакленим ногама“.
Све њене конкуренте, а било их је, звучних имена, моћи и политичких амбиција, Меркелова је, једног по једног, на разне начине, склањала и отписивала. Уз њу, у влади и на важнијим функцијама, нема више имена од угледа и формата, ако се, донекле, изузму министар одбране Томас де Мезијер и министарка рада Урсула фон дер Лајен. Политичка звезда, до јуче фаворизованог Норберта Ретгена, од недеље се напрасно гаси.
Прошлонедељни избори у Северној Рајни Вестфалији били су једанаесто страначко одмеравање снага на покрајинском нивоу од кад су црно (конзервативци) – жути (либерали) преузели власт у Берлину. И само у три случаја, у Сару, Берлину (престоница има статус покрајине) и Рајланд Пфалцу, Хришћанско демократска унија је забележила, иако блед, успех, а Сару је једини случај где је могла да „устоличи“ свог човека за шефа владе. У свим осталим случајевима, порази. У Хамбургу катастрофа, читавих двадесет процената „мањка“, у Баден Виртембергу, традиционалној тврђави конзервативаца, и Шлезвиг Холштајну, пад с власти.
У Бундесрату, већу у којем су делегатски представљене покрајине, владајућа коалиција на савезном нивоу одавно је изгубила већину, суочавајући се тако с могућом блокадом опозиције кад је реч о законима који су већ „прошли“ кроз Бундестаг.
Конзервативно крило конзервативаца већ поодавно гунђа, све више отвореније и гласније, да њихова странка под Ангелом Меркел губи свој конзервативни профил и присталице. Модернизујући партију, Меркелова је, кажу, хришћанске демократе „социјалдемократизовала“. Ако се тако настави, чују се упозорења, Хришћанско демократска партија ставља на коцку природу народне, масовне странке.
Две велике партије, некада два оштра пола немачке политике, приближиле су се заиста међусобно, „гурајући“ се у политичком центру – трпећи штету, и једна и друга. Црни бивају сиви, црвени црвенкасти.
Гунђају, такође све гласније, и послодавци, увек пословично наклоњенији конзервативцима. Председник (моћног) Удружења немачке индустрије Ханс Петер Кајтел „саветује“ конзервативцима да се тргну и „добро размисле“ с којим људима и темама ће се убудуће обраћати својој сталној бирачкој клијентели, али и привреди.
Велики проблем конзервативаца и Меркелове је, речено језиком нашег политичара, драматично сужен „коалициони капацитет“. Сами никада на савезној равни нису били у стању да обезбеде владајућу већину. Успевали су то уз помоћ либерала, прибегавајући, сасвим изнимно, кад се друкчије није могло (нежељеној), великој коалицији с традиционалним ривалима и политичким противницима, социјалдемократама.

ОЖИВЉАВАЊЕ (ПОЛИТИЧКОГ) МРТВАЦА
Ситуација се после минулих парламентарних избора готово драстично променила. У великом броју немачких покрајина коалициони партнери из Берлина су изгубили власт. Виси им о концу и на савезном нивоу. Либерали су се из избора (покрајинских) у изборе просто стропоштавали. До извесног оживљавања политичког „мртваца“ дошло је тек на изборима у Шлезвиг Холштајну и минуле недеље у Северној Рајни Вестфалији, где су, неочекивано, остварили добар резултат. Освојили су нешто изнад осам процената. „Оздрављење“ либерала је, међутим, ишло на штету коалиционих партнера, отимањем њихових гласача. Либерали су, упркос свему, далеко од могућности, ако се не десе чуда, а она се, по правилу, под овим (политичким) небом не дешавају, да 2013. године понове (спектакуларан) успех из 2009. године (недостижних 14 одсто гласова) и сачувају канцеларски трон Меркеловој.
Либерали су, уз то, растрзани унутрашњим и исцрпљујућим страначким (персоналним) гложењима, непрестано се гложећи с премоћним партнером, како би дошли до „ваздуха“ и сопственог профила, почели да показују знаке коалиционог неверства, „флертујући“ с двема опозиционим странкама, социјалдемократама и еколозима.
То је подстакло, на ужас Меркелове, спекулације о „семафор коалицији“, метафора скована према бојама потенцијалне коалиције: црвено (СПД), жуто (либерали) и зелено (еколози).
Меркелова сама не може ни да сања скок изнад, такође недостижних четрдесет одсто. „Пулс“ њене партије сада је (једва) око тридесет. Јавна је тајна да, у таквим околностима, она спас види у поновном „загрљају“ са СПД. Њено искуство из (неприродног) политичког брака са црвенима, кад је трон преузела од Герхарда Шредера, далеко је боље него са идеолошки пожељнијим жутима.
Све је то сада, међутим, рачун без крчмара. Осокољени оним што се догодило у Северној Рајни Вестфалији, где се социјалдемократе коначно, и по свему судећи дефинитивно, тријумфом Ханелоре Крафт „враћају кући“ – деценијама је ова покрајина, с некадашњим центром њене индустријске (и радничке) моћи (Рур) била неосвојива „црвена тврђава“ – прваци Социјалдемократске партије не помишљају на велику коалицију. Поготово не у којој би опет били „млађи партнер“, без канцеларске круне. Они се, очигледно, осећајући да је Меркелова у дефанзиви, уздају у повратак црвено – зелене коалиције на власт 2013. године. Генерална секретарка СПД-а Андреа Налес већ еуфорично пророкује: будући савезни канцелар биће социјалдемократа!
До тог амбициозног циља још је, међутим, дуг пут, с много препрека и неочекиваних искушења. Политичке акције СПД-а на федералном нивоу тренутно не стоје сјајно. Испод су, по истраживањима компетентних агенција, испод тридесет процената. Њихов „коалициони капацитет“ је, истина, већи него кад је реч о конзервативцима. Цела лепеза левих и левичарских странака. Од зелених, преко Левице, до новопридошлих пирата. Маневарски простор социјалдемократа сужавају, међутим, наглашене идеолошке суревњивости и анимозитети. Посебно у случају Левице, чије је чланство, највећим делом, проистекло и притекло од бивших источнонемачких комуниста. Политички неискусни и (пре)амбициозни пирати су непредвидљиви. Као поуздан ослонац социјалдемократама остају зелени, с којима су, доста успешно, у тандему Герхард Шредер – Јошка Фишер делили два мандата власт. Њихове акције стоје сасвим солидно: зелени су се стабилизовали на око петнаест процената.

ПОВРАТАК ОСКАРА ЛАФОНТЕНА
Оно што у равни симбола узнемирава и упозорава Меркелову, кад је реч о Северној Рајни Вестфалији, јесте следећа чињеница, коју медији експлоатишу као за њу суморно предсказање: ту је пре седам година почео суноврат њеног претходника Шредера. После четири деценије неприкосновене владавине, социјалдемократе су 2005. године доживеле шокантан пораз. Предвођени сада већ заборављеним Јиргеном Ритгерсом конзервативци су први пут освојили „црвени бастион“. Тадашњи канцелар Шредер је, у очајању, и погрешној калкулацији, уверен да би тако могао да поправи ствар, скратио мандат и расписао превремене изборе. И постао губитник.
Спектакуларна победа конзервативаца из 2005. године довела је Ангелу Меркел на власт. Сада би је – та теза је увелико у оптицају – спектакуларан пораз на том истом месту могао принудити да сиђе с трона. Обазрива Меркелова неће, сасвим сигурно, поновити грешку њеног надменог претходника, с расписивањем превремених избора. Питање је само: колико ће до редовног термина (јесен наредне године) успети да опорави партију од потопа на Рајни.
У сенци неочекиваног пораза конзервативаца и тријумфа социјалдемократа на недељним изборима продужила се драма Левице: готово дојучерашња нада сиромашних и обесправљених, жртава финансијских криза и глобализације, ова странка без сигурног кормила, није успела да прескочи „праг“ (обавезних пет одсто гласова) и уђе у покрајински Парламент.
А само годину две пре тога освајала је, заредом, с јаким процентима – у Сару (2009) чак 21, 3 одсто, на изборима за Бундестаг 11,9 процената – Бремен, Хесен, Доња Саксонија, Хамбург. Њихову „клијентелу“ су, у међувремену, добрим делом отели све успешнији „гусари“ који, очигледно, захтевима за више непосредне демократије и директнијег учешћа у одлучивању, побуном против „Великог брата“ и цензорске контроле Интернета, погађају у „нерв“ грађана за које се веровало да су, због отуђености етаблираних странака, „сити политике“.
Драма Левице подстакла је снажне захтеве да њен неприкосновени лидер и оснивач Оскар Лафонтен, који се повукао у малени и завичајни Сар, на позицију шефа посланичке фракције своје странке у тамошњем Парламенту, опет преузме ствари у своје руке.
У разговору с новинарима „Зидојче цајтунга“ Лафонтен је изразио спремност да „преузме одговорност“ и врати се на чело партије, под следећим условима: да га странка заиста хоће и да су с тим сагласни они који су већ истакли кандидатуру за председника.

Један коментар

  1. U njemackoj padne kacelarka a u Srbiji ne moze jedan sitni lopovcic…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *